четвртак, 13. новембар 2014.

Бескућникова женидба

Кад се жени који куће нема,
цуру проси која среће нема,
свате купи који посла нема,
све пандуре и воденичаре.
На њима је дивно одијело:
све у чоси, а голи трбуси.
Два пешака, трећи коња нема.
Кад одоше свати по девојку,
за голему софру заседаше:
што год треба, то на софри нема.


Народно стваралаштво

уторак, 11. новембар 2014.

САН



 


   Беше поодмакла ноћ. Месец је обасјавао читаво село. Облаци као да су се истопили од јаке месечине. Све је било обавијено сјајном гласном тишином. Звуци су били устаљени. Песма цврчака, топот коња у даљини и жубор воде са старе сеоске чесме, која је отицала већ деценијама заједно са временом.

  Кроз  Данкин прозор месец је бацао сенке грања са дрвета, које је расло ту од када се њен тата родио. У углу собе горела је мала стона лампа чија светлост није ничему могла служити, сем да начне таму старе сељачке собе. Све је било тихо, и, на први поглед, мирно. 

  Највећи немир у соби су чиниле Данкине очи, које су пажљиво истраживале по плафону њихање грана, чије сенке је месец слао њој на увиђај. Будна је. Тужна. Све је подсећа на баку које више нема. Данас су је испратили. То није била обична бака, па самим тим, то није био обичан растанак. Данка је немо лежала и дозвољавала да јој сузе силазе из ока лево и десно. Тако су се на јастуку појавилa, поред њене главице, два велика влажна круга.
  
  Присећала се Данка свих дана које је провела у овој кући. Код баке је долазила често. Ту је проводила читав распуст. Дани су протицали  у испуњавању њених жеља.  Игре су осмишљавале заједно. Правила игре је, наравно, одређивала  Данка. Из дворишта пуног цвећа и украсног биља могао се често чути сладак смех баке и унуке. 

  Цео крај би знао када стиже бакино дете у госте. Тада се кућа поспремала, колачи месили, љуљашка поправљала. Вредна бака би све обавезе сеоског домаћинства завршавала пре унукиног доласка, како би им дани били испуњени бескрајним дружењем. Па, и ако би се нешто морало ради, то би бака замолила комшије. 

  Дивна сећања у Данкиној души пробудише још већи бунар суза. Кругови на јастуку постајаху све већи. Тихо је јецала да је нико не чује. Родитељи су је изљубили пре спавања и отишли на починак у суседну собу. Да их зове? Зашто. Ништа се неће променити. Њена туга досеже небо... Оте јој се уздах из душе. Обриса сузе. Загледа се у сенке на зиду. У тренутку јој се учини да јој гране, чија сенка пада преко плафона, личе на руке. Да, и то на бакине руке. Онако танке, кошчате прсте, којима јој је сваког јутра кике плела. Преко лица јој пређе благи осмех. Сетила се како јој је бака говорила да када некога волиш ти га носиш у срцу и никада не можеш да га изгубиш. Причала јој је и да ... да... Зева Данка. Сан чини своје. 

   Још увек види бакине руке. Чује и њен глас. Зове је на доручак. Данки се не устаје, развлачи се по кревету. Сунчеви зраци ударају у њен прозор. Бака долази и мази је по лицу. Говори јој меким и најтоплијим гласом да је дан леп. Тепа јој разним именима од миља. Најзад, Данка устаје. Бака је поранила и све је спремно за игру. После доручка отишле су на оближњи пропланак. То је били омиљено склониште мале девојчице. Увек је говорила да ту воли да се игра јер је нико не прекида. 

  Играле су се мајке и ћерке. Наравно, бака је била ћерка. Ишла је до потока по воду, брала је пољско цвеће да се украси кућа... била је врло послушна. Данку је то чинило срећном. Њен задовољан гласић одзвањао је по пропланку. У неким тренуцима просто је цичала од среће. Када се уморила спустила је баки главу у крило. Гледала је њене боре, седе власи, старачке руке, које су је мазиле по лизу као лептир крилима. У једном трену бака је упита:

       -        Данка, дете моје, хоћеш  ли обећати нешто твојој баки?

