субота, 22. фебруар 2014.

Језерска принцеза

Некада давно, говори нам прича, два је краљевства раздвајала планина у чијем срцу се скривало прекрасно језеро. У једном живљаше краљ ведрог срца, коме је Бог подарио кћер за наследницу, док је овим другим владао много прек и осион краљ, који и свога сина наследника обучаваше страховлади. Званичних посета између њих није било, али  срећом ни међусобних ратовања. Но, кад принц стаса за женидбу, његов отац, наслушавши се од путника пролазника о лепоти принцезе из суседства, као и о њеном богатом миразу, реши да пође у прошњу.
А каква је лепотица била краљева кћер – знало се и рашчуло по читавом свету, тако да су многи принчеви, чезнувши за њеном лепотом, опседали дворац. Но, на несрећу, дознаде за њену лепоту и грозни Воден-цар, који за тили час преплови мора и океане и настани се у планинском језеру. А не би то случајно, јер један се његов крај простирао баш по имању, куда је често волела да шета принцеза у пратњи своје дворкиње.
jp 1Тако се онa и тог јутра, пре него што ће стићи најновији просац, искраде из дворца и са својом дружбеницом сиђе до језера. Ни не слутећи каква их опасност вреба, оне весело разговараху. А свака би им тема почињала и завршавала са просцима, којих се принцеза клонила, чекајући оног ког није знала, али коме се надала. Но чим се дотакоше првог таласа, кад изрони из воде грозни Воден-цар, рашчупане косе и браде и са жезлом у рукама, те и принцезу и пратиљу повуче на само дно свога царства.
О несрећи се брзо рашири вест тако да, кад приспеше гости, затекоше краљевство у сузама и болу. Краљ и принц, кaо громом погођени и у незнању шта им је чинити, хтедоше да окрену коње и врате се кући. Но принчев слуга, од којег се овај никад није раздвајао, узе са слободу да их посаветује како би био ред да изјаве саучешће ожалошћеној породици: ако ни због чега другог, оно бар зарад добросуседских односа. Премда не вреднујући човека пред собом – из њему знаних разлога – краљ, не налазећи ниједне речи којом би му се успротивио, послуша и позва и сина да се и сам повинује реду који им доликоваше.
У дворац стигоше баш у време када се на сва звона објављивао краљев проглас:
- Принц који свлада Воден-цара и ослободи принцезу, добиће њену руку и пола краљевства да влада над њим!
Како чу ово, суседним краљем у трену овлада сујета, те он предложи сину да пође и спасе принцезу. Принц поносно послуша, те напусти дворац и у пратњи свог верног слуге одјаха право у планину.
Требало им је прилично дана да стигну до планинског језера. Стога су често застајали ради одмора и сна. Једном тако, кад се уморише, седоше за неки пањ да се окрепе. Принц мало и прилеже, а слуга запоје. А појао је тако лепо да су и птице утихнуле како би га чуле. У том наиђе путем неки седи старац, носећи на леђима некакав нарамак. Како је био стар, наједном се спотаче и посрне, те паде на земљу. Принц га ни не погледа, а његов слуга  намах скочи и потрча да му помогне. Кад га подиже, он га позва да седне са њима и одмори се. Старац пристаде, захваливши му се. Али његовом господару то баш и не би по вољи.
- Каква вас је мука натерала да дођете у ову шуму? – упита старац кад се мало поврати. – Рекао бих по одећи да си ти, дете, неки господин.
Принц, коме се старац обраћао, дрско примети:
- Ја сам син краља суседног краљевства, старче, и молим да ми се достојно обраћаш! А где идем и каквим послом – тебе се не тиче! Да си нешто млађи, показао бих ја теби како треба да се понашаш…!
