недеља, 9. фебруар 2014.

Letnja bajka

Jedne vedre i tople letnje noći veliki Meda je šetao kroz šumu. Nije mogao da zaspi pa je tražio nešto slatko.
Iza jednog grma izlete Svitac i prolete mu ispred njuške pa par puta prolete oko Medine glave i on shvati da ga poziva da pođe za njim. Nije znao kuda ga vodi, ali je nekako znao da treba da ga sledi.
A svitac je leteo sve dublje u šumu. Svetlosti je bilo sve manje, drveća sve više, I ono je postajalo sve višlje, krošnje sve gušće, a staza se jedva nazirala. Da nije bilo Svica, ne bi je ni video. Već se sa mukom Meda provlačio između širokih stabala, jedva je zaobilazio grmlje i šiblje oko staze. Došli su u onaj deo šume koji su stariji nazivali Tamna šuma i za koji su mu, dok je bio mali, pričali da ne sme da ide tamo, jer tamo živi Mrak, koji je zao i loš. Ali sve je te priče Meda zaboravio, sve brže jureći za Svicem.
Odjednom je drveća bivalo sve manje, pojavljivala se neka čudna svetlost i neki divni umilni zvuci dopirali su do njih. Svitac polete još brže i Meda potrča za njim koliko god je mogao. Na proplanku usred šume ugleda divan prizor. Stajao je kao ukopan, posmatrajući malo jezero, u kome se ogledalo noćno nebo. Treperave zvezde rasipale su svoj sjaj po mirnoj površini vode. Ali jedva da je Meda i primetio svu tu lepotu. Njegov pogled privukla je jedna divna Vila, koja je igrala na obali jezera. Njena duga kosa rasula se duž leđa, a njena vilnska haljina sijala je čudnim sjajem. Nije ni primetila da više nije sama. A Meda, koji je ceo svoj život proveo u toj šumi, nije ni slutio da nešto tako divno postoji, blizu njega.
Posmtarao je Vilu, zadivljeno i u tišini. Okrećući se u svom zanosnom plesu, Vila primeti Medu i zastade. Iznenađeno ga pogleda i njihovi zbunjeni pogledi se sretoše. Tišina je trajala nekoliko trenutaka. Kroz Medinu glavu projuriše čudne misli, oseti nešto što nikada do tad nije osetio. Nije to bio strah, nije to bilo ništa njemu znano, ali je bilo nekako čudno lepo.
Prva progovori Vila: „Zdravo! Ko si ti? Otkud ti ovde? Ovde niko nikad ne dolazi… Ovo je moje mesto za igru. Zato ga i zovu Vilino jezero.“
Meda je i dalje zbunjeno ćutao, nije mogao da progovori, sakupljao je hrabrost u sebi. Neka čudna toplota prostrujala je njegovim telom kad je čuo njen meki i tihi glas. Vila mu priđe bliže i pogleda ga.
Meda jedva čujno progovori: „Ja sam Meda. Pratio sam Svica, zalutao u šumi i … tako sam stigao ovamo. Izvini, nisam mislio da ti smetam. Predivno igraš!“ – ushićeno reče Meda.
„Ja sam Vila. Znaš, mi živimo u ovom delu šume. I igramo… I plešemo…“
