Trifun i Valentin

Nekada davno, živela su dva najbolja prijatelja, Trifun i Valentin. Bili su poznati po svojoj mudrosti, pa su mnogi dolazili kod njih po savet za razne probleme koji su ih mučili.
Jednoga dana do njih dopru glasine o devojci koju niko nije uspeo da uda.
Kada je tek stasala za udaju, mnoge provodažije su pokušavale da joj nađu muža jer je bila izuzetno lepa devojka, ali niko nije uspeo da pronađe momka po meri. Neki su bili nedovoljno lepi, neki previše lepi, bilo je previsokih, preniskih, debelih, mršavih, nedovoljno pametnih, nadmenih,  pretihih… Spisak mana je bio dugačak.
Kako su godine prolazile, bilo je sve manje udvarača. Provodadžije su i dalje pokušavale da je udaju, jer su znale da će to biti dobro za njih. Nije šala udati devojku koja nikoga neće.
Trifunu i Valentinu je cela priča bila zanimljiva, te oni odluče da odu u to mesto i pokušaju udati devojku.
Kada su došli u selo, uputili su se kući devojke. Predstavili su se i rekli da su joj doneli čarobni napitak koji će joj pomoći da se uda.
Devojka ih je lepo ugostila i dok su ručali, Trifun iz torbe izvadi flašu rumenog napitka.
– Ovo je čarobni napitak za koji mislimo da će ti pomoći da pronađeš dobrog muža – reče Trifun devojci.
– Baš danas mi dolazi jedan prosac – odgovori devojka – videćemo hoće li vaš napitak doneti neke rezultate.
Uzela je čašu koju joj je pružio Trifun i otpila nekoliko gutljaja.
-Mmmm, lepo je – reče i ispi sve. – Mogu li dobiti još malo?
– Može, ali samo pola čaše – strogo je rekao Trifun.
Kada je prosac zakucao na vrata, devojka je bila lepo raspoložena, oči su joj bile sjajne i sa osmehom je primila gosta. Dok su veselo pričali, devojka pomisli da bi bilo dobro da i taj simpatični momak popije čašu čarobnog naptika.
Otišla je brzo u jednu malu prostoriju, gde su se skrili Trifun i Valentin i zamolila ih da joj daju flašu sa naptikom kako bi mogla nazdraviti sa momkom.
– Draga devojko – reče joj Valentin – ne smeš više piti čarobni napitak. – Ako popiješ još jednu čašu ovaj momak će videti jednu sasvim drugu osobu, a oj je došao zbog tebe.
Na svadbi su Trifun i Valentin bili počasni gosti.

Kotur Biljana

PUTOVANJE DO ZVEZDA

PRIČE ZA DECU IZ KNJIGE ”LETO BEZ VERONIKE”

PUTOVANJE DO ZVEZDA

  

Te mirne i lepe letnje noći, sa milionima zvezda načičkanih nebeskim svodom, Danilo je poželeo da upregne dva vilinska konjica i uzleti na nebo.

„To nije nemoguće”, mislio je zagledan gore, ležeći nauznak, s rukama ispod glave.

Lekoviti miris kamilice i tek prosušenog sena, prijatno ga je opijao i pojačavao njegovu želju. Budzašto bi mogao nabaviti jednu laku kočiju. Na jezercetu je video vilinske konjice, poveo bi i dva svica da mu, ako bude potrebno, osvetljavaju put, a pribavio bi i ostale sitnice. Svakako bi trebalo da ponese topao pokrivač, debele vunene čarape i verovatno štitnike za uši. Gore je sigurno hladno i protiv prehlade dobro bi došao čaj od žalfije.

         „Da, da, čaj od žalfije. On je baš dobar protiv nazeba.”, promrmljao je smešeći se.

Zaneseno je posmatrao treperavo i užareno zvezdano more, grickajući stabljiku nekog cveta, osluškujući raspevanost zrikavaca i pesmu ptica u žitnim poljima pored grada. Jedna repatica odletela je iza planine. Druga krupna zvezda, svetlija od ostalih, zagledana u mirnu površinu reke i livadu, kao da mu je namigivala. Miris leta uspavljivao je sve na livadi pored obale.

– Šta čekaš? – čuo je nepoznati glas. – Jesi li spreman?

– Naravno – odgovorio je brzo. – Već odavno.

– Onda krećemo. Odmah!

– A ko si ti? Nikoga ne vidim.

– Zar je to važno? Ja ću te pratiti na putu. Ništa ne brini.

Danilo je bez oklevanja uskočio u kočiju u koju su već bila upregnuta dva vilinska konjica širokih prozirnih krila. Kočija je bila lepa, ni prevelika ni premala. Osvrnuo se i video da je unutra sve na svom mestu. Čak i termosica sa čajem od žalfije. Na sedištu je zatekao dvogled i skupocen mobilni telefon.

– Dobro sam se toga setio. Nadam se da će biti dobar signal da se mogu javiti mami i Nini.