Старац се некако трже од његових речи, али се не хте у расправу упуштати, већ потражи мио поглед младића, а онда узврати:
- Праштајте мени грешном, ваше височанство, нисам знао, јер сам ја дуго овде, а људе готово да и не виђам, принчеве још ређе. А данас ми се још ко и привиђа, шта ли?… Ја све што знам то је – да ме моје овце чекају. Сасвим сте у праву, није моје да се мешам у туђе послове, до у своје. Можда ће, у том случају, бити најбоље да кренем, како вас не бих више задржавао.
И подиже се старац полако у жељи да пође, али га младић задржа.
- Висости, а што да му не кажемо? Одмоћи нам не може, сигурно, а помоћи би и могао, ко зна? Да му кажемо…? – упита молећиво.
- Ради шта знаш! – одбруси принц коме би само до лежања.
- Мили оче – исповедаше се младић старцу – пошли смо да спасемо принцезу из језера, коју је отео грозни Воден-цар, па ако можеш савет неки да нам даш.
Старац умилно погледа младића, те га позва да га испрати до стазе. Ту он извади из оног нарамка неко вунено ћебе, једну врећицу с биљем и чешаљ и, предавши му, рече: jp 2
- Ти си се нашао сиротом старцу и поштено је да ти се одужим. А и открих, да дивног чуда, како анђели јоште силазе на земљу. Данас угостих неке птице, те дознах за немили догађај. А како оне мени приповедише, и ја ћу теби. Стога слушај: кад дођете до језера, у њему ћете видети две рибице: једну златну и једну сребрну. Воден-цар је принцезу и њену дворкињу претворио у рибе, да не би могле да побегну. Његове чаролије вреде само у његовом царству, али на копну, све док је дан, оне немају силу. Ви гледајте да пошто-пото ухватите рибице…
Ту старац навали да крене, али га младић устављаше руком, зборећи:
- Али, премили оче, шта потом…? Та оне се са мраком морају вратити у воду…
- Све у своје време, сине… – одговараше човек с брадом, не дајући му да га устави. – Иди сад и не брини. Знаћеш шта ћеш и како ћеш, кад се све уреди. А и то што сам ти дао има својих моћи. Употреби сваку ствар у време кад ти затреба. Иди сад с Богом, чедо, и не брини унапред. Можда ће дати Бог да се поново сретнемо…
Најзад се раставише и младић, узевши од старца благослов, врати се своме господару, који га, разбуђен, нестрпљиво чекаше.
Спаковавши се, они наставише свој пут кроз планину. А у ноћи најсјајније месечине стигоше и до језера. Уморни, залегоше, како би с јутром могли одморни да крену у лов на рибице, о чему је, путем, младић обавестио принца.
Ноћ прође, јутро свану. Обојица се хитро придигоше, те узевши неки штап и окачивши на њега свезану кошуљу, заузеше бусију. Но рибица не би ни на веру! Принц, коме стрпљење не би јача страна, поче да негодује. Да би га некако умирио, његов слуга запева. И гле чуда: на његово појање рибице изронише! Брзо дограбивши спремљену алатку, он захвати обе рибе и једним потезом их извуче из воде. А ове, како дотакоше тло, преобратише се: једна у принцезу, а друга у дворкињу.
jp 3Радост беше велика, а принц, видевши принцезину лепоту, одмах притрча да јој се нађе на услузи. Потом сви заједно потражише згодно место, где би у миру и тишини разговарали.
Потанко испитавши принцезу и дворкињу о Воден-цару, стадоше ковати план за њихово ослобођење.
- Он свако вече долази код мене у моје одаје, где проводим ноћи, тражећи да пођем за њега. Да може на силу да ме узме, он би то већ досад учинио, али каже да мора бити добровољно. Како ја не желим да се удам за њега, он ми је дао рок који- авај!- вечерас истиче, и ако не пристанем, рекао је да ће све што ми је драго потопити. Читаво краљевство ако треба! – јадаше се уплакана принцеза. – Помагајте, ако Бога знате!
