понедељак, 10. фебруар 2014.

Вукашинов завјет


У нека давна времена живио је један мудар старац. Био је поштован и уважаван, увијек спреман да помогне. Наравно, не материјално, али паметним савјетом, разложном анализом или топлом ријечи подршке. Али како вријеме иде, долазили су нови млађи нараштаји другачијих схватања, те им старац постаде предмет смијеха и поруге.
„Ма пусти старог. Опет нешто лупета. Подјетињио. Стара будала“, кињили су га.
Видјевши да је све мање разумијевања за његово искуство, мудрост и топлу ријеч, старац се повуче у себе и прекиде готово сваки контакт са људима.
Само су још ријетки долазили до Вукашина, како се старац звао, а и они би се освртали док би кришом улазили на врата скромне куће Вукашинове. А оног момента кад би одлазили, чинили би то таквом брзином да се не би стигли ни опростити с домаћином.
Вукашин се сјети времена кад је као сироче дошао на врата овог истог дома. Топле очи и благе ријечи дочекаше га на прагу.
„Драго дијете, уђи, хладно је напољу“, дочекао га је стари учитељ Доситеј.
Од тога момента у Вукашинову животу све је било другачије. Доситеј га научи читати и писати. Није жалио труда ни времена те га научи свему ономе што је и сам знао. Вукашин није губио вријеме. Учио је марљиво те је убрзо постао ученији од учитеља, али ниједним својим гестом то му не показа. На самрти Доситеј му рече: „Драги мој Вукашине, једно ћу ти рећи. Све ове године проведох учећи те и дијелећи с тобом оно мало што сам имао. Захвалан сам драгом Богу до небеса што ми те је послао. Не заборави, колико год мало имао, буди спреман подијелити с неким коме је то потребно, иначе џаба ти сав труд који си потрошио на марљиво учење“.
Након Доситејеве смрти Вукашин оста да живи у његовом дому. Поштовао је Доситејеву жељу те је помагао свима како је знао и колико је могао. Уз све стечено знање, како из књига тако и оно што се стиче годинама уз људе, њихове проблеме и муке, те искуства мудрих и паметних људи које је сретао, Вукашин и сам постаде врло мудар и разуман човјек. Његова се ријеч поштовала и мишљење уважавало.
Није много имао, али био је сретан и задовољан човјек. Највећа награда би му била кад би на лицима људи који би долазили по савјет и мишљење прочитао задовољство и срећу.
Људи су у његовим тако једноставним одговорима увиђавали сву његову величину.

Али времена се мијењају.
Увидјевши да не постоји интерес за његовом мудрошћу, он се одлучи на неки начин сачувати стечено знање и мудрост.
Узео је велики глинени ћуп те је у њега причао све што зна. Причао је дуго, док се није уморио. Затим је узео восак и запечатио ћуп. Након што се наспавао и одморио, узео је и други ћуп те наставио причати у ћуп све док се поново није уморио. Наравно, и тај ћуп је воском запечатио. Кад се након сна мало одморио, узео је и трећи ћуп те дуго причао у њега, па је и њега затворио воском чим је осјетио да га снага напушта. Онако слаб и исцрпљен ћупове је одложио у ископану рупу поред бунара.

Не прође много времена и Вукашин умре. Пошто његово имање не би много вриједно, поклонише га некој сиромашној породици. Након неког времена у тој породици родише се три сина.
Тежак живот остави их тек стасале без родитеља. Надничили су код богатијих и угледних газда, али то бијаше довољно само за просто преживљавање.
Једнога дана, док су уређивали трошни бунар, уочили су неки предмет који је вирио из земље.
Почеше они откопавати кад им се указа дио ћупа.
„Ћуп са благом!“ повика најстарији брат те убрза копање.
„Изгледа да има још један“, приону и млађи брат на посао.
„Да видим“, најмлађи брат узе лопату те и он поче да копа.
Пронађоше три ћупа.
Најстарији брат, увјерен да је у питању благо, брзо отвори ћуп. Кад се надвирио у њега, очекујући богатство којег је стално сањао, учини му се да чује неке тихе ријечи које су допирале из ћупа. Мислећи да се неко шали са њим и видно разочаран, баци ћуп на земљу те га разбије и погази ногама.
Млађи брат нестрпљиво отвори свој ћуп. Такође му се учинило да чује ријечи из њега. Благе и топле. И мудре. Он брзо зачепи ћуп и однесе га у кућу. Сковао је план како ће се обогатити на ћупу који прича.
Најстарији брат узе и трећи ћуп, протресе га у руци и кад зачу да је празан, баци га на земљу, али ћуп се не разби.
Најмлађи брат подиже ћуп са земље. Обриса прашину са њега и однесе га у шталу те сакри у сијену. Није журио да га отвори.
Слиједећег јутра најстарији брат саопшти млађој браћи да оде у свијет да тражи бољи живот јер му је овакав живот досадио. Спаковао је нешто мало ствари и отишао у свијет.
Не прође много и млађи брат саопшти најмлађем да оде у свијет да тражи бољи и богатији живот. Понио је нешто ситница са собом и онај ћуп којег је брижно чувао.
Најмлађи брат остаде сам на имању. Наставио је вриједно и поштено радити.
Једне вечери он одлучи да отвори и свој ћуп. Како је претпостављао да у њему нема ништа, приближи га уху да ослушне. Из ћупа је допирао глас. Саслушао га је и поново затворио ћуп.
„Ма колико мало имао, буди спреман да подијелиш са неким коме је помоћ потребна“, биле су ријечи које је чуо да допиру из ћупа.
Легао је на леђа и до дуго у ноћ размишљао о ријечима које је чуо. Размишљао је још неколико дана о тим ријечима.
Једног дана на вратима му се појави незнанац иштући чашу воде да се окријепи.
„Уђи, незначе, одмори се и окријепи“, отвори му младић врата свога дома.
Док му је сипао воде да попије, младић погледа на мали комад погаче који је имао за тај дан. Сјети се ријечи које му нису дале мира неколико дана те одломи комад погаче и даде незнанцу. Видјевши то, незнанац се обрадова и благосиља га много пута. Младић осјети величину свога дјела која је надрасла комадић погаче много пута, те се осјети ситим и задовољним. Понуди незнанца да преноћи. Овај то прихвати и заноћи код њега.
Ујутру кад се опраштао са незнацем дуге браде и уморног, али погледа пуног наде, младић га упита: „Камо сте се запутили, добри човјече?“
„Тамо гдје ме требају. Видим да код тебе моје присуство није неопходно. Ти си, момче, на добром путу.“ Поздрави се са њим и оде.
Вративши се у шталу младић спази да му се коза ојарила. Двоје прекрасних и младих јаради, разиграних попут дјеце, уселили су задовољство у младића. Чим су јарад порасла, једно јаре поклонио је некој сиромашној породици. Захваљивали су се младићу. Плакали су од среће.
Младић осјети задовољство, исто онакво какво је осјетио кад је незнанцу дао комад погаче. Истог трена сјети се незнанца који му је, ето, промијенио живот, а који се некако увукао у подсвијест стално га бодрећи да истраје на путу којим је кренуо.
Младићу је све полазило за руком. Жито је класало, воће је рађало. Стока се множила. Свега му је претицало, али младић није одустајао од свог наума. Дијелио је свима којима је требало и који су помоћ тражили. Богатство унутрашњег задовољства није могло засјенити нити једно материјално богатство. Сваки осмијех, свака суза радосница вишеструко су му се враћали. Долазили су људи из свих крајева по помоћ. Није их одбијао, дијелио је све што се дијелити могло и опет му је довољно остајало.