Kočija je bila spremna za polazak. Pogledao je prema kući i osvetljenim prozorima, a onda niz široku varošku ulicu prema zgradi u kojoj je stanovala Nina. Njen prozor je bio osvetljen. Ona sada sigurno surfa internetom i čudi se zašto njega nema na vezi.

– Možda bi trebalo da se javim svojima – dvoumio se. – I Nini. Hm, ali svi bi se oni pobunili zbog moje odluke, a mama i baka još i mnogo nasekirale. Biće bolje da šmugnem bez pozdravljanja.

I onda je zaplovio, lagano, pa sve brže, bez truckanja, penjući se sve više, posmatrajući kako brzo nestaju kuće, drveće, ulica, reka, celi gradić.

– Ovo je kao na filmu! – radosno je uskliknuo osećajući kako mu vazduh struji oko ušiju, a kosa leprša.

Kočija je jezdila s lakoćom i on je samo ovlaš držao uzde, više posmatrajući okolinu nego što se usredsređivao na upravljanje. Ispod sebe video je već dva osvetljena grada, zatim mnogo njih, vijugave reke i visoke planine. Mimoišao se s nekom velikom pticom. Onda je proleteo avion osvetljenih prozora, pun putnika. Neki su ga primetili i mahnuli. I on je njima uzvratio, a najviše jednoj devojčici, koja je, lica priljubljenog uz staklo, bila iznenađena onim što vidi.

– Hej, ti! – odjednom je čuo glas nekog dečaka na krilatom konju. – Kuda si se uputio?

– Na nebo, do zvezda – odgovorio je mirno. – Oduvek sam to želeo i sada mi se želja ispunila.

– Nije loše, nije loše. Dovitljiv si.

– I ti. Neobičan ti je taj konj. I veoma lep.

– To je moj Pegaz. Mnogo je dobar i brz.

– A ti, kuda si krenuo?

– Samo malo da projašem. Onako, pre spavanja.

Spavanja! O, da! Dole se sada sigurno svi spremaju na počinak. Mama je oprala zube, tata je zaspao na terasi u fotelji pored televizora koji je izneo zbog vrućine u vikendici, baka već odavno hrče u svojoj sobi… Sada će sigurno primetiti da ga nema i počeće da ga traže, da se sekiraju i dozivaju. Setio se mobilnog telefona i brzo ukucao poruku: ”Ne brinite. Otišao sam malo da prošetam.”

– Moram i Nini da se javim – rekao je poluglasno.

         – Šta kažeš? – upitao je dečak na Pegazu koji je još jahao uporedo s kočijom.

         – Moram da se javim Nini.

         – Ko ti je to?

         – Moja devojka. Prava lepotica. Sigurno će se zabrinuti.

         – Bolje nemoj. Znaš kakve su žene. Odmah počnu da cmizdre.

         – O, ne! Ona će me razumeti. I siguran sam da neće nikome otkriti moju tajnu.

         – Kako želiš. Hajde, zdravo!

         I dečak obruši svog konja i brzo nestade u nebeskom plavetnilu. 

         Danilo je, sav srećan, jurio dalje. Ni sam nije znao koliko je daleko odmakao od Zemlje. Sigurno već veoma mnogo, jer se dole videla samo jedna velika lopta, s kontinentima koji su se još mogli nazreti. Je li osećao strah? Nije, naravno, jer je bio hrabar dečak.

         Prošao je jedan kosmički brod. Jasno je video kosmonaute u skafanderima kako lebde unutra. Jedan mu se nasmešio i lagano mahnuo. Ali, to je bilo samo na tren, jer kosmički brodovi jure velikom brzinom.

         Nabio je štitnike za uši, prebacio prekrivač preko krila i gucnuo malo čaja iz termosice.

         „Da obujem i čarape? Ma ne, nije toliko hladno”, prošaputao je i cimnuo uzdama.

         Kočija je jurnula još brže. Približavao se jednoj prelepoj zvezdi. Za koji trenutak, znao je to, spustiće se. Svuda je blistala zlatasta svetlost i bilo je lepo, lepo…

         – Mihailo, gle! – rekla je mama. – On je zaspao.

         – Odneću ga u krevet. Baš lepo spava – smeškao se tata, ustajući iz fotelje i prilazeći Danilu.

         – I sanja – dodala je mama.

_ Jovica Đurđić

Mapa želja

Na trgu je bilo veoma živopisno. Ljudi su prolazili u žurbi, obilazeći radnje ili samo skraćujući put do sledeće ulice. Neki su glasno raspravljali, poneko bi nešto doviknuo, deca su razdragano trčkarala za svojim roditeljima…

Retki su primećivali devojčicu koja je sedela na parčetu kartona, sa iscepanom kutijom ispred sebe. U toj kutiji se nalazilo nekoliko novčanica, metalnih i papirnatih.

Činilo se da devojčica ne primećuje svu tu graju, kao ni one koji joj ubace poneki novčić. Ona je na drugo parče kartona stavila papir i nešto veoma predano crtala.