- А зна ли се која му је слабост? – упита слуга, слушајући помно.
- Једном тако – причаше принцеза – кад ме посети, ја му се почех умиљавати не бих ли о том нешто дознала, а он ми, онако надмено, признаде да његова сила долази из браде; онај ко би га за браду ухватио, могао би њиме господарити.
Чувши то, младић се нечег досети те, скочивши на ноге, одважно предложи:
- Дозволите, ваша висости, да пођем са њима. Знам како ми они старчеви поклони могу помоћи.
Принц најпре хтеде да чује за план, али како им време одмицаше, он, и поред нелагодности коју осети, пристаде, оставши да их чека на обали. Тешио се мишљу да је то ипак слуга коме је он господар и који је, као такав, дужан да га служи.
Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се преобратише у рибице, а храбри слуга их ухвати за пераја, пуштајући да га одведу до подводне одаје. Тамо се ове опет повратише, а он се сакри иза неког сандука. У том се језеро усковитла, доводећи им у госте самог Воден-цара.
- Вечерас је ноћ одлуке – обрати се принцези још са врата, а од његовог се гласа одаја затресе. – Дакле, шта си решила?
- Ноћ је тек почела – одговори принцеза што је могла мирније, а онако како је младић по доласку посаветова. – Седи, царе, да нам справим вечеру.
Иако изненађен, Воден-цар послуша. И спремише она и дворкиња свакојаког јела, и послужише цара најбољим вином које се ту затекло, од чега се њему мало и придрема. Најпосле и прилеже. jp 4
А кад га први сан ухвати, младић се извуче из сенке и идући на прстима му приђе, те из нарамка, који је понео са собом, извуче велико вунено ћебе и даде принцези да га добро умота и ушушка. Од његове топлоте цару се још јаче придрема, што младића охрабри да му приступи ближе. Но, тек што принесе руку његовој бради, кад овај захрка тако снажно да сви од страха попадаше. Бука која при том настаде прекиде царев дремеж. Схвативши њихов наум, он хтеде да згроми младића, али га ћебе осујети у томе.
Искористивши његову немоћ, троје заробљеника се дадоше у бег. Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се претворише у рибе, будући да ноћ још трајаше, а онда запловише ка површини, носећи о реповима висећег младића. Гнев Воден-цара је био тако силан, да се под њим ћебе распуче, а овај, ослобођен, појури за њима.
Видевши, негде на половини пута, како им се приближава, младић замоли рибице да стану, а онда извади из нарамка врећицу и поче да просипа из ње чичак. Потом се поново ухвати за њих, траживши да наставе пливати. Кад Воден-цар дође до места где ови застадоше, онај се сав расути чичак прикачи на његову браду, што код њега изазва силан свраб. То његову намеру да их ухвати и казни додатно појача, премда мораше мало да успори потеру, застајући свако мало да се почеше.
За то време, бегунци стигоше до површине, изронивши баш кад и први сунчев зрак. Принц, који их нестрпљиво чекаше, вешто похвата рибице, али кад хтеде да их извуче, о грану му се изненада окачи и рука Воден-цара. Не попуштајући стисак, он чврсто обујми крај који држаше, али снажни стисак са друге стране поче да га одвлачи у воду. У међувремену, а док нико није мотрио на њега, из воде изађе младић и одмах притрча принцу у помоћ. Надвлачише се они, и кад би Воден-цара брада засврбела, двојица на обали би претезала. Видевши га како се с сврабом мучи, слуга повика:
- Хајде, царе, да се нешто нагодимо! Ја ћу тебе свраба ослободити, а ти да пустиш рибице! Је л` важи?
Заставши са повлачењем, Воден-цар на брзака одвага мисли, па лукаво се нацеривши, изјави:
- Ал` ти прво мене да услужиш! Ако отераш свраб, пустићу рибице!
Младић пристане, али га принц стаде одвраћати.