Једнога дана на вратима му се појави најстарији брат. Оборене главе и изгубљена погледа стајао је пред њим.
„Добро ми дошао, брате“, младић рашири руке и пође брату у загрљај.
„Много сам свијета прошао. Радио сам свакакве послове. Али даље од коре круха нисам зарадио. Исте онакве какву сам овдје оставио. Улудо потроших вријеме, мој брате“, старији брат као да се правдао млађем.
„Рекох добро ми дошао и добро ми остао. Све ово што видиш моје је и твоје. Што је моје и твоје, то је и од свих оних којима можемо помоћи.“ Браћа се потом изљубише.
„Све ово дијелимо са онима што немају?“ зачуди се старији брат.
„Тако је, брате мој. Хајде да нешто поједеш и да се окријепиш.“ Младић је био пресретан што му се брат вратио кући.
Требало је времена да се старији брат увјери у исправност поступака млађег брата. Након тога и у њега се усели радост даривања сиромашнима и беспомоћнима.

Судбина средњег брата била је бурна и узбудљива. Али како је бљеснула, тако се и угасила. Носио је ћуп од града до града и показивао чудо ћупа који говори. Богаташи су плаћали велике своте новца да виде чудо. Кад би чули глас из ћупа, од смијеха су падали у транс. Режњеви сирова смијеха одзвањали би сатима. Мудри савјети би одлазили у вјетар. Новац је пристизао, али како је лако долазио, још се лакше  трошио. Све што је зарађивао трошио је на провод, жене и пиће. Сваког јутра будио се испразан и изнова сиромашан. Лутајући свијетом одлутао је далеко.
Једном приликом на двору неког богатог цара ћуп занијеми. Цар се разбјесни те нареди слугама да избаце преваранта и успут да га добро намлате. Врло брзо научио је лекцију. Био је биједнији него оног дана кад је од куће кренуо. Одлучи се вратити кући.
Измучена изгледа, поцијепане одјеће и изгладнио, појави се на вратима куће са чијег прага је давно отишао.
„Уђи, незнанче. Има хљеба и воде да се окријепиш и одмориш“, понуди му млађи брат помоћ.
„Брате, ево мене кући. Зар ме познајеш?“ заплака средњи брат са врата.
„Брате мој најрођенији, добро ми дошао. Улази“, позва га млађи брат у кућу те га снажно загрли.
„Је ли све ово твоје, брате?“ упита средњи брат.
„Све је ово моје, твоје и братово, као и свих оних којима је помоћ потребна“, насмија се најмлађи брат збуњеном братовљевом погледу.

И средњи брат се брзо снашао у таквој ситуацији. Радио је и несебично помагао свима онима којима је била потребна помоћ и који су је тражили.
Једне вечери најмлађи брат се поново сјети свога ћупа. Отвори га и прислони на ухо. Јави му се глас:
„Ти си мудар и добар човјек. Тебе се нема шта више научити. На добром си путу, младићу. Него ти мене послушај још само једном. Исти овај ћуп поново затвори и закопај у земљу за сваки случај. Ако нико ништа не научи из твог примјера, нека послије тебе опет некоме укаже на пут доброчинства и људске солидарности.“
Тако и би. Младић је ћуп закопао у земљу.

Тај ћуп су налазили и  проналазили и тренутно му се још не зна за траг. Ако којим случајем пронађете наведени ћуп, опрезно с њим. Ако вам ова прича није била добар путоказ, онда отворите пронађени ћуп.
Зоран Плавшић

3 коментара: