Раде Медар је често био вредан и послушан дечак, али још чешће враголаст и чудноват. Дедине речи „Учи! Наде ће да ничу!“ није сасвим разумео, али је решио да их послуша и да чини онако како му је он рекао, све док год се, деда не врати са путовања белом лађом на које је прошле године отишао и објасни му.
Радетов деда није био само мајстор речи, већ и мајстор дрворезац. Својевремено је од дрвета изрезао слова, које је Раде обојио и које су заједно окачили на врата Радетове собе. Кадгод би Раде ушао у своју собу, прочитао би натпис на вратима
„Собичак – скачи бос“.
И опет би послушао свога деду. Изуо би патике и јуриш на кревет, на скакање. Скакао је с кревета на патос и поново на кревет. Једном је тако скачући срушио бокал воде, који му је мајка ставила на писаћи сто јер је Раде увек био жедан. Отрчао је мајци и рекао:
„Бокал заљуља зла коб“.
„Где? Шта си опет урадио, враголане мали?“- упитала га је мајка, журећи у правцу Pадетовог прста, којим је показивао на своју собу.
„Мама. немој да се љутиш, деда ми је рекао - Ако мораш иди шаром ока“, и Раде је затрептао својим умилним окицама и тихо јој прошапутао: "Имаде душу деда ми“.
„Он се не би љутио на мене мама, и зато ми опрости.“
Радетов поглед је залутао ка натпису на вратима. Мамин такође. И она је благо рекла:
„Високо се попе соко сив“, и додала строго „Следећи пут, не скачи по кревету већ по патосу! Важи?"
„Важи мама, обећавам“.
Одлазећи мама је промрмљала себи у браду: „И, вижљави живаљ живи!“
У међувремену им је у посету дошао комшија са његовом чудном шиљатом капом. Раде се увек смејао његовој капи. А комшија је увек био страшно радознао и постављао је питања, на које је Раде морао да одговара, јер је био лепо васпитан и учтив према старијима. Али, комшија никада није разумео Радетове одговоре. И никада га није похвалио да је лепо васпитан што учтиво одговара на питања одраслих, иако би Раде радије, понекад, прећутао своје мисли, и рекао их само својим другарима или родитељима. И, као и обично, и овога пута је комша имао питања за Радета.
„Реци ми, Раде, шта тренутно учите у школи?“
„О, ми чуда сад учимо!“
„Каква то чуда учите?“
„Око!“ - „Капак!“ - „Кук!“ - „Сан од нас – сан до нас!“
„Учите о сновима? То учите?“
„Нама то потаман“ - Раде је потврдно климнуо главом и изненадно узвикнуо: „Крококорк!!!“ - и потрчао ка кокошињцу.
„Ко је Крококорк? Шта је Крококорк?“ - развикао се радознали комшија за Радетом.
„Мила мама, кока, са кокама малим!“ - и даље трчећи довикнуо му је Раде.
„То учите, то се није учило у моје време!“ - грмео је комшија.
За само пар тренутака Раде је стигао до кокошињца, отворио га и потрчао назад. И мила мама, кока, са кокама малим је трчала за њим. Дотрчали су до комшије са чудном шиљатом капом, па трчаше око њега. И гуркаше га при сваком другом отрчаном кругу.
Успут је Раде певао: „Гуркање мења круг! Гуркање мења круг!“
А коке су кокодакале: „Кооок – гур – кооок – руг – кооок...“
Комшија је толико вртео главом негодујући, да му се капа прво накривила, при чему је извирило комшијино клемпаво лево уво, а потом му је и пала са главе. . - „Насмејем сан, насмејем сан...“ - певао је Раде враголасто и отрчао са Крококоркичицама назад до кокошињца, оставивши комшију који је ту стајао, онако, са два клемпава ува, отворених уста, разрогачених очију и упитно гледао у Радетовог тату.
Не хајући за комшијин зачуђен израз лица тата мирним гласом рекао комшији: „Не замери, драги мој”... „Нашем сину је јуни смешан!“
Сања Митровић
palindrom (grčki palíndromos) – reč ili rečenica u kojoj se čitanjem od kraja ka početku dobija isto značenje kao i u normalnom smeru (npr. ratar, Ana voli Milovana).
