Sašina tajna
izvor: pixabay.com
Saša ni sam nije znao koliko je spavao, ali setio se da ga majka vodi na dedino veliko imanje sa starim zamkom u kome je nekada najradije provodio leta penjući se po starim dudovima.
Sada ga je vodila da ozdravi. Da prohoda. Da zaboravi na onaj strašan dan kada se sakrio od svih i popeo na visoko brdo kraj plavetne Tise ne bi li se sećao kako ga je otac tu u velikom čamcu vodio da love ribu u maglovita praskozorja. I onaj tren kad se okliznuo i skotrljao sve dok ga bez svesti nisu pronašli.
Majka je danima plakala i ljubila ga u kosu srećna što je živ. I lekari su govorili da ga je samo čudo spasilo. Ali onda je otkrio da ne može više da hoda. Nije bilo doktora koga nisu doveli i svaki je rekao isto: može da hoda, ali zbog nečega ne želi. Budite strpljivi, i hod će se vratiti, samo kad Saša ponovo postane srećno dete.
Znala je majka da je on patio jer je otac otišao i nikako nije mogla da mu dokaže da će se sigurno vratiti. Nije verovao. Pa ne bi majka toliko plakala zatvorena u svojoj sobi, mislio je jednom kada je krišom video kako leži na velikom krevetu pod svilenim baldahinom i jeca. Uzalud mu je ponavljala da je to bilo samo jer joj mnogo nedostaje.
Sada će na dedinom velikom starom imanju ponovo biti onaj stari, verovali su. Ali ništa. Svi su na njega pazili, donosili mu limunade dok bi prekriven mekim ćebetom ležao na stolici pod hladom starih dudova, spremali kolačiće od čokolade koje je najviše voleo, ali ništa.
Najviše bi voleo kad ga odnesu u dedin kabinet prekriven policama sa knjigama od poda do stropa i udisao njihov miris zasenčen zavesama od teškog brokata. Jednog dana deda mu je pronašao jednu staru knjigu, još iz njegovog detinjstva. Bile su to bajke pisane još u prethodnom veku. Od tog dana kao da se neka svetlost uselila u starinsku sobu punu senki i prašine koja pleše pod ponekim zrakom sunca koji se probije do njene tame.
U carstvu bajki Saša je stekao mnoge nove prijatelje, vilinsku princezu kao paperje tananog stasa, njenog odanog paža sa cipelicama koje su se napred savijale poput puževe kućice, njenog malog brata vilenjaka koji je pravio na stotine nestašluka, baš kao i on dok je mogao da hoda, i staru dadilju, koja je pazila da sve bude kako treba.
Kad bi jako zatvorio oči i zaboravio na sve oko sebe, Saša bi uspeo da uđe u njihov svet. Sedeo bi u velikom dvorcu i slušao kako vilinska princeza svira violinu i ta melodija kao da je grejala njegovo srce. Paž bi je u potaji s divljenjem gledao, mali brat bi smišljao kako da joj pokida neku žicu, a dadilja bi sedela s pletivom i blago se osmehivala.
Jednog dana vilinska princeza je prestala da svira i zagledala se u njega. Tada je sa strepnjom shvatio da i oni njega vide i to ga je silno uplašilo. Ali nije bilo razloga, ona mu je poklonila osmeh od koga je plesalo srce i pozvala ga da sedne kraj nje. Uživao je u njenom sviranju i video da ga i ostali ljubopitljivo gledaju ali mu se i osmehuju. Na zidu prekoputa stajalo je veliko ogledalo obrubljeno biserima sitnim poput suza koje je umeo da isplače u svojoj samoći, a u odrazu video je mladića. Odmah je shvatio da je to on. U bajci imao je obličje najlepšeg princa.
Svakoga dana, kada popodne padne na stari dedin zamak i svi u njemu zadremaju, Saša bi odlazio u vilinski svet princezin. Šetao bi sa njom njenim čarobnim vrtovima u kojima su leptiri bili veliki i sjajni i lepetom krila ispuštali zvuke poput najlepših pesama sa njene violine. Ruže su mirisale još lepše i od onih najcrvenijih iz dedinog vrta, a on je bio snažan i hodao sa vilom kao da nikada u ovom drugom svetu nije bio bolestan.
I uživao je u tim časovima ispunjenim čarolijom sve dok jednog dana, kad je krenuo na svoje neobično popodnevno putovanje, nije zatekao staru dadilju, paža i malog vilenjaka kako rone teške suze. Uplašili su ga ti jecaji koji su ga podsećali na one majčine na velikom krevetu pod svilenim baldahinom. Rekli su mu da je te noći zli čarobnjak iz susednog carstva oteo vilinsku princezu jer je odavno već želeo da mu bude žena, a ona ga je s gnušanjem odbijala.
Video je kako gledaju u njega sa nadom, kao da samo on može da joj pomogne i izbavi je iz dvorca na vrhu visokih kamenih zidina, koji je zbog stalnog čarobnjakovog gneva stalno obavijen tamnim oblacima. I Saša se uspravio, snažan i odlučan. I obećao da će sve biti u redu, on će spasiti vilinsku princezu.