„Čuo sam za Vile“, reče Meda, „ali sam mislio da ne postoje, da su bića iz bajki. I nisam ni mogao zamisliti koliko ste lepe.“ Onda opet nastade par trenutaka tišine. Meda nastavi: „Samo su mi, dok si pričali bajke, Vile opisivale kao plavokose, a ti…“ I onda se njegov pogled izgubi u njenim bademastim očima. Zadivljeno je gledao njenu dugu crnu kosu, koja se poput slapova vodopada spuštala niz njena gola leđa. Sjajne minđuše, duge kao njen vrat, dodirivale su joj naga ramena, a duga lagana haljina bila je prekrivena zvezdanom prašinom. Svojim bosim stopalima nije dodirivala tlo, lepršala je prozirnim krilima i smeškala se.
„Želiš li da plešeš sa mnom?“ – upitala je zbunjenog Medu.
„Ali ja ne umem da plešem! Ja sam velik, i trom, i…“
Vila ga prekide: „Ja mogu da te naučim“, reče mu sa osmehom.
„Ali nikada ranije nisam plesao. Mi, medvedi, to ne radimo.“
„Nisi do sada“, reče Vila, „ali za sve postoji prvi put.“
Doleprša lakim krilima i priđe mu vrlo blizu. Poče da se okreće oko sebe i Meda oseti da na njega pada čarobni vilinski prah. Ispuni mu oči čudnim sjajem, donese osmeh na njegovo lice, ispuni dušu toplinom… Vila spusti svoju malenu ručicu u njegovu šapu, a on je jedva malo pritvori plašeći da je ne povredi. Cela Vila je mogla stati u njegovu šapu, toliko je bila mala, ali je bila predivna!! Najlepše biće koje je Meda video! Prišla mu je sasvim blizu i Meda se uplaši da bi mogla čuti kako mu srce ludački lupa.
Posle par prvih, nespretnih, sporih i laganih koraka, Vila povede Medu u plesu. Odjednom noćni vetar zašušti kroz talase, podiže se u guste krošnje drveća i započe stvaranje čudne muzike. Odnekud iz daljine začuše i čudni zvuci ptičjeg poja. Detlić zalupa kljunom o stablo. I zrikavci započeše svoju čudnu muziku. A svici se rasporediše u krug oko ovih čudnih plesača, praveći im podijum. Svi ti šumski zvuci postaše harmonična melodija pa Meda i Vila sve brže i lakše plesaše njihov prvi ples. A zvezdano nebo zatreperi, kao da su se zvezde palile i gasile. Mesec se ogledao u jezeru.
Nisu ni znali koliko su dugo plesali, ali noć se već bližila kraju. „Moram da idem“, reče Vila. „Moram se umiti rosom pre svitanja. Vreme mi je za spavanje.“
„Zar moraš?“ – razočarano upita Meda.
Vila ga još jednom pogleda pravo u oči, dolete do njega i spusti nežni poljubac na njegovu vlažnu njušku. Ostade zatečen. Šareni leptir zaleprša oko njegove glave i polete za Vilom.
Dok je Vila nestajala između stabala, Meda je dugo i nemo posmatrao za njom. Nahzad krenu natrag kroz šumu. Osećao je neki divni umor i leže ispod jednog drveta da se odmori. Tu ga zateče i jutro.
Probudi ga zujanje pčele oko njegove glave, a on samo mahnu šapom da je otera. Dremljivim očima pogleda oko sebe i vide da je ispred svoje pećine.
„Da li sam ja to samo sanjao?“ – upita se Meda, zbunjeno gledajući oko sebe.

