У времена давна беше једно
краљевство над којим владаше веома мудар и праведан владар. А у том
краљевству, негде у забити, било је једно село у коме живљаше човек
сиромах, који је с тешком муком прехрањивао жену и синчића, али се
никада није жалио нити роптао. Није се плашио никаквог посла, а због
поштења уважавали су га чак и они тешки на парама.
У почетку је послове обављао сам, али
кад је синчић порастао толико да му може у понечему помагати, он поче и
њега водити са собом. Будио би га с првим јутарњим зраком, увек истом
узречицом:
- Хајдемо, сине, с Божјом помоћи! Што с јутром посејемо, то ћемо с вечери да уживамо.
И
дечак би хитро устајао, пратећи вољеног оца, премда, због младости, и
не разумевајући ову мудрост с којом га је будио. Јер су, од свих послова
које су обављали, најређи били они по њивама, тако да сејања готово
није ни било. Више се ту радило по шталама, секла су се и цепала дрва,
тестерисало се, мајсторисало и радило све оно од чега је, истини за
вољу, велика већина бежала. Међутим, и поред тога, дечак би сваком ко би
га питао где иде или шта је радио, одговарао да је од раног јутра
сејао, поштујући тиме родитељско васпитање. Ипак, његови вршњаци су у
томе више видели разлог за шалу, те га због тога прозваше – Сејач.
И растао је мали Сејач, не из дана у
дан, већ из трена у трен, и не само телесно, но и у мудрости он поче
засењивати многе, чак и старије од себе. Био је ретко послушан и хитар,
брз да чује, спор да говори, вредан и надасве златне руке: чега год би
се латио, то би под његовим прстима процветало – тако је био Богом
благословен у послу.
Кад је већ израстао у момка, он узе на
себе да се брине и стара о својим онемоћалим родитељима и гледаше их све
до њиховог блаженог уснућа, никада их ниједном речју, не увредивши или
нечим озлоједивши. Због тога су га поштовали још и више и као човека и
као мајстора. Чак су се негдањи подсмеси претворили у изразе поштовања,
да су га као пример наводили својој деци. Они старији би га гледали и
као сина, само да није био толико сиромашан.
Јер он, ни за живота а ни након смрти
родитеља, немаше ничега са чиме би могао жену издржавати, бар не онако
како су то други замишљали да треба чинити; све што му је остало у
наследство, био је трошни, оронули кућерак, који једва да се држао на
ногама. Новца никада није било за темељне оправке, па су се довијали
како су знали и умели, са оним што су имали, да га крпе и крпљењем
одржавају у животу.
Сејач, оставши сам, имађаше још мање
прилике и средстава за оправку. Но он је ионако био милостивог срца, те
је више бринуо о другима него о себи. Али и не може се баш увек, без
обзира на жеље, јер некако баш по престављању његових родитеља нагрну
суша у те крајеве, што не само њега, већ све поче да баца у оскудицу.
Понестајало је свега, па и посла. Многи радници, надничари и слуге,
постајали су вишак и терет и послати су кућама. Зато је сваки зарађени
комад хлеба био прави благослов.
Истина, живот је постајао из дана у дан
све тежи, али Сејач ни у тој несрећи није зароптао. Штавише, знао је да и
кору хлеба, коју би с тешком муком зарадио, подели са гладнима,
понајпре комшијском децом. Али не само са њима! Умео је он често да
посећује околне шумарке те да и са младунцима каквих животиња, које су и
саме гладовале, подели последњу кришку. Посебно је бринуо о малом
мечету, чија је мајка завршила као трофеј на поду некаквог богаташа.
Њихово је пријатељство било дирљиво, ничим условљено, тако да су се
једно другом радовали при сваком сусрету.
У међувремену, док је суша царовала
једним крајем овог краљевства, у другом делу, где је био и краљевски
дворац, дешавало се нешто необично. Наиме, мудри и праведни краљ стаде
премишљати о удаји своје ћерке јединице. Она само што није приспела за
брак, па је било неопходно унапред испитати могућности.
Помно размисливши ко би могао бити ње достојан, он помисли:
- Ако бих своју кћер дао за жену било
којем од принчева из суседства, то ми се виши чини као да бих рођено
дете продао, а поврх тога ко зна шта бисмо тиме добили и она и ја и цео
овдашњи народ. Туђин не мора да воли туђе. Стога је можда боље да се уда
за праведног и поштеног човека, оданог својој земљи, који има потврду
од народа да је честит, неголи да има шупље звање за којим би с лакоћом
могла да дозвечи каква неугодност. Помози Ти, Боже!