U jednom trenutku, starija, otmena gospođa primeti devojčicu. Više od njene sirotinje ju je dirnuo izraz lica koji je, kao magnet, privlačio njen pogled. Polako je prišla devojčici.
– Zdravo. Šta to crtaš? – veselo je progovorila gospođa.
– Mapu želja – rekla je devojčica pomalo odsutno.
– Mapu želje? Čula sam za mapu blaga, ali za tu tvoju mapu nikada nisam čula.
Devojčica je ćutala. Gospođa je čekala odgovor.
– Izvini – bojažljivo reče gospođa – da li bi htela da mi kažeš šta je to mapa želja?
Devojčica odloži papir:
– Čula sam da se čoveku ostvaruju želje ako nacrta mapu. Onda one postanu stvarnije.
– O! I ja imam jednu veliku želju, pa me zanima kako ti to radiš. Mogu li da vidim šta si nacrtala?
– Nacrtala sam svog tatu kao radi. Znate, on nema uvek posao. Nacrtala sam i moju mamu kako se smeje. Ne sećam se kada se poslednji put nasmejala, a njen osmeh je nešto najlepše što sam videla. Ovo je moja baka. Želim joj zdravlje, da mogu ponovo sesti u njeno krilo i jesti njene kolače. Ovo je auto za mog batu, želim da ima najlepši auto, koji sam ide i loptu… i svoj krevet… I želim da svi živimo u lepoj kući, toploj i suvoj.
– A ti? Šta ti želiš?
– O, ja želim jednu lutku.
– Ne vidim da si je nacrtala – primeti gospođa.
– Stvarno… da, nema više mesta, ali nema veze. Ako tata uvek bude imao posao, kupiće mi lutku, mama će biti veselija i šiće za nju najlepše haljine, a baka će joj pričati najlepše priče.
Na devojčicinom licu se pojavi osmeh. Gospođa oseti kako joj se oči pune suzama.
– Znaš šta? Ti bi mogla da mi pomogneš. Hoćeš li da ti ispričam jednu priču?

Devojčica klimnu glavom.
– Želim da donesem odluku – gospođin glas je delovao nekako čudno. – Vidiš, moj muž i ja nismo imali dece i kada je on umro, ja sam imala previše vremena koje sam morala nekako da iskoristim. Počela sam da skupljam lutke. Njih sam uvek volela. Kupovala sam ih ovde u gradu, donosila sa putovanja, neke sam dobijala i na poklon. Ako mi pomogneš da donesem jednu odluku, možeš da izabereš lutku koju želiš.

Devojčici se pojavio sjaj u očima, a onda se naglo uozbiljila. Tiho je promrmljala: – Pa, ne znam.
– Molim te, pomozi mi. Pođimo mojoj kući, a ja ću ti ispričati šta me muči. Ti si pametna devojčica i znam da ćeš mi pomoći da dobro odlučim.
– Dobro, kažite šta vas muči.
– Vidiš, rekla sam ti da nemam decu. Muž mi je umro, živim sama u veoma lepoj kući. Ostarila sam i polako moram da razmišljam kome ću ostaviti sve što imam.
– Zar nemate neke rođake?
– Imam. U tome i jeste problem. Godinama nismo imali neke posebno lepe odnose, više je to bilo radi reda, a sada svako od njih očekuje da baš njemu ostavim sve što imam. Čula sam i da se svađaju oko toga.
Došle su do gospođine kuće. Devojčica ju je zadivljeno posmatrala, ali kad je ušla u sobu sa lutkama, njenom oduševljenju nije bilo kraja. Prilazila je svakoj lutki, pomazila je, popravljala haljinicu… Gospođi je bilo puno srce.
– Izaberi lutku koju želiš i kaži mi kome da ostavim kuću?
– Onome kome vi želite.
– Ali ne želim da je ostavim nikome od rodbine, a oni će se ljutiti. Niko me neće razumeti.
– Zašto? To je vaša kuća.
– Šta bi bi uradila na mom mestu?
– Hm… da ja imam ovako lepu kuću… pa ja bih donela odluku koja bi mene činila srećnom i koja bi nekoga drugoga učinila srećnim.
– Čak i ako bi se neko naljutio na tebe?
– Ako će uvek neko da se naljuti, onda je najbolje da je date onome ko će vas učiniti srećnim.
– O, mislim da znam šta bi mene učinilo srećnom, samo moram naći hrabrosti za to.

Gospođa je pomazila devojčicu po glavi. Nežno joj se nasmešila. Njena mapa želja će se ostvariti.

Kotur Biljana

У цара Тројана козије уши

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

- Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије. 

 

Народне умотворине

 

http://www.umotvorine.net

Сендвич а ла Мара

Причу коју ћу ти сада испричати чуо сам од једног дечака који се зове Топлица.

Топлица има маму Мару која му свакога дана прави сендвич за ужину. Сендвич је специјалитет, зове се "а ла Мара" и прави се на следећи начин: 

Узме се једна свежа кифла и у њу се, са једне стране, намаже мајонез, а са друге стране кечап. Затим се стави мало пршуте, качкаваља и пар колутова куваних јаја. Постоји и један тајни састојак који не могу да ти откријем, јер ће се мама Мара љутити. Могу само да ти кажем мама Марину загонетку, а ти пробај да је решиш:

Могу бити црвена, зелена и жута.