    -          Хоћу, бако, само реци – одговори унука весело.

      -         Обећај ми да једнога дана, када се ја одселим са овога света, ти нећеш туговати – рече бака.

       -       Их, о чему ми то причаш? Ти ћеш, бако моја мила, вечно живети – покушава Данка да причу учуни мање озбиљном.

      -         Нећу, дете моје. Нико није вечно живео. Једном ћу и ја отићи. Али, бићу срећна ако знам да си ми ти добро.

       -      Бако, никуда ти не идеш и – тачка.

   -        Слушај, лутко бакина. Када дође тај дан сети се шта ћу ти сад рећи. Умирање није страшна ствар. Оно не доноси крај. Ти ћеш мене изгубити само ако ме заборавиш. Ако заборавуш ове наше игре, овај пропланак, ове кике које сам ти плела...  

-     Како? Не разумем? – збуњено упита девојчица.

         -        Ево овако: докле год ме се будеш сећала ја ћу бити ту поред тебе. А, када је неко поред тебе, треба ли за њим туговати?

     -      Не треба – весело рече Данка
.
  -        Е, то сам хтела да ти објасним – тихим гласом рече бака.

  У том трену, лежећи у њеном крилу, на Данкин образ капну суза из бакиног ока. Данка се трже.

  Већ је сунце одскочило. Сан се завршио, али је остао диван осећај у души. На вратима собе појави се мајка. Благим молећивим гласом је позва да устане. Рече јој да се ускоро креће на гробље, такав је обичај.

  Данка је замоли да седне крај ње. Испричала јој је свој сан. Замолила је да она не иде на гробље, јер она није никога изгубила. На оном пропланку је набрала пољско цвеће и замолила маму да га понесе.



Зорица Ранитовић

четвртак, 6. новембар 2014.

Мачка с плавим перјем

Ирена је за рођендан добила маче. Било је бело са жуто-смеђим шарама.

„Мау“ рекло је маче и уплашено гледало у Ирену.

„Одувек сам желела да имам мацу“ шапнула је мачету, а оно је почело да преде.
„Како се зовеш?“ каже тихо Ирена, а онда сама одговара: „Лина.“ Мачету се свиђа име и умиљава се.

„Ето“, размишља наглас Ирена „сад имам Лину, а за прошли рођендан добила сам папагаја Лорија.

“ Лори,чувши своје име,провуче главу између две жице на кавезу и погледа Ирену и Лину.

„Аха“ размишља Лори „то нешто, што Ирена мази нема кљун, а перје му је неугледно – пих!“

„Мау“ јави се Лина, а Ирена, разуме,наравно, и носи зделицу млека.

После вечере,Ирена објашњава Лини: „Ево, ова кутија, Лино, то је твој креветић, а ова друга с песком, то је ВЦ. Можеш да спаваш и на мом кревету али да нико не види.
Лина се снашла у новој породици. Ирена јој је била права другарица.

Јутро је. Мама и тата одлазе на посао, Ирена у школу, а Лори и Лина остају код куће.

Мачке су радознале. Лина шета по соби, свуда завирује, њушка. Скочи на кревет, па на сто, па са стола на полицу с књигама. На полици је кавез.
Papagaj Lori u kavezu
У кавезу Лори „Добар дан, добар дан!“ брзо говори Лори „добар дан, госпођице Гицо!“

„Мау, мау!“ бесно мауче Лина. „Нисам ја Гица, ја сам Лина“, наглашава своје име мачка!“ и опасно се приближава кавезу.

Лори страхује да Лина можда уме да отвори врата кавеза и да завуче шапу да га зграби као у цртаном филму. Али, на сву срећу, Лина није имала такву намеру.

Лори се мало смирио и каже: „О, извините, извините, хтео сам само да вас поздравим, па сам се збунио. Како Вам се свиђа код нас?“

Лина не одговара. Силази са полице и њушка велику саксију са цвећем.

„ Да нема какав миш иза ормара?“ пита се Лина иако још није пробала миша. Али, она је мачка и размишља као и све друге мачке. Мачке лове и птице а Лори је птица. Да ли он икад излази из кавеза“, размишља Лина.

Лори, као да чита њене мисли, рече: „Видим, Лино да Вам је досадно. Испричаћу Вам једну причу. Може?“

Лина климну главом и намести се на Иренином кревету да слуша.

„Била једном лепа мачка као Ви, госпођице Лино. Живела је и уживала. Хранила се најлуксузнијом храном, спавала на свиленим јастуцима, слушала најлепшу музику. Али јој све то досади. Постаде замишљена. Каква је она мачка кад не лови, јер све су мачке ловци. Кога да лови.

Није излазила из собе у којој је живела, јер та соба, припадала је стану до којег се стизало лифтом.

Био је то петнаести спрат. Није смела да стоји на прозору и посматра пролазнике јер би је ухватила вртоглавица. Шта да ради?

Погледа по соби и угледа кавез у којем је живео један папагај плавог перја као ја. Мачка скочи на кавез, отвори врата, зграби папагаја и поједе га. Била је задовољна. Осећала се као права мачка.

Али када хтеде да се умије и олиже шапе, што је обичај свих мачака, виде да јој уместо њене меке, сјајне длаке тело покрива плаво перје. Није могла да верује. Шта се то догодило?! Чудо! Нешто страшно, заиста страшно!

„Спава“ рече полугласно папагај и ућута.
  *   *   *  
Лина је спавала. У сну је видела своје шапе прекривене плавим перјем и није знала шта ће да ради.

Онда угледа миша који је позва да пође за њим. Она пође. Миш уђе у рупу на зиду а Лина га је пратила.

„Шта се то догађа?!“ упита се мачка. Како она може да уђе кроз тако малу рупу?! Али није имала времена да размишља. Миш јој показа столицу и кад је села, упита је: „Госпођица жели шишање, зар не?! Све мачке којима израсте перје кад поједу птицу, морају да се ошишају.
Шта ће мислити свет о њима, у ствари, о Вама. Зар не?“
Лина пристаде. Миш је стручно радио свој посао. „Готово“ рече “кућа части. Надам се да сте задовољни?“

Лина се погледа у огледало и цикну : „Ију, па ја сам гола мачка!“ И пробуди се.

Погледа у кавез: Лори је спавао. Погледа своје шапе: биле су у реду. Олиза их срећна.

Дубоко уздахну. „Лори, Лори!“ Викну. Лори отвори очи „Ја сам вегетеријанка, не једем ни мишеве, ни птице, а кад сам била мала, била сам алергична на птице с плавим перјем.


За вас пронашла на http://pricepricalice.com/

среда, 5. новембар 2014.

Koji je Pinokio pravi?

Drveni lutak koji oživljava. Dovoljno je to reći da pomislite na Pinokija. Koliko Pinokija ima? Hm!

Цртани снимљен према бајци А.Н. Толстоја „Златни кључ“. Стари верглаш, од чаробне цепанице, прави дрвеног дечака и даје му име Пинокио. Желећи да Пинокио расте као и сва друга деца, он му купује уџбеник за школу. Али уместо да оде у школу, Пинокио завршава у Земљи Будала...
www.pricalica.blog.rs i youtube

Prvi film
www.youtube.com/watch?v=l3l3poDcXRU

U Vikipediji kažu ovako:
Pinokio (talijanski Pinocchio) je književni lik iz istoimene bajke. Priču je 1881. godine napisao Carlo Collodi. Pinocchio je drveni lutak stolara Gepetta te je bio sklon lažima, ali je na kraju bajke postao pravi dječak. Po bajci je 1940. snimljen Disney crtani film.
Bajka o Pinokiju ima i znacajnu PEDAGOSKU vrednost: svo vreme Pinokio je rastrzan izmedju DOBROG i LOSEG; nijedna laz ne ostaje nekaznjena ( Pinokiju raste NOS i tako ga razotkriva ), a jedino ga poslusnost i marljivost mogu pretvorti u ZIVOG DECAKA. Cak je i dobra vila stroga i neumoljiva.Jedino je "tata" Geppeto (Djepeto) blag i popustljiv -bas kao sto su to RODITELJI prema svojoj deci.