- Не брините, висости, само ми верујте! – умири га слуга, намигнувши му крадом.
jp 5Ту он извади из нарамка онај старчев чешаљ и замоли овог да му се приближи. Овај му послушно приступи, не пуштајући грану. И поче младић полако полако да чешља огомну браду, а кад се овај мало опусти, он га брзо са обе руке шчепа за њу.
- Аха! Сад си мој! И ја сам ти господар! – узвикну мудри младић.
Касно схвативши да је насамарен, Воден-цар, немајући куд, мораше да призна.
- Јеси, господару, заповедај! Слуга твој слуша!
- Одмах да си ослободио рибице и скинуо чаролију! – нареди младић.
Заповест би извршена у моменту и принцеза и дворкиња весело доскочише на земљу.
- Тако! Нећу те убити, али ћу ти узети три длаке из браде, како више никад и ником не би правио зла.
Потврдивши скрушено да ће тако бити, Воден-цар додаде:
- Хвала ти на милости. И због тога што си ми поштедео живот, даћу ти савет: чувај се оног који зна више о теби но ти сам.
Затим зарони у воду и отплови.
А њих четворо се весело окренуше и, поседавши на коње, кренуше кући.
Но у путу стаде се принцеза испитивати, а принц премишљати. Њој је било јасно да је младић тај кога је чекала, а његов господар почео је то наслућивати. Не могавши то да поднесе, он реши да се у путу ослободи слуге. Кад су били негде на половини, потеже на овог мач, и то с леђа, па узе престрављену принцезу и дворкињу те их поведе са собом, претећи им смрћу ако га издају.
Гонећи коње до изнемоглости, они прилично брзо стигоше у дворац. А тамо их дочека радост и весеље, све припремљено у њихову част. Суседни краљ одушевљено дочека сина, а, такође и краљ домаћин, будући да је у њему видео мужа своје ћерке, коју је од радости стискао на груди.
А несрећна принцеза, да би сакрила од оца тугу и бол, правдаше умором израз на лицу. Замолила је све госте да јој дозволе да се повуче, како би могла да се одмори од свих узбуђења која су је снашла. Наравно, ништа не сумњавши, сви редом уважише извињење, пропуштајући је до њених одаја; само је своју нераздвојну дружбеницу повела са собом.
Прошли су дани, па и недеље како се принцеза осамила у свом кутку, тужећи због своје трагично изгубљене љубави, за коју се није усудила поверити никоме. Силно забринут за њено здравље, али и због свадбе и могућег избијања скандала невиђених размера, њен отац, краљ, не издржавши, дође да је посети и подсети на обавезе. Иако тешка срца, она, зарад очеве љубави и части, затоми своју бол, приставши на свадбу. Више од тога она и онако неће бити у стању да да. Њен живот је био прободен кад и љубав њеног живота.
Међутим, то што принцеза мишљаше у себи било је далеко од истине. Наиме, онога дана, кад злобни принц прободе свог верног слугу оставивши га на шумском путу да умре, небо не хтеде да се случај тако заврши. Још једном путем наиђе онај исти старац, те узе на носила младића и одвуче га до свог пребивалишта. Тамо га неговаше и рану му извида, те овај, најпосле, поче и да се опоравља. А на дан кад принцезу посети краљ, ради договора о свадби, слетеше код старца две птичице и потанко га о томе обавестише. Премда се младић још увек не осећаше довољно снажним, старац се ипак усуди известити га. Знао је, из његовог болног бунцања, да му је принцеза за срце прирасла.
- Ах, премили старче, спаситељу мој, није то била вест коју је требало унети у рањено срце! – уздахну тужно младић. – А и то што сам жив не мења ништа на ствари, јер је њен отац руку њену принцу обећао, а не слузи његовом. Моја је дужност била да служим господара, а не себи да угађам…
- Да, дете, али има нешто што ти не знаш, али што је твој господар врло добро знао – говораше старац, док му је поглед био усмерен негде у даљину. – Због тога је он и потегао мач свој на тебе. Још оног дана, када вас сретох у шуми, ја сам то схватио. Јер ми тај цео догађај беше познат, будући да сам и сам некада живео у том краљевству, одакле сте вас двојица…
- Не разумем, старче… Шта то желиш да ми кажеш…? – збуњено упита младић.