 Zoran Antonić

субота, 8. фебруар 2014.

Насамарени просци




Живио једном богат трговац. Сви су знали за његово богатство, али се он није разметао њиме. Није градио куће ни дворе, куповао ате танке и високе нити гардеробу с бечких двора.
Имао је кћер јединицу. Кад је кћер стасала за удају, почеше долазити просци. Просци су долазили са свих страна свијета. Отац је за своју кћер спремио најбогатији мираз што се могао у оно вријеме дати.
Пошто није много вјеровао у искрене намјере просаца, трговац их одлучи тестирати. Узе све своје благо, што у злату што у новцу, уви у један замотуљак те својој кћерки повеза преко рамена и испод пазуха. Преко замотуљка који је на леђима стајао као грба обуче јој најсјајније одоре, те је такву одлучи извести пред просце.
Просци један по један одустајаше од просидбе. Кћерка се ражалости, расплака па се оцу изјада.
„Видиш, оче, нити један ме не запроси“, јадала се.
„Они, кћери, нису просили тебе него мираз. Очигледно је да им ни богатство које имам није било довољно да тебе узму такву каква си“, рече јој отац.
„Али, оче, ко би узео грбаву дјевојку за жену?“ настави дјевојка.
„Узео би онај, кћери, ко је себи жену дошао тражити“, отац овим ријечима закључи расправу.
Уто слуга најави новог просца. Трговац изађе да се упозна с просцем.
„Одакле долазиш, странче?“ упита он просца.
„Није битно одакле сам дошао, битно је оно због чега сам дошао, а дошао сам да запросим руку ваше кћери“, одговори му просац.
„Она ми је једина на свијету и за њу ћу велик мираз да дам, даћу све што имам. Она ми је највриједнија“, поче отац да проводаџише кћер.
У том моменту пред њих изађе кћерка са грбом. Кад ју је угледао, просац је клекнуо на кољена и запросио њену руку. Ћерка сва сретна пристаде.
„Узимаш ли је овакву какву је видиш, са свим недостацима и миразом?“ упита отац просца.
„Тако је, господине“, одговори просац.
Отац пристане те даде кћеркину руку просцу. Тада га трговац упита:
„Зашто си пристао да узмеш моју кћер за жену када она има грбу? Због мираза?“
„Господине, ви сте велики трговац, и оног момента када сте рекли да је она вама највриједнија на свијету, ја уоште нисам сумњао у то. Ви који сте читав живот мјерили и упоређивали све са новцем и златом, најбоље знате вриједност ваше кћери. А када ви то кажете, ја немам нити један разлог да вам не вјерујем. Мени је потребна вриједна жена“, објасни просац
Када то чу, трговац се обрадова мудрим ријечима просца, приви кћерку на груди, скину грбу са њених леђа те их даде просцу.
„Ево предајем ти кћерку и ’грбу’. Знам да ћеш их обоје добро чувати. Заслужујете једно друго. “
Након тога приредише велико славље. Три се дана веселило уз иће и пиће, пјесму и бесједу.
Младенци су имали велико потомство.

Зоран Плавшић

петак, 7. фебруар 2014.

Бунар жеља




Једном давно три сјајна ратника бљештавих оклопа у пустињи набасаше на бунар. Нераскидиво пријатељство потврђено у рату тражило је свој живот у миру. Исцрпљени од врућине, застадоше код бунара да се напију воде.
Благи сутон и мјесечина обасјавали су пут ратницима. Малени бунар није био издашан. Прије би се могло рећи да је то била тек малена локва, али ипак у врелој пустињи био је дар Божији.
Пун мјесец је гледао на њих. Одлучише, кад се напију воде, да ће заноћити крај бунара. Тако и би. Нису ни знали да је бунар дјело једног старог времењака. Нису ни слутили да је то бунар жеља, настао као жеља дотичног времењака.