Drugi film
www.youtube.com/watch?v=-5jLykPuxPg











уторак, 4. новембар 2014.

Kape za originalne devojčice

Dolazi zima. Spremaju se kape, šalovi, rukavice. Kako se boriti protriv beline snega?
Хеклана капа "Бубамара"
Хеклана дечја капа „Ав-ав“
Hello Kitty и Меда
хеклана дечја капа "Сова"
 
 
 www.pricalica.blog.rs

понедељак, 3. новембар 2014.

BAŠ NEĆU

E, baš neću da jedem grašak
I neću da jedem šargarepu
I neću da budem dasa
Najjači na celom svetu!

E, baš neću da pijem mleko
I ne sviđa mi se mamina supa
I  baš volim da me neko
Jači od mene sutra izlupa!

E, baš neću odmah u krevet
Od toga se ne raste, to ne biva
Jer kad bi se od spavanja raslo
Deda bi bio veći od diva!

Mirjana Danilović

петак, 10. октобар 2014.

ЗНА ОН УНАПРЕД




АНА: Дакле, Мишо, кажи лепо зашто си опет закаснио. Кажи гласно да те цео разред чује.

НЕША: Опростите, покидала ми се пертла на ципели, па сам тражио другу и нисам је нашао...па сам ту покидану морао везати у чвор... Ето видите.

АНА: Видим, видим, али и јуче си закаснио.

НЕША: Јесам. Опростите... то је било зато што сам се задржао код пекара. Све нас је задржао неки чича, који је ваздан превртао по џеповима да нађе новац,а за то време отегао причу како је хлеб пре седамдесет година био много боље печен него данас. ,,Ето, то су била времена!“ Тако је причао.

АНА: Лепо, али и прекјуче си закаснио. Сећаш ли се?

МИША: Сећам се врло добро. Како се не бих сећао! Још ме пече језик колико сам се опекао. Донели ми за доручак белу кафу тако врелу да смо је морали претакати из једне шоље у другу... и све тако.

АНА: Сећам се, сећам и ја. Причао си нам. Тако ти је у томе прошло пет минута. Добро, Мишо, то је било прекјуче, у среду, али ти си закаснио и у уторак. Сећаш ли се?

НЕША: Како да не! У уторак смо хватали миша по соби. Нико није смео отворити врата. Тако нам је тата наредио, да миш не би побегао...

АНА: Да, да, сећам се. Зато ниси смео изаћи док се не заврши сав тај џумбус...А у понедељак? Ако се не варам, ти си и у понедељак закаснио. Кажи ако се сећаш, али нам немој помињати ни пертле, ни миша, ни белу кафу, а ни то да је можда било велико спремање, па су ти затурили свеску или торбу.

НЕША: Сећам се врло добро. Није било велико спремање. У понедељак ми је био рођендан, па док су се сви изређали да ми честитају...
АНА: Знам, знам, и ми смо ти честитали.

НЕША: Јесте.

АНА: Па лепо, сад знамо све од понедељка. Кад би нам још знао казати зашто ћеш сутра, у суботу, закаснити, имали бисмо испуњену целу недељу, а ти би заслужио петицу из закашњавања.

НЕША: Петицу

АНА: Да, петицу. Али, наравно, ти не знаш унапред да ћеш закаснити... Не можеш знати данас за сутра.

НЕША: Знам, знам и за сутра.

АНА: Како то? Откуд можеш знати унапред?

НЕША: Знам. Ујутру, баш пред почетак школе, треба да нам стигне тетка из Ниша...

АНА: Тетка? Па шта онда?

НЕША: Па онда... знате... нисам се видео с њом три године... Увредиће се ако одем из куће чим дође... Треба да поседим с њом бар пет минута..

Гвидо Тартаља