Могу бити слатка, а могу бити љута.

Можеш ме пећи, можеш ме сећи,

Онда се добије ајвар такорећи.

Једнога дана понео Топлица сендвич "а ла Мара" у школу. Када је дошао велики одмор решио је да га поједе. Међутим, неколико другова, који нису имали сендвиче, стали су око Топлице и почели да га моле:

- Топлице, буди друг, дај мени мало сендвича. – рече један друг.

Топлица одломи парче сендвича и даде првом другу. Онда други друг рече:

- Топлице, дај и мени мало сендвича.

Топлица опет одломи парче сендвича и даде другом другу, а трећи друг рече:

- Топлице, био бих ти врло захвалан када би и мени дао то мало сендвича што ти је остало.

- Да, али ако ти дам ово парче сендвича мени неће остати ништа. – рече Топлица.

- Топлице, треба да знаш да се са друговима све дели. Ако си прави друг ти ћеш ми дати последње парче сендвича. – рече трећи друг.

Топлица даде оно последње парче сендвича трећем другу и оста гладан до краја наставе. Када је дошао кући, рекао је мами:

- Мама данас сам са друговима поделио сендвич и на крају сам остао без њега.

- Да, сине. Остао си без сендвича, али си зато добио три друга. А они су вреднији од сендвича. – рече мама Мара. 

Следећег јутра, Топлица је пожурио да стигне на први час и у тој журби је заборавио да понесе сендвич. Када је дошао велики одмор другови су се, као и претходног дана, окупили око њега. Пошто су видели да Топлица нема сендвич, другови су, без размишљања, одлучили да му помогну. Један друг је дао свој сендич, други друг је дао свој сок, а трећи колач. Тако Топлица, за разлику од претходног дана,  није остао гладан. Када је дошао у кући мама га је упитала:

- Сине заборавио си сендвич. Мора да си и данас остао гладан?

- Нисам мама, другови су ми помогли као што сам ја јуче помогао њима. И могу ти рећи једну ствар коју сам данас научио:

Сендвичи долазе и пролазе, свежи су па се убајате,

А другови су за цео живот, треба децо то да знате!

Ето то је прича коју сам желео да ти испричам, а ти пробај да је поделиш са друговима као што сам је ја поделио са тобом.

 

Објавио Милош Стефановић  http://www.песмезадецу.срб

САН

 

   Беше поодмакла ноћ. Месец је обасјавао читаво село. Облаци као да су се истопили од јаке месечине. Све је било обавијено сјајном гласном тишином. Звуци су били устаљени. Песма цврчака, топот коња у даљини и жубор воде са старе сеоске чесме, која је отицала већ деценијама заједно са временом.

  Кроз  Данкин прозор месец је бацао сенке грања са дрвета, које је расло ту од када се њен тата родио. У углу собе горела је мала стона лампа чија светлост није ничему могла служити, сем да начне таму старе сељачке собе. Све је било тихо, и, на први поглед, мирно. 

  Највећи немир у соби су чиниле Данкине очи, које су пажљиво истраживале по плафону њихање грана, чије сенке је месец слао њој на увиђај. Будна је. Тужна. Све је подсећа на баку које више нема. Данас су је испратили. То није била обична бака, па самим тим, то није био обичан растанак. Данка је немо лежала и дозвољавала да јој сузе силазе из ока лево и десно. Тако су се на јастуку појавилa, поред њене главице, два велика влажна круга.

  

  Присећала се Данка свих дана које је провела у овој кући. Код баке је долазила често. Ту је проводила читав распуст. Дани су протицали  у испуњавању њених жеља.  Игре су осмишљавале заједно. Правила игре је, наравно, одређивала  Данка. Из дворишта пуног цвећа и украсног биља могао се често чути сладак смех баке и унуке. 

  Цео крај би знао када стиже бакино дете у госте. Тада се кућа поспремала, колачи месили, љуљашка поправљала. Вредна бака би све обавезе сеоског домаћинства завршавала пре унукиног доласка, како би им дани били испуњени бескрајним дружењем. Па, и ако би се нешто морало ради, то би бака замолила комшије. 

  Дивна сећања у Данкиној души пробудише још већи бунар суза. Кругови на јастуку постајаху све већи. Тихо је јецала да је нико не чује. Родитељи су је изљубили пре спавања и отишли на починак у суседну собу. Да их зове? Зашто. Ништа се неће променити. Њена туга досеже небо... Оте јој се уздах из душе. Обриса сузе. Загледа се у сенке на зиду. У тренутку јој се учини да јој гране, чија сенка пада преко плафона, личе на руке. Да, и то на бакине руке. Онако танке, кошчате прсте, којима јој је сваког јутра кике плела. Преко лица јој пређе благи осмех. Сетила се како јој је бака говорила да када некога волиш ти га носиш у срцу и никада не можеш да га изгубиш. Причала јој је и да ... да... Зева Данка. Сан чини своје. 