Stara dadilja tada mu je dala veliku prašnjavu knjigu u kojoj je bila zapisana istorija vilinske porodice i u njoj priče kako su se nekada spasavale ugrabljene princeze. Celo popodne čitao je Saša šta treba da radi. I na kraju otkrio: u velikim štalama iza vilinskog dvorca u najudaljenijem delu nalazi se ružan i star konj a pod njim iscepana vreća na kojoj spava.
Pomalo uplašen, ali skrivajući strah i od sebe, otišao je do štala. I zaista, tamo je bilo sve kao u staroj knjizi. Kad je prišao isluženoj ragi i pomilovao je po zaprljanoj grivi, konj se odjednom pretvorio u krilatog vranca, sjajne dlake koja se prelivala pod Sašinim prstima. Ispod njega iscepana vreća pretvorila se u viteško odelo od sitnih čarobnih metalnih prstenova preko koga su ležali metalni šlem i veliki zlatni mač. Znao je da ga tako niko ne može pobediti i navukao ga na sebe, seo na krilatog konja, uzeo čarobni mač u ruke i spremno poleteo ka visokom tamnom dvorcu zlog čarobnjaka.
Nije bilo teško naći ga, samo je trebalo tražiti najgušći tamni oblak. A kada je uronio u njega, osule su ga strele čarobnjakovih čuvara. One kao da su se slivale niz glatku dlaku krilatog konja, a odbijale od njegovog viteškog odela. Lako je stigao do najviše kule, gde je čarobnjak, videvši da on dolazi, stvorio vrtloge u oblacima i podigao veliku oluju. Vetar je kidao drveće i bacao ga na Sašu, ali krilati konj leteo je kao lagano pero, izbegavajući smrt. Tada je čarobnjak sručio strašan pljusak, ali je Saša spustio poklopac svog metalnog šlema i sačuvao lice od bujice koja se slivala iz tamnih oblaka. A onda je čarobnjak, u najvećem gnevu, iz oblaka dozvao munje i prstima ih usmerio na hrabrog momka. Saša ih je dočekao zlatnim mačem i u odblesku vratio pravo u čarobnjakove oči. U strašnom vrisku, pao je sa najviše kule niz litice u provaliju.Nebo se istog časa razvedrilo i postalo plavo kako nikada nije bilo. Vilinska princeza je bila slobodna.
Sledećeg jutra, kada se Saša probudio, naspavan od teških borbi u svojim svetovima, dočekao ga je deda kraj uzglavlja. Javljao mu je srećnu vest: otac i majka to veče dolaze po njega i vode ga kući. Osmeh mu se razlio po licu.
Tog popodneva Saša je dremao u ružičnjaku. Srce mu je pevalo zbog očevog povratka, ali i tugovalo zbog rastanka sa vilinskom princezom, jer znao je da ona živi samo u tami zavesa od teškog brokata dedinog kabineta. Ali, odjednom, došla mu je u polusan.
„Htela sam da te vidim“, rekla je svojim glasom u kome se skrivala najlepša melodija njegovog srca.
„Moram nešto da ti kažem“, tužno joj se obratio Saša. „Ja uopšte nisam snažan i hrabar mladi princ koji je s tobom danima šetao i oslobodio te od čarobnjaka. Ja sam dečak, koji čak ne može ni da hoda“
„Znam ja to“, sa nežnim osmehom mu je rekla vila. „Znam od prvog dana i zato što si me spasio, volela bih i ja tebi da pomognem.“
„Ali, kako? Ja i dalje ne mogu da hodam.“
„Možeš“, odgovorila mu je vila strpljivo. „Kad si mogao da budeš toliko hrabar da me oslobodiš od najstrašnijeg čarobnjaka u vilinskom svetu, imaćeš hrabrosti i da hodaš. Probaj pa ćeš videti.“
„Kako ću sam?“, uplašio se Saša.
„Nećeš biti sam, sedeću na tvom ramenu“, rekla mu je vila.
Saša se polako oslonio na rukohvate stolice, zbacio meko ćebe i oslonio se na noge. Držale su ga! Napravio je bojažljiv korak, pa još jedan i čuo vilin glas sa svog ramena:
„Vidiš da možeš? Ti sad možeš sve!“
„Voleo bih da uvek budeš tu“, rekao je Saša kroz suze.
„I biću“, odgovorila mu je vila „uvek na tvom ramenu i jedino ćeš me ti videti. Biću samo tvoja tajna.“
Kada su te večeri roditelji došli, Saša ih je sačekao na stepenicama dvorca. Majka je plakala od radosti i suzama mu kvasila kosu. Otac ga je podigao u vis i rekao mu da već počinje da liči na momka. Svi su ga gledali kako hoda i radovali se njegovoj sreći.
A on je, pažljivo, da niko ne vidi, namignuo vili na svom ramenu znajući da će uz svoju malu tajnu uvek biti snažan i hrabar.
Jelena Simonović Dilber
https://jelenadilber.wordpress.com/2017/04/26/sasina-tajna/
Нема коментара:
Постави коментар