И краљ, посетивши своју кћер, која је по
мудрости све више сличила оцу, и добивши од ње потврду да је сагласна
са њим, објави вест у целом краљевству да ће у најскорије време кренути у
обилазак не би ли пронашао човека достојног да буде краљевски зет.
Наравно, оваква краљевска одлука наиђе
на неразумевање међу многим министрима, који су већ поодавно били у
везама са принчевима из окружења, онима који су гајили наду да би могли
наследити трон. Међутим, брзо су они то заборавили и гурнули те понуде у
запећак, јер су изнашли нешто боље за себе: сада је сваки од њих, који
је имао сина, видео у томе могућност да се докопа невиђене почасти – да
преко деце влада краљевством. Међу њима, посебно се лукавством, али оним
скривеним – најгоре врсте, истицао краљев први министар. Видео је он
свога сина, иначе момка веома разметног и раскалашног живота, великог
расипника али поводљивог и поткупљивог, као будућег краља и већ идућег
дана поче да скреће људима пажњу на њега. Чак је у то име организовао и
велики излет на своје огромно али удаљено имање, које је обилазио само
кад је требало да убира порез. Позвао је уважене и присне сараднике са
двора да се придруже његовој породици: жени и сину и једнако размаженој,
мада лепој, ћерци. Наравно, краљ није могао да буде присутан, јер је он
већ отпочео полако с припремама за свој најављени обилазак, а што је
управо овај министар, са овим излетом, на свој препредени начин желео да
осујети.
И тако је поворка богатог света кренула
на дуг пут који се имао зауставити баш у оном крају у којем живљаше
Сејач. Нико од њих, сем неколицине запослених на имању, није познавао
богатог министра ни његову породицу. Али су сви мештани били обавештени о
њиховом доласку и излету који је требало да се уприличи у шумарку.
Кад су гости, преноћивши и одморивши се
од пута, поранили да за раног јутра ухвате какву-такву свежину у
природи, они кренуше у поворци, на удивљење свих очију које их
испратише, до шуме.
У почетку су били некако стидљиви у
разговарању, али их та стидљивост брзо прође и они почеше све гласније и
гласније да се надвикују. Наравно, скривени и ненавикнути шумски живаљ
то поче силно да узнемирава, да би у једном тренутку, опасно се
приближивши месту где се одмарала мечка са младунцима, ова скочила и
појурила, насрнувши баш на министрову ћерку. Престрашена девојка потрча
колико је ноге носе; али у лаким и нимало прикладним сандалама, као и
ногама ненавикнутим на било какву хитрост, она није имала никаквог
изгледа пред разгоропађеном мечком. Отац, видевши да ће му дете сигурно
погинути, наједном повиче:
- Ко ми спасе ћерку, добиће је за жену!
Ускомеша се гомила, али нико од
присутних ни да се нашали или накашље на животињу. Чак, да брука буде
још и већа, и брат девојке се, уплашен за сопствени живот, уз врисак
попе на најближе дрво. А девојка из трена у трен губљаше предност. И у
тренутку кад ју је готово сустигла, мечка се наједном пропе, силно
забрундавши, док се девојка залети у незнанца, који се изненада појави
на стази и испречи на путу.
Био је то нико други до Сејач, који се
неким послом затекао у шумарку. А мечка беше оно мало мече које је он
одгајио на корицама хлеба, а која и сама сад одгајаше с тешком муком
свој подмладак. Он јој се пријатељски обрати, а од његовог гласа се
животиња поче полако смиривати, док најзад не седе питомо крај његових
ногу. Ту он замоли да му добаце нешто са богате травнате трпезе и,
нахранивши је онако изгладнелу, пусти је да се врати гладним мечићима.
Тек кад се она изгуби сасвим из
видокруга, људима лакне и они живнуше. А онда почеше да загледају
будућег зета. Они почетни говори захвалности брзо прерастоше у подсмех,
кад угледаше рите на њему. Сама девојка, видевши коме ју је отац
непромишљено наменио, одјури у правцу имања, ни не захваливши се момку
што ју је спасио, али ни не приметивши да је за собом испустила ручно
везену марамицу.
Најповређенијег поноса беше девојчин
отац. Он је жалио двоструко: прво, што је за зета добио гољу, и друго,
што је, уместо да пред свима прикаже сина у најбољем светлу, осетио
силно понижење видевши овога како вришти висећи с дрвета. Брука је била
да није могла бити гора! Али сад, кад је пред свима обручио кћер, назад
није могао, знајући да би тиме угрозио понајпре свој положај код краља;
краљ није трпео у својој близини оне који су кршили дату реч. Стога он,
пришавши момку, процеди с муком:
- Нас ћемо двојица о свему већ разговарати.