   Још увек види бакине руке. Чује и њен глас. Зове је на доручак. Данки се не устаје, развлачи се по кревету. Сунчеви зраци ударају у њен прозор. Бака долази и мази је по лицу. Говори јој меким и најтоплијим гласом да је дан леп. Тепа јој разним именима од миља. Најзад, Данка устаје. Бака је поранила и све је спремно за игру. После доручка отишле су на оближњи пропланак. То је били омиљено склониште мале девојчице. Увек је говорила да ту воли да се игра јер је нико не прекида. 

  Играле су се мајке и ћерке. Наравно, бака је била ћерка. Ишла је до потока по воду, брала је пољско цвеће да се украси кућа... била је врло послушна. Данку је то чинило срећном. Њен задовољан гласић одзвањао је по пропланку. У неким тренуцима просто је цичала од среће. Када се уморила спустила је баки главу у крило. Гледала је њене боре, седе власи, старачке руке, које су је мазиле по лизу као лептир крилима. У једном трену бака је упита:

       -        Данка, дете моје, хоћеш  ли обећати нешто твојој баки?

    -          Хоћу, бако, само реци – одговори унука весело.

      -         Обећај ми да једнога дана, када се ја одселим са овога света, ти нећеш туговати – рече бака.

       -       Их, о чему ми то причаш? Ти ћеш, бако моја мила, вечно живети – покушава Данка да причу учуни мање озбиљном.

      -         Нећу, дете моје. Нико није вечно живео. Једном ћу и ја отићи. Али, бићу срећна ако знам да си ми ти добро.

       -      Бако, никуда ти не идеш и – тачка.

   -        Слушај, лутко бакина. Када дође тај дан сети се шта ћу ти сад рећи. Умирање није страшна ствар. Оно не доноси крај. Ти ћеш мене изгубити само ако ме заборавиш. Ако заборавуш ове наше игре, овај пропланак, ове кике које сам ти плела...  

-     Како? Не разумем? – збуњено упита девојчица.

         -        Ево овако: докле год ме се будеш сећала ја ћу бити ту поред тебе. А, када је неко поред тебе, треба ли за њим туговати?

     -      Не треба – весело рече Данка

.

  -        Е, то сам хтела да ти објасним – тихим гласом рече бака.

  У том трену, лежећи у њеном крилу, на Данкин образ капну суза из бакиног ока. Данка се трже.

  Већ је сунце одскочило. Сан се завршио, али је остао диван осећај у души. На вратима собе појави се мајка. Благим молећивим гласом је позва да устане. Рече јој да се ускоро креће на гробље, такав је обичај.

  Данка је замоли да седне крај ње. Испричала јој је свој сан. Замолила је да она не иде на гробље, јер она није никога изгубила. На оном пропланку је набрала пољско цвеће и замолила маму да га понесе.

Зорица Ранитовић

Мачка с плавим перјем

Ирена је за рођендан добила маче. Било је бело са жуто-смеђим шарама.

„Мау“ рекло је маче и уплашено гледало у Ирену.

„Одувек сам желела да имам мацу“ шапнула је мачету, а оно је почело да преде.
„Како се зовеш?“ каже тихо Ирена, а онда сама одговара: „Лина.“ Мачету се свиђа име и умиљава се.

„Ето“, размишља наглас Ирена „сад имам Лину, а за прошли рођендан добила сам папагаја Лорија.

“ Лори,чувши своје име,провуче главу између две жице на кавезу и погледа Ирену и Лину.

„Аха“ размишља Лори „то нешто, што Ирена мази нема кљун, а перје му је неугледно – пих!“

„Мау“ јави се Лина, а Ирена, разуме,наравно, и носи зделицу млека.

После вечере,Ирена објашњава Лини: „Ево, ова кутија, Лино, то је твој креветић, а ова друга с песком, то је ВЦ. Можеш да спаваш и на мом кревету али да нико не види.
Лина се снашла у новој породици. Ирена јој је била права другарица.

Јутро је. Мама и тата одлазе на посао, Ирена у школу, а Лори и Лина остају код куће.

Мачке су радознале. Лина шета по соби, свуда завирује, њушка. Скочи на кревет, па на сто, па са стола на полицу с књигама. На полици је кавез.

У кавезу Лори „Добар дан, добар дан!“ брзо говори Лори „добар дан, госпођице Гицо!“

„Мау, мау!“ бесно мауче Лина. „Нисам ја Гица, ја сам Лина“, наглашава своје име мачка!“ и опасно се приближава кавезу.

Лори страхује да Лина можда уме да отвори врата кавеза и да завуче шапу да га зграби као у цртаном филму. Али, на сву срећу, Лина није имала такву намеру.

Лори се мало смирио и каже: „О, извините, извините, хтео сам само да вас поздравим, па сам се збунио. Како Вам се свиђа код нас?“

Лина не одговара. Силази са полице и њушка велику саксију са цвећем.

