МАЧОР СА ПРОТЕЗОМ

Жалио се доктору

један мачор стари,

прогуто је целог миша

па се тешко вари.

Доктор брзо одлучи

да му муке скрати,

дао му је еликсир

да миша поврати.

Дијагноза доктора

мачка разочара

Написа му упут код зубног лекара.

Зубар мачка прегледа,

објасни му ствари .

"Храна мора да се жваће

да се боље свари."

После мене протетичар

сад је на потезу,

да не гуташ целог миша

добићеш - протезу!"

 

Живан Филиповић

ДОЛАЗИ ЗИМА

Почео је снежак бели

да поклоне шуми дели.

Заклонио сунце врело,

обукао све у бело.

Дичном храсту шубарицу,

јелки хекла венчаницу.

Окитио ињем грање

да их прате на венчање.

Замрзнута чека стаза

и запрега Деда Мраза.

Закаснила зима љута

с поклонима испод скута.

Белим ињем ђердан везе

да окити вите брезе.

Деда Мразу хекла браду,

све је спремно за параду!

Живан С.Филиповић

Из књиге песама за децу

БОЈИЦЕ У РУКЕ

МРАВЉА ЧУДА

 Било је то велико чудо

у свету сићушних мрава,

говорили су многи:

''То је урлик страшног лава!''

Заседало је мравље судство:

''Ко то шалу овде прави?!

Тако ми кухињског слаткиша,

зар о овоме говоре мрави?!

Нека порота буде тиша!''

И ето првог испитаника,

био је то мрав Мика:

''Тако ми свих антена,

чуо сам урлик тај,

потврдиће и моја жена,

мислимо да је змај.''

Од лава до змаја, хијена и авиона,

па до неког афричког слона,

или како рече мравица Соња:

''Био је то урлик нилског коња!''

Говорило је судство:

''Откуд змај или крава

у сићушном дому мрава?!

Тако ми свих ногу,

да нисте видели и бабарогу?!''

Јавио се мравуљак:

''Поштовани суде,

није то никаква аждаја,

нити бабароге из мравињака штрче,

није то урлик лава,

већ мој тата тако хрче.''                        

                                    Стеван Милошевић

Бескућникова женидба

Кад се жени који куће нема,
цуру проси која среће нема,
свате купи који посла нема,
све пандуре и воденичаре.
На њима је дивно одијело:
све у чоси, а голи трбуси.
Два пешака, трећи коња нема.
Кад одоше свати по девојку,
за голему софру заседаше:
што год треба, то на софри нема.


Народно стваралаштво

BAŠ NEĆU

E, baš neću da jedem grašak
I neću da jedem šargarepu
I neću da budem dasa
Najjači na celom svetu!

E, baš neću da pijem mleko
I ne sviđa mi se mamina supa
I  baš volim da me neko
Jači od mene sutra izlupa!

E, baš neću odmah u krevet
Od toga se ne raste, to ne biva
Jer kad bi se od spavanja raslo
Deda bi bio veći od diva!

Mirjana Danilović

MEDITIRANJE

Molila se žaba
svome žabljem bogu,

sedela u transu
prekrštenih nogu.
Ne vidi ni sunce,
ni vetar kad svira,
predala se molitvi.
Žaba meditira!

Šta li ona tako,
tako žarko želi
da joj nije stalo
ni što je dan beli?
U sred žabljeg carstva,
na sred barske vode,
žaba boga moli
da uzme sve rode.

Da pošalje muve
i sitne komarce.
A  i šta bi drugo
ovo žablje prase?
Da napuni trbuh,
da zasladi gušu,
a onda će molitvom
da pročisti dušu.

Sa grane je roda gleda,
smeje joj se, šta bi drugo?
Pa zar luda žaba misli
da postoji takvo čudo?
Žaba ima, roda nema,
komaraca četa drema,
muva čak u izobilju.
(Ima li još kakvu želju?)

Skrati roda žabi muke,
poklopa je iz zatrke!


 

 

Mirjana Mirča Cvetkovic

MEDITIRANJE ciklus LIVADSKI BUĆKURIŠ

 

JEŽEVA KUĆICA (Branko Ćopić)

SLAVNI LOVAC 



Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava. 

LIJINO PISMO 



Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k'o jaja:
"Za druga Ježa
Na kraju gaja".
U pismu piše:
"Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica"
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
- Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja. 



KOD LIJINE KUĆE 



Sunčani krug se u zenit dig'o
kad je Ježurka do lije stig'o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
- Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k'o bubanj ratni. 

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
- Drž'te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k'o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al' mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al' jež tvrdoglav, osta pri svom
- Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
- Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit' će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
- Idem da doznam – lija sve duva -
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k'o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
- Sumnjiva žurba – medo ih gleda -
možda ste našli jezero meda?
- Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat' ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA 



Sve troje jure k'o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
- Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
- Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

PRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
- Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi'!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
- Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
- Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k'o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

- JEŽEVA KUĆICA (Branko Ćopić) - Bajke i priče za djecu - Lukin portal za djecu
Preuzeto sa: Lukin portal za djecu i obitelj

Фер играч

 

(слика са интернета)

 

 

 

Ових дана чудне вести круже као баук,
а за њима пристигли су кукњава и јаук.

У вестима све до једне клевећу се мачке –
како мише сад не једу, већ изводе тачке.

Да клевета та је страшна - то вам мачка збори,
и признаје јоште нешто да се земља ори:

мачка није створ пакосни, већ фер игре зналац,
противника свог поштује, иако је малац.

Док се с њиме игра вије, она њега гледи,
и кроз игру одмерава да л` противник вреди.

Оног миша који успе мачки на реп сести –
таква мачка поштоваће и неће појести. 

 

 

 

аутор: причалица,  Јелена Јергић

NETKO JE NACRTAO DVA SRCA NA ZIDU ŠKOLE

Netko je nacrtao dva srca,

Na zidu škole,

Ispod je napisao,

Da  I... i  I….  se vole.

Osim mene nitko ne zna,

A htjeli bi znati svi,

Koja je to I…a,

Jer u razredu ih ima tri...

Neću im priznati...

Jedno srce moje je,

Drugo srce njeno je,

Samo moje srce zna,

Koja je prava I…a.

Jedno srce moje je,

Drugo srce njeno je,

Samo njeno srce zna,

Da to sam napisao ja.

II

Netko je nacrtao dva srca,

Na zidu škole,

Ispod je napisao,

Da I… i  I….  se vole.

Sad' u mome razredu,

Traje neka čudna istraga,

Motre svaku I…u,

Bilježe, traže, sumnjaju...

Neću im priznati...

Jedno srce moje je,

Drugo srce njeno je.

Samo moje srce zna,

Koja je prava I...a.

Jedno srce moje je,

Drugo srce njeno je.

Samo njeno srce zna,

Da to sam napisao ja.

                                                 Nikola Šimić Tonin