Младић се поклони пред њим, рекавши:
- Како говорили и радили, тако нам и Бог помогао, уважени министре! Слуга сам покоран.
И пустивши министра да оде, Сејач се саже и узе ону полеглу девојчину марамицу коју понесе са собом.
Наравно, након овога више нико није хтео
да остане на имању, па су се већ исте вечери гости почели паковати за
повратак. Но, кад полегаше, министру сан никако да дође на очи. Он је
знао да мора нешто предузети, те поче муњевито размишљати како да се из
свега неокаљано извуче и спасе себе чудовишног брака који је озбиљно
могао да поремети његове намере за устоличење сина. И ту му сине мисао
да, кад успе овог да ожени, неће морати да брине за гољу, те он потрча –
а са њим и напречац надошли тамни облаци, потражи кућу момка и,
пробудивши га из сна, рече му:
- Види, синко! Ми сад идемо кући, да све
уредимо, па ћемо, кад све буде готово, послати по тебе. Можда ће мало
потрајати, јер је сад време неодложних послова од велике важности за
нашу домовину… А и девојка је још млада, мора да се навикне на мисао о
удаји… Али ти ништа не брини. Молио бих само да до даљњег никоме ништа
не говориш о свему што се збило, а ја ћу, у своје време, већ послати
или, још и пре, лично доћи по тебе! Реч је реч!
А у том истом тренутку, кад он то с
муком превали преко стиснутих уста, са неба запара муња и разлеже се
силан гром, да се министар престраши и од страха поскочи, скоро павши на
лежећег момка. Излетевши из куће, он појури своме имању, где стиже
мокар од кише и са срцем у петама.
Сејач, кротко се повинујући свему,
устаде лагано из кревета, те изађе на кишу, радујући јој се. Као да је
земља продихала са њом, тако ју је све дочекало – изузев гостију у
одласку који су слабо марили за ово чудо с неба. Они су журно чекали да
се што пре удаље од овог места за које их ништа лепо није везивало.
Са кишом приспеше дуго жељени послови. Новца ни сада није било, али се бар није гладовало.
Сејач је и даље одлазио и нудио помоћ
где год је била потребна, помажући породицама да се што пре опораве и да
им деца не дочекају зиму гола и боса. Све више је постајао омиљен међу
мештанима и није било човека који није осећао кривицу што му не може
платити труд и зној. А ако би му нешто они богатији и платили, он је то
здушно делио са сиротињом.
У слободно време, одлазио је у шуму,
тражећи и налазећи за себе нешто да се прехрани. Вести од обећане младе и
оца јој министра не би ни на веру. Но Сејач једнако ћуташе, никоме
ништа не говорећи, поштујући договор.
Са друге стране, у дворцу се припреме за
краљев обилазак стадоше убрзавати. Први министар је одавно заборавио на
дату реч, а камоли да се више и сећао Сејача. Својим најближим
пријатељима и сарадницима је, по повратку, рекао да је момку дао откуп
за ћерку, што је момак радо прихватио, те је то њима било довољно да
више не запиткују. Наравно, кад се опет прочуло да је девојка слободна,
почеше да је салећу угледни просци, тако да се она веома брзо верила за
једног официра, чија је каријера била у успону. То је све веома годило
промућурном оцу, јер је тиме његова позиција додатно ојачала, а што му
је било неопходно ради постизања коначног циља – освајања власти! Тако
је он свуда са собом водио, као каквог потрчка, свог сина, не би ли овај
запао принцези за око. Али, нажалост, то се никако није дешавало;
штавише, принцеза је по сваку цену желела да избегне друштво момка који
је у њој изазивао немир. Но отац и син су били упорни, више окренути
томе да удовоље краљу, сматрајући да ће се девојка ионако повиновати
очевој мудрости. Због свега му краљ, као човеку од највећег поверења,
указа част да пође са њим и буде му од помоћи при одабиру младожење за
његову миљеницу. Поласкан, министар се захваљиваше силно, хвалећи
мудрост краљеву, уједно предложивши да им у пратњи буде и његов будући
зет, официр, ради сигурности. Али далеко од тога да је он бринуо о
сигурности краља, будући да је он у глави имао само једну бригу.