„ Да нема какав миш иза ормара?“ пита се Лина иако још није пробала миша. Али, она је мачка и размишља као и све друге мачке. Мачке лове и птице а Лори је птица. Да ли он икад излази из кавеза“, размишља Лина.

Лори, као да чита њене мисли, рече: „Видим, Лино да Вам је досадно. Испричаћу Вам једну причу. Може?“

Лина климну главом и намести се на Иренином кревету да слуша.

„Била једном лепа мачка као Ви, госпођице Лино. Живела је и уживала. Хранила се најлуксузнијом храном, спавала на свиленим јастуцима, слушала најлепшу музику. Али јој све то досади. Постаде замишљена. Каква је она мачка кад не лови, јер све су мачке ловци. Кога да лови.

Није излазила из собе у којој је живела, јер та соба, припадала је стану до којег се стизало лифтом.

Био је то петнаести спрат. Није смела да стоји на прозору и посматра пролазнике јер би је ухватила вртоглавица. Шта да ради?

Погледа по соби и угледа кавез у којем је живео један папагај плавог перја као ја. Мачка скочи на кавез, отвори врата, зграби папагаја и поједе га. Била је задовољна. Осећала се као права мачка.

Али када хтеде да се умије и олиже шапе, што је обичај свих мачака, виде да јој уместо њене меке, сјајне длаке тело покрива плаво перје. Није могла да верује. Шта се то догодило?! Чудо! Нешто страшно, заиста страшно!

„Спава“ рече полугласно папагај и ућута.
  *   *   *   Лина је спавала. У сну је видела своје шапе прекривене плавим перјем и није знала шта ће да ради.

Онда угледа миша који је позва да пође за њим. Она пође. Миш уђе у рупу на зиду а Лина га је пратила.

„Шта се то догађа?!“ упита се мачка. Како она може да уђе кроз тако малу рупу?! Али није имала времена да размишља. Миш јој показа столицу и кад је села, упита је: „Госпођица жели шишање, зар не?! Све мачке којима израсте перје кад поједу птицу, морају да се ошишају.
Шта ће мислити свет о њима, у ствари, о Вама. Зар не?“
Лина пристаде. Миш је стручно радио свој посао. „Готово“ рече “кућа части. Надам се да сте задовољни?“

Лина се погледа у огледало и цикну : „Ију, па ја сам гола мачка!“ И пробуди се.

Погледа у кавез: Лори је спавао. Погледа своје шапе: биле су у реду. Олиза их срећна.

Дубоко уздахну. „Лори, Лори!“ Викну. Лори отвори очи „Ја сам вегетеријанка, не једем ни мишеве, ни птице, а кад сам била мала, била сам алергична на птице с плавим перјем.


За вас пронашла на http://pricepricalice.com/

Баба Марта и чобанин (Италијанска народна прича)

Једног јутра, почетком пролећа, чобанин потерао стадо на пашу. Срете га „баба Марта“ и упита:

- Куда ћеш данас са стадом, чобанине?
- Ето, Марто, идем на брдо.
- Имаш право, драги чобанине. Срећан пут! А у себи рече: „Ах, не бери бриге! Уредићу ја тебе данас!“

И, Боже, тога дана просу се киша, као из кабла. Прави потоп! И то само на брду. А знате ли зашто? Чобанин је био неповерљив према „баба Марти“. По лицу јој је познао да му не мисли добро. Зато јој је и казао да иде на брдо, а отерао је стадо у долину.. При повратку кући опет срете „баба Марту“.

- Е, добро, чобанине, како си прошао данас?
- Одлично. Био сам у пољу... дан је био веома леп... Па оно сунце... дивота!
- Истина? Е баш ми је мило (а уједе се за усну). А сутра куда ћеш?
- Опет тамо. Био бих луд да мењам, кад је овако лепо време.
- Врло добро! Збогом!

Растадоше се. Но чобанин место у поље, оде на брдо. А Марта пусти кишу и ветар права Божја казна. Долина је страдала и напунила се барама. Увече нађе чобанина:

- О, добро вече, пастиру мој; па како, како данас?
- Прилично. Знаш, био сам на брду, а тамо ти је било право лето. Какво небо!
Какво сунце! Само да певаш!
- Баш се радујем! А сутра? Сутра ћу у поље, чини ми се да се од Алпа јављају неки облачићи.
- Па, да видиш, и ја бих ти саветовала то исто.

И тако, да би заварао траг, чобанин је увек казивао противно, и Марта га никако није могла насамарити.

Већ је крај месеца марта. Последњег дана „баба Марта“ упита чобанина:

- Како иде, чобанине?
- Одлично. Већ је март свршен; прошао је.
Сад сам на коњу. Више се не бојим и могу мирно спавати на оба уха.
- Право велиш. А куда намераваш сутра?
- У поље. Ближе ми је и лакше.
- Браво! Збогом!

Онда „баба Марта“ похита Априлу, па га замоли да јој позајми бар један дан од његових. Април се није дао много молити и испуни јој жељу. То је било 30. марта.