Остарјели времењак видјевши да својом ријечи не може зауставити бол, патњу, биједу, ратове и глад одлучи да напусти град, оде у пустињу и тамо оконча свој овоземаљски живот. Кад је одмакао у пустињу на дан хода, заустави се у предвечерје пуног мјесеца.
Округли големи мјесец као стари фењер објешен о врхове Свете планине обасјавао је пустињу. Врели пијесак под босом ногом лагано се хладио. Времењак клону. Сједе на пијесак и погледа у небо.
„Чини ми се да је неко залутао“, обрати се мјесец незнанцу.
Времењак уморног погледа и онако исцрпљен невољно одговори мјесецу:
„Залутао сам свјесно и чисте савјести. Самим тим могу рећи да уопште нисам залутао.“
„Зар се не може залутати својевољно? Ко си ти? Шта радиш овдје?“ мјесецу би интересантан незнанчев одговор.
„Сад више није битно ко сам. Ко сам био још мање је битно. Тек незнанац и невољник у пустињи.“
„Знаш ли шта чиниш? Теби више нема помоћи. Јутро нећеш дочекати.“
„То ми је јасно од оног тренутка кад сам се одлучио на ово. Мој завјет да помажем људима није могао бити испуњен. Кад сам невољнику понудио кору хљеба и штап за пецање, било им је мало. Хљеб би појели, штап за пецање продали, добијеним новцем купили би још једну кору хљеба. Кад бих невољнику пружио преноћиште, мојој скромној колиби пронашли би стотину мана. Кад бих на љубав позивао, новцем би ми звецкали. Кад бих зараћенима мир нудио, мачем би ми показали пут. Сировој снази нисам мјеру нашао.“
„Како мислиш да ћеш им на такав начин помоћи?“
„Ноћ је преда мном. Нешто ћу већ смислити.“
„Лаку ти ноћ, незнанче. Морам даље. Навратићу за мјесец дана да видим шта си смислио.“
Времењак, одувијек скроман, ненавикнут на неки комодитет, брзо се намјести и замисли се. „Шта бих могао да урадим да мој овоземаљски живот добије некакав смисао? Шта да урадим добро за људе?“ Плакао је због људске похлепе, глупости, самољубља и среброљубља. Није ни примијетио да се од његових суза створио мали бунар, прије би се могло рећи мала локва. Кад је то примијетио, на лицу му затитра некакав загонетни осмијех.
„Сваком ко захвати воду из бунара у ноћи пуног мјесеца, а при том не попије сву воду, нека се жеља једна испуни“, у даху изговори стари времењак и испусти душу.
Сунце и вјетар избрисаше његове трагове. Оста само мали бунар. Бунар жеља.
Како нико није знао за судбину старог времењака, није могао знати ни за његов благослов и жељу.

Први ратник након што је у длан захватио воду, попи је, и онако освјежен полугласно пожели: „Ех, да је мени кући стићи мојој дјеци и супрузи. Ко зна колико још морам путовати до њих, надам се да ме још увијек чекају.“ Спусти се потом на земљу, намјести за спавање и загледа у велико небо и пун мјесец.
Други ратник захвати воде у длан, освјежи се и леже на земљу до првог ратника. Загледа се у небо и онако за себе пожели: „Ја сам прије свега овог био ковач. Како бих желио своју стару ковачницу и да наставим гдје сам стао.“
Трећи ратник попи такође воде на длану, леже крај ове двојице па им се обрати:
„Слушам вас и ваше жеље. Скромни сте ми обојица. Ја бих сад највише волио ћуп златног новца, па да обилазим цареве и шеике. Ћерке да им гледам, очима да бирам. Новцем силним да надокнадим све што сам пропуштао све ове године“
Свану јутро. Нешто се чудно бјеше десило. Само је трећи ратник био код бунара. Прве двојице ни на видику. Ни трагова да су некуда отишли. Поред њега стајао је ћуп пун блага. Све у злату. Ратник није могао да вјерује својим очима. Скакао је час на једној, час на другој нози. Пјевао је гласно све пјесме које је знао. Помињао је Цариград и Куле вавилонске. Није ни примијетио да је сунце високо одскочило.
За то вријеме први ратник је већ био поред своје породице. Био је сретан. Породица на окупу, обрађивала је мали плодни комад земље поред ријеке. Још један пар руку добро им је дошао. Земља је била плодна те су производили више хране него што су могли потрошити. Било је толико да су је продавали на тржници. Нису оскудијевали у храни, о љубави да и не причамо. Срећа је нашла свој дом.
Други ратник је имао среће. Његова ковачница остала је читава. Наставио је свој ковачки посао. Ојачале мишице младог ратника радиле су више него икад. Свака варница испод тешког чекића би претворена у дукат. Брзо се прочуло о вриједном ковачу. Оженио се из добре трговачке породице. Стекао је бројно потомство. Много вриједних занатлија наставило је његову лозу.
А трећи ратник, жедан, без воде, тетурао је кроз пустињу.
„Ево новац, платићу све. Дајте коња. Дајте воде. Воде ми дајте...“, од силне врућине погубио је памћење. Дошавши у град, причао је неповезано. „Бунар. Ћуп и злато. Новац. Жеља.“ Чашћавао је све око себе. Цариград није никад видио.
Око њега се скупило мноштво свијета. Смијех, галама, сумња. Све на истом мјесту. Сви су тумачили по своме. А кад је пала ноћ, многи се упутише у пустињу. Понесоше задњи новчић из куће и тражише бунар који испуњава жеље. Бацали су новчиће, помишљали жељу и враћали се својим кућама.
А негдје горе мјесец и очи старог времењака будно су мотрили свјетину. Смијали су се необичним жељама.
Од тога дана људи су редовно бацали новчиће за жељу. Реалне жеље остваривале би се, а нереалне жеље и бачени новчићи пунили су нови ћуп за неопрезне.

