Bajka o jednorogu i Zvezdani
Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje.
Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu.
Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima.
Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale.
Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjišnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema.
Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade.
Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu.
Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi.
Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje.
Mira Kovačević
Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje.
Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu.
Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima.
Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale.
Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjišnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema.
Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade.
Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu.
Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi.
Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje.
Mira Kovačević
Začarano ogledalo i princ
Iza sedam brda i sedam mora, u
dalekom kraljevstvu Srce, sačinjenim od prelepih vrtova, u
veličanstvenom zamku purpurnih obrisa, svi su se užurbano spremali za
prinčevo krštenje. Bili su tu svi uvaženi ljudi iz susednih kraljevstva
kao i vile i sva dobrodušna magična bića, da malome princu daju svoje
darove. Od zle veštice krili su ovaj važan događaj, jer kao i svaka zla
veštica jedino što je znala je da zadaje kletve i ruši sreću u
nasmejanim očima.
Magični trenutak darivanja je počeo, malu plavu kolevku opkolile su šljaštave kutije okićene mašnama. Ali veštica ne bi bila veštica da ne zna sva dešavanja. Obukla se u staricu, i s poklonom krenula u kraljevstvo Srce. Kada se primakla kolevci da preda poklon malom princu, oko nje se pojavila gusta crna magla, i veštica je pokazala svoje pravo lice. Svi su bili zaprepašćeni, a veštica je u svom tom bezumlju uspela u kolevku pokraj princa da stavi neko čudno ogledalo. Princ je potom krajičkom oka ugledao sebe u začaranom ogledalu i briznuo u plač.
-Hahaha – nasmeja se veštica. – Začarala sam vašeg princa, da jedino za šta mari bude on lično i tako ne postane dostojan naslednik, a kraljevstvo vam ostane bez vladara. Pokušate li razbiti ogledalo, princ tada umire, hahaha jedino istinski čin nesebične ljubavi razbiće kletvu, hahaha-i nestade veštica u crnoj magli. Kraljica poče da plače. Kuma vila, vladarica njihovog magičnog jezera pokušavala je da umiri kralja i kraljicu. Kako nije mogla ništa drugo no da zaštiti ogledalo od loma, to je i učinila. Pretvorila ga je u kamen i poslala na dno njenog jezera. Godine su prolazile i princ je stasao u prelepog mladića. Ali kako je veštica i rekla jedino za šta je mario je bio on sam. Ništa mu nije bilo bitno osim ogledanja u raskošnim ogledalima, postao je kolekcionar ogledala i čitavo jedno krilo zamka pretvorio u sobu ogledala. No ipak najviše je voleo da se ogleda u sjaju njihovog magičnog jezera, na čijem dnu je i ležala njegova kletva. Jednoga dana kralj i kraljica su objavili radosnu vest, očekuju prinovu. Naravno da se novost pročula do zle veštice. Kako pakost nije mogla da joj da mira veštica je krenula ka kraljevsvtu da uništi novopečenu sreću. Princa nije mnogo doticala vest, više je bio uzbuđen zbog stizanja novog kraljevskog ogledala okićen smaragdima. Zla veštica stiže do zamka i počinje da baca čini gromova i oluja. Zemljotres je zahvatio kraljevstvo, zidovi zamka počeli su da se ruše. Kralj je uspeo da izbavi svoju kraljicu. Dok je princ gledao kako se svet ogledala ruši pred njegovim očima. Kralj je želeo da spase i svog sina, ali zid mu se sručio pred nosom i zaglavio ga u jednoj od kraljevskih odaja. Princ je nekako uspeo da pobegne van zamka, taman kada su stizale kočije koje su donosile njegovo novo ogledalo. Beli konji izgubili su ravnotežu, put pred njima se otvorio u provaliju i kočija je visila na njenom samom rubu. Princ sve do gleda sa strahom i potrči da spase jedino ogledalo što je još bilo čitavo, jedino i najvrednije od svih dodatašnjih. U tim trenucima, zla veštica je ščepala kraljicu i krene da gurnu je niz provaliju. Princ dok je trčao za jedinim što mu je bitno, za svojim potrebama i željama, spazi to, i u grudima mu srce zaigra na nesvakidašnji način. Gledao je kako zla veštica ide k njegovoj majci, i kao da mu se u duši napravi čitavi obrt. Pojuri k njoj i spase je od zle veštice, a kočije s ogledalom se srušile u dubinu provalije. Sa čistom suzom u očima, majka mu pomiluje obraz. Iz pravca magičnog jezera pojavila se čudna blistava svetlost. Sa dna, se zatitralo skamenjeno ogledalo, i pretvori se u svetlucavi prah. Svetlost se rasu po nebu i otera zlu magiju veštice. Veštica, nikada do tada pobeđena, rasprši se poput duge nad zamkom, a kletva nad princom konačno je razbijena. Ljubav prema majci, i istinski čin ljubavi, njeno spašavanje, pobedilo je zlo.Dobre vile ulepšale su kraljevstvo i uklonile štetu što je veštica počinila. Nekoliko meseci kasnije, u zamku purpurnih obrisa, na svet su došle prinčeve dve sestre…Vera i Nada, a princa prekrstiše u Ljubav, u znak pobede nad zlom vešticom, u znak pobede nad samim sobom… u znak čistog srca što nikada nije nestalo iz njega. A duga je ostala da ukrašava zamak.