Сутрадан чобанин истерује стадо и безбрижно иде у равницу, као што је казао. Та сад ја април и не боји се неке подвале. Кад тамо, таман се стадо раштркало по равници да пасе, а оно зајеча, затутњи, заковитла да те страх ухвати. Небо се провали; бура, олуја, киша, па снег! Као да долази страшни суд! Наврат нанос чобанин прикупи стадо, па брже натраг. покисао, озебао, изнурен стиже кући. Увече „баба Марта“ жмирка:

- О, чобанине, добро вече!
- Добро вече, Марто...
- Па како прође данас?
- Ох, ћути, ћути молим те! Црњега дана никад нисам имао. Ни усред јануара таквога не може бити. Као да су сви ђаволи из пакла одрешени и побегли овамо! Ах, доста ми је овај дан за целу годину! Јадне моје овчице, јадно моје стадо!

Ето, због тога, веле, март има 31 дан; јер је један позајмио од априла. Тако мисле прости људи.

Превео с италијанског: Ђ. Бошковић

за вас пронашла на http://munja.rastko.net/ 

Царска пресуда (кинеска прича)

Некад је у Кини владао цар, кога је народ много волео због правичности и доброте. Једнога дана пришла му је царица и рекла врло узбуђено:

- Господару, увредио ме је један лажљивац и ја те молим да га најстроже казниш.

- Према кривици биће и казна. Кажи ми шта је скривио?

- Јавише ми да некакав трговац нуди скупоцене наките. Примила сам га и изабрала сам ланац од драгог камења, као повезани трешњеви цветови; па онда од рубина израђен пупољак мака у лишћу од сафира и једног лептира с провидним крилима од танког сафира. Платила сам колико је тражио. Али кад сам те наките показала нашем златару, он их је прегледао и рекао да је драго камење лажно! За ту превару желим да га најстроже казниш!

- Каква кривица таква ће бити и казна! - одговори цар, а царица настави:

- Једина је казна да варалица погине од дивљег бика!

- Добро. Казну ће извршити животиња онако како је и кривац извршио превару. После тога разговора велики мандарин саопштио је пресуду кривцу. Кроз три дана страдаће од дивљег бика. Извршењу казне присуствоваће увређена царица, цар и цео двор.

Затим су затворили кривца, да сачека дан извршења пресуде. Трећега дана одвели су га у арену, у којој су на осуђенике пуштали дивље звери. Ту су већ седели и цар и царица, великодостојници, дворјани и народ. Цар даде знак да отворе врата зверињака. Кривац блед, преплашен, дршће као прут.

Ударише у бубњеве, затрубише у трубе, а два џелата повукоше конопце, који подижу врата зверињака. Сви се подигоше, да боље виде страшан тренутак, а осуђени паде на колена и покри лице руком.

Из зверињака лагано и мирно изиђе - лепо, бело јагње. Полако приђе осуђеноме, па му њушком дотаче руку и заблеја. Осуђеник се трже као из тешкога сна, ухвати се рукама за главу, па онда бризну у плач. Тада се чула тиха и пријатна музика. Цар се подиже и рече:

- Обећао сам да ће овај бити кажњен према своме делу. Његово је дело превара и кажњен је преваром. Уверен сам да га је та казна опаметила и да ће му бити поука целог живота.

Царску пресуду поздравио је одушевљени народ. Кривац је пуштен и отада никад никога није преварио.

за вас нашла на  http://munja.rastko.net/

Готамски мудраци (eнглеска народна прича)

Једном cy чули грађани Готама да ће кроз њихов град проћи краљ. To ce није свидело Готамцима. Они cy мрзели краља, jep je он био врло суров.
Скупили ce они да поразговарају o томе. Један од њих je рекао:
- Пре краља ће стићи његов официр. Он ће нам јавити када ће краљ да дође. Хајде да ce тада направимо будале. Краљ ће ce бојати да дође y наш град. Будале cy опасне - оне могу да баце краљу камен y главу.
Тако cy и одлучили.
Једанпут рано ујутру пошао je официр c једним одредом коњаника y Готам.
Када cy стигли близу града, они застану. Ha падини једног брда запазе неколико стараца. Они cy уваљивали и слагали као степенице велике комаде камења. Младићи cy стајали и стењали.
Официр je зауставио коња и упитао старце зашто то раде.
- Ми уваљујемо камење y брдо да ce сунце лакше пење - одговори један старац.
- Баш си будала! - повиче официр.- Зар ти не знаш да ce сунце пење без туђе помоћи?
- О, зар je то могуће? - чудио ce старац. - Истину да кажем, ja никад o томе нисам мислио. Како си ти мудар!
- A шта ви радите? - упитао je официр младиће.
- О, ми стењемо док наши очеви раде - објаснили cy они.
- Гле, будала! - рече официр и одјаха према граду. Ускоро он дође на једно поље. Ha пољу je много људи подизало камену ограду.
- Шта ви радите? - питао је официр.
- Ево шта - рекоше они - на пољу седи кукавица. Око ње ми подижемо ограду да она не одлети.
- Какве сте ви будале! - узвикнуо je официр. - Па зар ви не знате да птица лако прелети преко ограде?
- О! Je ли то истина?  - чудили cy ce Готамци. - Ми никад нисмо o томе размишљали.
После тога je официр cpeo човека који je носио врата на леђима.
- Шта ти радиш? - упита га официр.
- Ja ce спремам на далеки пут - одговори непознати човек.
- Зашто носиш та врата?-  интересовао ce официр.
- Оставио сам новац код куће.
- Зашто ниси онда, оставио и врата код куће?
- Бојао сам ce лопова. Ако cy врата ca мном, они их не могу разбити и ући y кућу.
- Глупане! - рече официр. - Било би боље да си врата оставио код куће, a новац понео ca собом.
- О, je ли то истина? - зачудио ce овај човек. - Ja нисам o томе никад размишљао. Ти си најмудрији човек коra сам y животу видео.
- Дакле, ja сам уверен да cy сви грађани Готама будале - рече један коњаник.
 -Хајде да ce вратимо y Лондон и да кажемо краљу o њима - предложио je официр. - Ja мислим да je боље да краљ не долази y Готам. У лудаке не можеш бити сигуран!
И тако cy они кренули натраг. Испричали cy краљу да je Готам  град будала. Краљ ce намрштио и рекао да неће ићи y тај град.
Када cy становници Готама чули ову вест, они cy ce смејали и рекли:
- У Готам много више будала долази него што их има y самом граду.