Зоран Плавшић

среда, 5. фебруар 2014.

Буди фин бићеш ин

Кад затреба другу помоћ,
буди спреман и у поноћ,
да му прави савет даш
и до краја саслушаш.

Када другу јасно није,
како иду једначине,
када видиш да се мучи
помози му да научи.

У свом друштву буди бренд,
слушај неки добар бенд.
Буди искрен фер и фин
и увек ћеш бити ин.

Сањин Геровић (2000.г.) из збирке "Буди фин бићеш ин" (2010. г.)

уторак, 28. јануар 2014.

Новогодишње куглице


У дневној соби се поносно ширила велика, лепа јелка. Маша ју је задивљено посматрала.
Зачу се необично шушкање из правца ормара. Маша пажљиво ослушну. Шушкање се наставило.
- Шта радиш, Машо? - упита мајка, улазећи у собу.
- Чула сам неко шушкање... тамо... - показала је у правцу ормара.
- Мила, то је само стари ормар, они умеју да пуцкетају, крцкају, шкрипућу... - весело се осмехну мама.
Маша је неповерљиво погледа.
- Види шта сам донела... нове новогодишње украсе - мајка је ставила кутију на сто и склонила поклопац.
У кутији су биле прелепе новогодишње куглице и Маша је радосно притрчала да види то лепо изненађење.
Шкрипање се појачало и као да су се мало отворила врата ормара, али Маша и мајка су биле сувише узбуђене да би то приметиле.
А у ормару, на полици, у кутији од ципела, заштићене белим папиром, стајали су новогодишњи украси.
- Да ли можете да верујете - у неверици је шапутала велика златна кугла - они имају нове новогодишње куглице.
- Не! Не желим да верујем да ове године нећу стајати на врху јелке! - категорична је била прекрасна звезда.
Црвена гирланда се извијала, да боље види.
- Погледајте - рекла је - како су безличне, црвене и златне. Без икакве маште. Да ли стварно мисле да Нову годину дочекају без нас?
- То неће бити добро - забринуто се огласила велика, сјајна, зелена кугла - ја у себи чувам сву радост коју су осећали за сваки дочек.
- Да, а ја у себи носим све њихове жеље, пажљиво их чувам - одговорно је рекла бела, свилена куглица.
- А ја, ја правим праву новогодишњу атмосферу - рекла је плава куглица и стресла једну мрвицу прашине са пахуље којом је била украшена.
- Они не знају тајну, да ми памтимо све лепо и да на јелци то просто излази из нас и преноси се на целу породицу. Ми смо чувари најлепших новогодишњих осећања и дешавања - разочарано је шапутао црвени звончић.
Маша и мама су почеле китити јелку.
Врата су се отворила и у собу је ушао тата.
- Напољу је много хладно и дува јак ветар. Хм. Лепо то изгледа, мада су мени дражи наши стари украси.
Ветар је мало јаче задувао. Чуло се фијукање, деловало је као да је напољу невреме. У тренутку је нестало светла.
- Изгледа да ћемо ову годину дочекати уз светлост свећа - рекао је тата и пошао да потражи свећњак како би ипак моги дочекати Нову годину.
                                                                                             Котур Биљана