PRIČE ZA DECU IZ KNJIGE ”LETO BEZ VERONIKE”
PUTOVANJE DO ZVEZDA
Te
mirne i lepe letnje noći, sa milionima zvezda načičkanih nebeskim
svodom, Danilo je poželeo da upregne dva vilinska konjica i uzleti na
nebo.
„To nije nemoguće”, mislio je zagledan gore, ležeći nauznak, s rukama ispod glave.
Lekoviti
miris kamilice i tek prosušenog sena, prijatno ga je opijao i pojačavao
njegovu želju. Budzašto bi mogao nabaviti jednu laku kočiju. Na
jezercetu je video vilinske konjice, poveo bi i dva svica da mu, ako
bude potrebno, osvetljavaju put, a pribavio bi i ostale sitnice. Svakako
bi trebalo da ponese topao pokrivač, debele vunene čarape i verovatno
štitnike za uši. Gore je sigurno hladno i protiv prehlade dobro bi došao
čaj od žalfije.
„Da, da, čaj od žalfije. On je baš dobar protiv nazeba.”, promrmljao je
smešeći se.
Zaneseno
je posmatrao treperavo i užareno zvezdano more, grickajući stabljiku
nekog cveta, osluškujući raspevanost zrikavaca i pesmu ptica u žitnim
poljima pored grada. Jedna repatica odletela je iza planine. Druga
krupna zvezda, svetlija od ostalih, zagledana u mirnu površinu reke i
livadu, kao da mu je namigivala. Miris leta uspavljivao je sve na livadi
pored obale.
– Šta čekaš? – čuo je nepoznati glas. – Jesi li spreman?
– Naravno – odgovorio je brzo. – Već odavno.
– Onda krećemo. Odmah!
– A ko si ti? Nikoga ne vidim.
– Zar je to važno? Ja ću te pratiti na putu. Ništa ne brini.
Danilo
je bez oklevanja uskočio u kočiju u koju su već bila upregnuta dva
vilinska konjica širokih prozirnih krila. Kočija je bila lepa, ni
prevelika ni premala. Osvrnuo se i video da je unutra sve na svom mestu.
Čak i termosica sa čajem od žalfije. Na sedištu je zatekao dvogled i
skupocen mobilni telefon.
– Dobro sam se toga setio. Nadam se da će biti dobar signal da se mogu javiti mami i Nini.
Kočija
je bila spremna za polazak. Pogledao je prema kući i osvetljenim
prozorima, a onda niz široku varošku ulicu prema zgradi u kojoj je
stanovala Nina. Njen prozor je bio osvetljen. Ona sada sigurno surfa
internetom i čudi se zašto njega nema na vezi.
– Možda
bi trebalo da se javim svojima – dvoumio se. – I Nini. Hm, ali svi bi
se oni pobunili zbog moje odluke, a mama i baka još i mnogo nasekirale.
Biće bolje da šmugnem bez pozdravljanja.
I onda
je zaplovio, lagano, pa sve brže, bez truckanja, penjući se sve više,
posmatrajući kako brzo nestaju kuće, drveće, ulica, reka, celi gradić.
– Ovo je kao na filmu! – radosno je uskliknuo osećajući kako mu vazduh struji oko ušiju, a kosa leprša.
Kočija
je jezdila s lakoćom i on je samo ovlaš držao uzde, više posmatrajući
okolinu nego što se usredsređivao na upravljanje. Ispod sebe video je
već dva osvetljena grada, zatim mnogo njih, vijugave reke i visoke
planine. Mimoišao se s nekom velikom pticom. Onda je proleteo avion
osvetljenih prozora, pun putnika. Neki su ga primetili i mahnuli. I on
je njima uzvratio, a najviše jednoj devojčici, koja je, lica
priljubljenog uz staklo, bila iznenađena onim što vidi.
– Hej, ti! – odjednom je čuo glas nekog dečaka na krilatom konju. – Kuda si se uputio?
– Na nebo, do zvezda – odgovorio je mirno. – Oduvek sam to želeo i sada mi se želja ispunila.
– Nije loše, nije loše. Dovitljiv si.
– I ti. Neobičan ti je taj konj. I veoma lep.
– To je moj Pegaz. Mnogo je dobar i brz.
– A ti, kuda si krenuo?
– Samo malo da projašem. Onako, pre spavanja.
Spavanja!
O, da! Dole se sada sigurno svi spremaju na počinak. Mama je oprala
zube, tata je zaspao na terasi u fotelji pored televizora koji je izneo
zbog vrućine u vikendici, baka već odavno hrče u svojoj sobi… Sada će
sigurno primetiti da ga nema i počeće da ga traže, da se sekiraju i
dozivaju. Setio se mobilnog telefona i brzo ukucao poruku: ”Ne brinite.
Otišao sam malo da prošetam.”
– Moram i Nini da se javim – rekao je poluglasno.
– Šta kažeš? – upitao je dečak na Pegazu koji je još jahao uporedo s kočijom.
– Moram da se javim Nini.
– Ko ti je to?
– Moja devojka. Prava lepotica. Sigurno će se zabrinuti.
– Bolje nemoj. Znaš kakve su žene. Odmah počnu da cmizdre.
– O, ne! Ona će me razumeti. I siguran sam da neće nikome otkriti moju tajnu.
– Kako želiš. Hajde, zdravo!
I dečak obruši svog konja i brzo nestade u nebeskom plavetnilu.
Danilo je, sav srećan, jurio dalje. Ni sam nije znao koliko je daleko
odmakao od Zemlje. Sigurno već veoma mnogo, jer se dole videla samo
jedna velika lopta, s kontinentima koji su se još mogli nazreti. Je li
osećao strah? Nije, naravno, jer je bio hrabar dečak.
Prošao je jedan kosmički brod. Jasno je video kosmonaute u skafanderima
kako lebde unutra. Jedan mu se nasmešio i lagano mahnuo. Ali, to je
bilo samo na tren, jer kosmički brodovi jure velikom brzinom.
Nabio je štitnike za uši, prebacio prekrivač preko krila i gucnuo malo
čaja iz termosice.
„Da obujem i čarape? Ma ne, nije toliko hladno”, prošaputao je i cimnuo uzdama.
Kočija je jurnula još brže. Približavao se jednoj prelepoj zvezdi. Za
koji trenutak, znao je to, spustiće se. Svuda je blistala zlatasta
svetlost i bilo je lepo, lepo…
– Mihailo, gle! – rekla je mama. – On je zaspao.
– Odneću ga u krevet. Baš lepo spava – smeškao se tata, ustajući iz
fotelje i prilazeći Danilu.
– I sanja – dodala je mama.
_ Jovica Đurđić