I tako, posle svih nedaća, kralj, kraljica, i njihovo troje dece Ljubav, Vera i Nada, vladali su kraljevstvom Srce, i podarili narodu večitu sreću.
Magični trenutak darivanja je počeo, malu plavu kolevku opkolile su šljaštave kutije okićene mašnama. Ali veštica ne bi bila veštica da ne zna sva dešavanja. Obukla se u staricu, i s poklonom krenula u kraljevstvo Srce. Kada se primakla kolevci da preda poklon malom princu, oko nje se pojavila gusta crna magla, i veštica je pokazala svoje pravo lice. Svi su bili zaprepašćeni, a veštica je u svom tom bezumlju uspela u kolevku pokraj princa da stavi neko čudno ogledalo. Princ je potom krajičkom oka ugledao sebe u začaranom ogledalu i briznuo u plač.
-Hahaha – nasmeja se veštica. – Začarala sam vašeg princa, da jedino za šta mari bude on lično i tako ne postane dostojan naslednik, a kraljevstvo vam ostane bez vladara. Pokušate li razbiti ogledalo, princ tada umire, hahaha jedino istinski čin nesebične ljubavi razbiće kletvu, hahaha-i nestade veštica u crnoj magli. Kraljica poče da plače. Kuma vila, vladarica njihovog magičnog jezera pokušavala je da umiri kralja i kraljicu. Kako nije mogla ništa drugo no da zaštiti ogledalo od loma, to je i učinila. Pretvorila ga je u kamen i poslala na dno njenog jezera. Godine su prolazile i princ je stasao u prelepog mladića. Ali kako je veštica i rekla jedino za šta je mario je bio on sam. Ništa mu nije bilo bitno osim ogledanja u raskošnim ogledalima, postao je kolekcionar ogledala i čitavo jedno krilo zamka pretvorio u sobu ogledala. No ipak najviše je voleo da se ogleda u sjaju njihovog magičnog jezera, na čijem dnu je i ležala njegova kletva. Jednoga dana kralj i kraljica su objavili radosnu vest, očekuju prinovu. Naravno da se novost pročula do zle veštice. Kako pakost nije mogla da joj da mira veštica je krenula ka kraljevsvtu da uništi novopečenu sreću. Princa nije mnogo doticala vest, više je bio uzbuđen zbog stizanja novog kraljevskog ogledala okićen smaragdima. Zla veštica stiže do zamka i počinje da baca čini gromova i oluja. Zemljotres je zahvatio kraljevstvo, zidovi zamka počeli su da se ruše. Kralj je uspeo da izbavi svoju kraljicu. Dok je princ gledao kako se svet ogledala ruši pred njegovim očima. Kralj je želeo da spase i svog sina, ali zid mu se sručio pred nosom i zaglavio ga u jednoj od kraljevskih odaja. Princ je nekako uspeo da pobegne van zamka, taman kada su stizale kočije koje su donosile njegovo novo ogledalo. Beli konji izgubili su ravnotežu, put pred njima se otvorio u provaliju i kočija je visila na njenom samom rubu. Princ sve do gleda sa strahom i potrči da spase jedino ogledalo što je još bilo čitavo, jedino i najvrednije od svih dodatašnjih. U tim trenucima, zla veštica je ščepala kraljicu i krene da gurnu je niz provaliju. Princ dok je trčao za jedinim što mu je bitno, za svojim potrebama i željama, spazi to, i u grudima mu srce zaigra na nesvakidašnji način. Gledao je kako zla veštica ide k njegovoj majci, i kao da mu se u duši napravi čitavi obrt. Pojuri k njoj i spase je od zle veštice, a kočije s ogledalom se srušile u dubinu provalije. Sa čistom suzom u očima, majka mu pomiluje obraz. Iz pravca magičnog jezera pojavila se čudna blistava svetlost. Sa dna, se zatitralo skamenjeno ogledalo, i pretvori se u svetlucavi prah. Svetlost se rasu po nebu i otera zlu magiju veštice. Veštica, nikada do tada pobeđena, rasprši se poput duge nad zamkom, a kletva nad princom konačno je razbijena. Ljubav prema majci, i istinski čin ljubavi, njeno spašavanje, pobedilo je zlo.Dobre vile ulepšale su kraljevstvo i uklonile štetu što je veštica počinila. Nekoliko meseci kasnije, u zamku purpurnih obrisa, na svet su došle prinčeve dve sestre…Vera i Nada, a princa prekrstiše u Ljubav, u znak pobede nad zlom vešticom, u znak pobede nad samim sobom… u znak čistog srca što nikada nije nestalo iz njega. A duga je ostala da ukrašava zamak.
I tako, posle svih nedaća, kralj, kraljica, i njihovo troje dece Ljubav, Vera i Nada, vladali su kraljevstvom Srce, i podarili narodu večitu sreću.
Bojana Ćupurdija
Нема коментара:
Постави коментар