пронашла за вас на http://munja.rastko.net/

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.  Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu  šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im  svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu.  Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe,  pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja  zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste  odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.  Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji  ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže  za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i  srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe  u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu  na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti  da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime  i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče  đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu,  a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari,  onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari,  zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime  poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu  u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra.  Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga  zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu  takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu  u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla.  Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije  uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji  od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu  đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide,  umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći,  a onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći,  svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima,  on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao  i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče  kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama  oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.  Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče  onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca,  pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju,  udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag  u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli,  doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između  svatova opet odleti.  Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša,  i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu  da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati,  nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče,  i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio,  a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke.  Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe,  a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje. NARODNE PRIPOVJETKE - prikupio Vuk Stefanović Karadžić - objavio u Beču 1853.g. u štampariji Jermenskog manastira  Za vas pronašla na www.zvrk.co.rs

Ružna lepotica

"Buuu-ba-bu! - plakala je gusenica. - Kakva sam gadna i ružna! Čupava i dlakava, duguljasta  i s' mnogo kratkih debelih nožica! Ima li ružnijeg stvora od mene?!"  Potištena i ucveljena, gusenica je bežala od svih i najzad se sakrila na najusamljenije mesto.  Tu je počela da plete oko sebe čauru - da umota i sakrije svoju ružnoću. "Ako već niko neće da se igra sa mnom, onda bolje da nestanem!" - jadikovala je tako usamljena. Ali, posle nekoliko sedmica osetila je želju da progrize čauru i izađe napolje, na sunce.  A kad je to učinila, svi su zadivljeno uzviknuli: "O, kakva lepota!" Gusenica se pogledala u bistrom potoku i sinula od sreće:  njena negdašnja ružnoća pretvorila se u divnu lepotu krupnog šarenog leptira!  Ilustracija: Igor Marinković

Za vas pronašla na www.zvrk.co.rs

IZOKRENUTA PRIČA (Branko Ćopić)

(Ova je priča pretrpjela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokušajte vi da svaku riječ vratite na njeno pravo mjesto.)

Tek je brdo izišlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče, navuče noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kuću na vratima.
– Gle, noćas je zemlja dobro pokvasila kišu! – začuđeno progunđa brk sučući čiču, pa brzim dvorištem požuri niz korake, istjera štalu iz krave i reče:
– Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja ću noge pod put, pa ću poći u drva da donesem šume.
Čiča stavi rame na sjekiru i namignu babom na svoje oko.
– Bako, skuvaj u jajetu četiri lonca dok se posao vrati s čiče. Danas će ručak slatko pojesti starca.
Put raspali niz čiču dižući svojom širokom prašinom oblake opanaka. Od toga se uplašiše neka kola, pa u trku izvrnuše konje, a uzda ispusti kočijaša i bubnu ledinom o leđa.
Događaj se uplaši od ovoga neobičnog čiče i opruži polje preko nogu jureći brže nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se diže na kosi: iz obližnjeg vuka virila je krvoločna šuma!
– Au, sad je bostan obrao čiču! Obuzet ludim starcem, naš ti strah preskoči preko čakšira i podera trn, pa brže od polja potrča preko zasijane zvijezde.
Pred kućnom babom dočeka ga vjerni prag.
– Tako mi svetog vuka, eno nedjelje u šumi! – viknu glasina hrapavim čičom.
Kuća se prepade, uskoči u babu i zabravi ključ vratima, a siroto drvo pope se na čiču i gore se uhvati granom za ruke očekujući dvorište da dojuri u vuka.

Za vas pronašla na  http://www.pjesmicezadjecu.com