- Ти ниси слуга, већ су те таквим направили краљ и његове присташе, који су твога оца, његовог брата, а краља тадашњег, свргнули са власти и протерали заједно са краљицом мајком, а тебе су задржали, уценивши их твојим животом. Ти си, дете, принц и прави наследник краљевства!
- Али… али… како? Откуд знаш? Може ли се то доказати? Говори…!
- Знам, јер сам тада био на двору – изусти старац кога младић дрмусаше од силног узбуђења.
Ту се он стаде присећати речи Воден-цара и, напипавши у џепу смотуљак са три његове длаке, пође да се спрема на пут. Како није имао богзна колико пртљага, то ни спремање не потраја. Али пре него што крену, он приђе старцу.
- Ја знам, старче мили, да немам права било шта да тражим од тебе, јер си ти мене задужио за цео живот, спасивши ме из канџи смрти. Но, Бога ради, молим те да ме још једном посаветујеш и благослов ми даш за пут на који се спремам. Мени без принцезе нема живота. Али да се она из љубави удаје, ја бих са тобом овде остао, служећи те. Но ти сам мени рече да и принцеза осећа исто и да се само из љубави према оцу удаје за нечовека. А нечовештво, старче, ја гледати не могу!
Старац, који је то и очекивао, примети мирно:
- На том путу нећеш бити сам: ја ћу те пратити… а неки – чекати…
У дворац су стигли на сам дан свадбе. Радост и весеље беху на сваком кораку, изузев у одаји тужне принцезе. Само се она ничему није имала радовати ни веселити. Но тешко да је то одвећ бринуло принца и његовог таштог оца, којима је само до власти било стало. Па ипак, негде дубоко у свом скамењеном срцу, осећаше принц неко чудно струјање, које би наступило сваки пут кад би се нашао, макар и на кратко, у принцезином друштву. Ма колико је покушавао то да спречи, чинило се да осећај са сваким даном постајаше све јачи. И то га је плашило.
Кад принц са оцем и пратњом стиже у храм, где се венчање имало обавити, све очи присутних гостију су биле окренуте улазу, где се ишчекивао принцезин долазак. Најзад јавише да је њена кочија пристигла. У прекрасној венчаници и са велом на лицу корачала је држећи се за очеву руку. За њом је ишла њена дворкиња, која с муком скриваше сузе. Принцеза, премда заштићена од туђих погледа, не роњаше сузе, будући да је све и једну исплакала; велом је, заправо, скривала презир.
Принц ју је дочекао пред вратима храма. Но пре него што ће венчање отпочети, изненада их све прену неки глас из позадине:
- Стојте! Зашто се принцеза удаје за другог, кад је њена рука обећана принцу који свлада Воден-цара а њу и дворкињу ослободи?!
Окупљени народ у трену занеме, а потом се сви стадоше окретати да виде ко се то усудио приговорити и брак спречити. Кад се средина мало разреди и пут се направи, угледаше принчевог верног слугу где храбро и одважно њиме корача. А принцеза, како га угледа, од узбуђења поклекну, али је дворкиња, која се нађе у близини, придржа; и тог момента њој се руменило поврати на лицу.
Принц, који није могао да поверује својим очима, погледом потражи свог оца, надајући се каквом савету. Овај, пак, дисаше претњом, а из очију му севаше такве варнице да, кад би могао, једним би погледом спалио пристиглог младића.
- Гујо отровнице! – просикта он, предухитривши сина. – Прво си ми сина издао у борби са Воден-царом, а сад још имаш образа да дођеш овде и блатиш га. Ко те је послао и у чије име, бедо људска?