Било је то најнеобичније од свих
краљевих дотадашњих путовања. Упознавао је на том путу свој народ,
његове навике, вољу и жеље, и увидео да му је Бог дао да служи добрим
људима. Али, међу свима он ипак не нађе и оног једног који би био по
мери његове кћери. Таман кад би помислио да га је нашао, његов би
саветник одмах нашао ману да овога облати, а оцу није требало много – ни
двапут рећи, па да се поколеба. И тако, прошавши готово целу земљу и не
нашавши достојну прилику, краљ поче да тугује. Министар, видевши га
неутешног, зналачки му приступи, и, користећи ситуацију, поче да му
саветује како би можда ипак било боље да прилику за девојку потражи међу
онима које познаје и цени и који су по звању приличнији да буду међу
изабраницима. Краљ, пажљиво га саслушавши, рече:
- Можда си у праву! Хајде, ако не нађемо ништа вредно ни у следећем месту, враћамо се на двор и радићемо како кажеш!
Министар се уздржа да не скочи од
задовољства које га изненада испуни те, сложивши се са реченим, нареди
да двојица оду напред и нађу где год преноћиште за краља.
Оно што министар није у својој обести
приметио било је то да је на само три дана хода одатле било место у
којем беше његово лично имање и Сејачев трошни кућерак.
Кад су мештани чули да им за три дана
долази краљ, а знајући због чега је у обиласку, они се наједном сви
искупише на тргу. И једногласно доневши одлуку о ономе што им је свима
било на срцу, брзо се разиђоше по кућама, да би истом почели из њих да
излазе, носећи шта је ко имао: неки алат, други даске, трећи, опет,
какав други грађевински материјал. И сви се они зауставише пред кућом
Сејачевом, који је био негде послом задржан. Не губећи време, кренуше да
је у слози уређују. Већ другог дана, скромни кућерак се претвори у
диван дом, достојан да угости долазећег владара. Наравно, недостајало је
само још нешто, али су се добри људи и за то постарали: одвојивши од
својих уста, они с великом радошћу приложише храну коју су имали, како
би и трпеза била краљевска!
Када се, након обављеног посла и
избивања, Сејач најзад вратио кући, он сам ју је једва препознао. Очи му
се напунише сузама удивљења. Али немаше он кад ни да се захвали својим
мештанима, јер се већ наредног тренутка пред његовим новоуређеним домом
заустави краљевска свита, из које сам краљ изађе, те поздрави домаћина и
окупљени народ, назвавши им Бога. Немајући ни најмању представу о свему
што се збива, Сејач се уплаши чиме ће важног госта угостити. Али га
страх брзо прође, видевши раскошну трпезу прострту насред дневног
боравка.
Мало је рећи да је краљ био одушевљен
топлином гостопримства као и оним што је осетио да краси момка. Али
никако није могао да повеже његове рите са овом богаташком раскоши.
Међутим, људи који су с посебном пажњом мотрили да краљ не оскудева ни у
чему, свако мало би му, с послужењем, дошапнули и понешто из Сејачевог
живота, што је краља из часа у час одушевљавало. Већ помисливши да је
пронашао достојног и хвале вредног човека, он позва свог првог министра
да се саветује са њим. А овај је, авај, видевши по приспећу, и
препознавши Сејача, изнашао неки разлог да остане напољу и чува стражу,
намеран да се са овим не сретне ни за живу главу. Но краљев позив је био
изричит и тражио је да уђе младићу у кућу и осмотри га изблиза.
Скривајући поглед, да не би био
препознат, министар се некако дошуња до владара. Али на сва краљева
питања, он не могаше слово једно да изусти – толико се био тресао од
страха, те је он само неразумно мумљао. И оно чега се највише плашио,
најзад се и деси: Сејач се срете с његовим кукавичким погледом и
препозна га, али на његову срећу, он га чак ни тад не ода. То га
унеколико поврати, али као кобац мотрише на сваки Сејачев покрет, сваку
реч. Краљ, већ сасвим сигуран да је момак добар избор, упита:
- Живиш ли ти овде сам, момче, или имаш и породицу?
- Сам, ваше величанство! – одговори Сејач уз наклон.
- Па то није добро! А што се не жениш, рођени? – распитиваше краљ потанко.
- Како да вам кажем, краљу мој, можда и
буде скорог венчања, Бог зна. Верујте, ја сваког момента чекам да баш
једна пређе праг, али колико чекам, толико се и плашим…
- Због чега се плашиш, момче? Говори…! Од неког или нечег…?!?
- Давно ми је обећана, али све мислим: ко још данас држи до речи, ваша висости! – објашњаваше мудри Сејач.
Краљ, чувши ово, силно се разљути.
- Нечувено! Нема ничег горег од погажене речи!
Од ових његових речи министар поцрвене
као булка, те поче несвесно да повлачи столњак до лица, не би ли се
скрио од његове љутње.
- Ево, ово ми је утеха док вереница не
стигне! – додаде Сејач и спусти пред краља ону ручно везену марамицу са
почетним словима девојачког имена.
Али како марамица леже на сто, њу препознаше сви, чак и краљ, али и садашњи девојчин вереник, који викну:
- Какве би ово лудости биле! То је марамица моје веренице! Откуд она код тебе и како она може да буде теби обећана?
Сви се узнемирише, јер напетост нагло
порасте у одаји. Краљ се и сам све више љутио и, не налазећи никаквог
одговора, најзад потражи погледом министра, тражећи од њега појашњење.
Овај, сатеран у ћошак, дрско се подиже – при чему разби чашу са вином,
те укратко, не детаљишући превише, исприча о излету, да би на крају
додао:
- Јесте, ја дадох реч, али смо нас
двојица то већ истог јутра другачије уредили, те ја, у откуп за ћерку,
дадох овом лажову новце. Па он је био гоља, није имао шта ни да једе, ни
обуче, а кућа само што му се није на главу срушила! А видите сад:
изгледа као дворац!
Ту се сви осврнуше, налазећи да би речи
министрове могле имати смисла. Тада краљ погледа у Сејача, дозвољавајући
да и он сам каже нешто у своју одбрану.
- Ваше височанство, господо, ја све до
сада чувах неокаљаном част министрове ћерке, коју ми је он сам обећао,
не из љубави, већ из поштовања према девојци. Она је могла да се откупи и
самом речју, да је дошла и рекла да не жели да се уда за мене, али је
не кривим, сматрајући да је и она сама преварена. А ово све што видите,
то не може никакав новац да купи, јер љубављу се не да трговати.
И ту им исприча за подвиг којим га недостојног удостојише његови Богом дани сељани, добар и честити народ ове земље.
Краља ово потресе до суза. Али један
поглед на министра, коме је он сам поверио себе на чување, као и
будућност свог вољеног детета и народа, подиже га од стола и он нареди
да се сместа сви врате на двор.
И топло се поздравивши са Сејачом и дивним сељанима, он нареди кочијашима да се коњи не штеде у повратку.
По приспећу, још ни не предахнувши, краљ
хитно окупи све своје министре и пред свима своме првом министру одузе
службу и све почасти.
Наравно, након тога, уследио је и раскид
веридбе између ћерке сад већ бившег министра и официра. А дознавши да
му је овај радио и о глави, то јест, да се планирао дочепати власти,
краљ нареди да га скупа са породицом протерају што даље из земље.
Затим се, уморан од свега, повуче у осаму и размишљање.
Принцеза, бринући за вољеног оца, и чувши о врлинама Сејачевим, прекине за тренутак очево тиховање, те му рече:
- Оче, шта ће бити са упражњеним министарским местом?
- Не знам, кћери. Тек сада сам увидео колико је то место важно и да човек који буде седео на њему мора бити изузетна личност.
- Па зар ниси, дао Бог, нашао никог ко би одговарао? – рече она, загонетно се насмешивши.
Краљ је погледа најпре са чуђењем, не разумевајући на кога то мисли лепа главица, а онда као да докучи њену мисао, прозбори:
- Мислиш…?
- Да, оче, мислим…
И разгаливши се од радости коју обоје делише, они кренуше да издају наређење кочијашу.
Сејач, који је предао лепом сећању
краљеву посету, порани и новог јутра са једнако истом мишљу која га је
верно пратила одмалена:
- Хајде, устај, сејати треба, вече само што није, Бог с тобом, Сејачу.
Како се само изненадио кад је, ставши на
нови праг, угледао прашњаве кочије како се устављају, из којих га
позиваху да уђе и крене код краља на пријем. Цело село га весело испрати
очију сузних од драгости и милине.
Кад је стигао на двор, у сусрет му
срдачно пође сам краљ, док се крај њега, једнако пријатељски, смешила
принцеза. Сам поглед на њу већ је створио наклоност у његовом момачком
срцу; али ни њено срце није остало ћутљиво – још како је поскочило кад
га је угледала.
Већ наредних дана уприличише велико
славље у дворцу, поводом новог наименовања министра. А кад га коначно и
задужише министарством, краљ му са пуним поверењем, поред државних
ствари, повери на бригу и старање и своју вољену кћер.
Тако је Сејач, дочекавши дуго наговештавано вече, кренуо у сусрет јутру новога живота.
Аутор: причалица Јелена Јергић
Илустрације: Александар Божић
Нема коментара:
Постави коментар