Но на његово огромно изненађење, уместо младића проговори сама прошлост:
- Мог сина не смеш тако да називаш!
Све збуњенији, сватови се окренуше за гласом који је у себи имао одјек силе и није трпео поговор. Био је то, ни мање ни више, глас старца из планине.
- Да, брате, добро видиш. Младић кога си се дрзнуо назвати именима која му нимало не приличе, мој је син и краљевског је рода; први наследник трона који си ти од мене преотео!
Узвик запрепашћења изли се из многих грла. Посрамљени краљ устукну, а људи из његове пратње, који су унапред били обавештени о томе, приступише му, те и њега и сина опколише. А то све беху верни поданици насилно збаченог краља, којих се број, након преврата и увођења диктатуре новог властодршца, из дана у дан повећавао и који никад везу са њим нису прекидали; само су је вешто чували у тајности.
- Ово је срамота и увреда! – викаше презрени краљ, упирући отровне стреле из очију у домаћина. – Зар се овако код вас поступа са гостима? И то са каквим гостима?!? Срамота! Ако сместа ово не прекинете и достојно ми се не извините, саветујем вам да мој следећи долазак боље не чекате!…
Тек сада се краљ домаћин мало поврати од шока, а затим даде себи слободу да и сам нешто каже:
- Морам признати да сам прилично збуњен свим овим дешавањима и стога тражим да се, пре било каквог мог мешања, пруже докази за све што је речено!
Тада принцеза иступи пред њега.
- Истина је, оче… Овај младић, дојучерашњи слуга, савладао је Воден-цара а мене и моју дворкињу из ропства избавио. И има доказ о томе.
Ту се младић маши за џеп и извуче из њега неки смотуљак у коме беху три длаке из браде Воден-цара.
Сватови од драгости зажагорише, а принцеза упре прстом у самозваног принца, говорећи:
- На путу кући овај га је из зависти с леђа напао мачем, а мени и дворкињи је запретио смрћу ако га издамо.
Чувши ово, принцезин отац се тако разгневи и не потребоваше више ниједног доказа, већ и својим људима нареди да помогну око њиховог спровођења у суседну земљу, где их чекаше суђење за издајство.
А младић, који све до скора мишљаше да је сироче, паде пред ноге вољеног оца, плачући од радости што га је нашао. Затим направише велико народно весеље, а кроз неколико дана, када суседни краљ и његов син повратише углед и успоставише ред и мир у својој земљи, обавише и венчање двоје наследника.
Кад изби поноћ, младенци се искрадоше кроз кухињу, па изјахавши на коњу, спустише се до језера. И ту млади краљ извади онај замотуљак са оне три длаке Воден-цара и предавши их вољеној жени, рече:
- Она, која је чувар мога срца, нека бди и над мојом снагом… Моја Језерска принцезо!
И пољубивши, он њу у чело – у знак вечне љубави, а она њега у руку – у знак поштовања, њих двоје загрљени закорачише у вечност.
Аутор: причалица Јелена Јергић
Илустрације: Александар Божић

8 коментара:

  1. Uživala sam. Ovu ću bajku da pričam mojim unucuma. Verujem da je zato i napisana, između ostalog ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. ОљаКа, драго ми је, надам се да ће ово постати место са добрим причама. :)

      Избриши
  2. Ne znam šta bih još mogla da dodam. Divno, obraduj nas još kojom.

    ОдговориИзбриши
  3. Evo.ja procitao sinovima svojim od kojih jedan zaspa odma a drugi budan kraj doceka. Sjajno...super je jer bajke ipak nisu zaboravljene.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Цазим Салихи, нису заборавлјене, поново се буде. :)

      Избриши
  4. Moj sin insistira na daljem citanju...dobili ste jednog fana!

    ОдговориИзбриши