Bajka o sreći - Recimo, bajka

 Bajka o Sreći

Pripoveda se… u jednom dalekom kraljevstvu, tamo gde Dunav silazi sa neba i postaje moćna reka, živeo jedan mali dečak.
I ništa neobično u tom dečaku nije bilo…igrao se kao i druga deca, smejao i tugovao, radovao i plakao.
Baš kao i svaki drugi dečak njegove dobi…
Ipak, kako je rastao primetila se  jedna neobičnost.
Naime, taj dečak, naizgled sasvim kao ostali njegovi vršnjaci, bio je tako veseo i drag da je unosio plamen nade i toplinu duše  svakome kog je sreo na svom putu.
I prozvaše ga Ognjen.
Svojom ognjenom dušom, kako je rastao, krepio je klonule i nasmejavao nevoljne.
Unosio mir u nemir, spajao razdvojene, nemoguće činio mogućim…
I iznad svega, plamenom strasti i verom u Ljubav, skupljao oko sebe, kao pored toplog ognjišta, sve one koji su vremenom, negde, zagubili svoju veru u ljubav i ljude.
Kako je rastao, Ognjen  vide kako je lep i divan ovaj čudesni svet u kome živimo i kako je tužno što to svi ne vide…zauzeti svojim izmišljenim brigama, umišljenim tugama i ophrvani strašću za sticanjem mrtvih stvari.
I kako je jedini način da čovek bude srećan, taj da u drugima budi ljubav i sreću.
Nije tu dalje bilo veštica, i zmajeva, hrabrih vitezova…nikakvog zapleta i neizvesnosti.
Nije to bila bajka sa srećnim krajem.
Jer tamo gde ima mesta sreći, ne treba biti kraja.
Kažu da taj dečak, koji je sada već izvesno odrastao, i dalje putuje svetom i svojom ognjenom dušom razgaljuje posustale i podiže klonule, kažu da ga je uvek bilo, u svim vremenima i svim svetovima.
Imao je razna imena i nadimke, mnoga lica i sudbine.
Ali, kažu, da uvek negde postoje ljudi koji čine ovaj svet lepim i mogućim.
Na kraju, u bajke veruju samo lakoverni.
Pa i u bajku o sreći.
Ali samo oni koji u sreću veruju, mogu zaista biti srećni.
I samo oni koji u ljubav veruju, mogu voleti i biti voljeni.
Pa vi verujte u šta želite.
Pripoveda se…

 Dalibor Maksimović

Recimo, bajka

Nekada davno, u jednom dalekom gradu, živela je devojčica sa tatom i mamom. Bila je to srećna porodica, koja ničim nije oskudevala i devojčica je bila veoma srećna. Tata je radio po ceo dan, ali je uveče uvek nalazio vremena da s njom popriča i da se poigra. Mama je, pored posla, brinula o svemu. Na stolu je uvek bila sveža, ukusna hrana, kuća je bila uredna i čista, veš na vreme opran i ispeglan, kućni ljubimac okupan i nahranjen, bašta puna cveća, bez korova i otpadaka.

Devojčica nikada nije razmišljala kako mama sve to stiže. Podrazumevala je da uvek ima šta da pojede i da obuče, da je mama raspoložena i nasmejana za nju. A majka, opet, u želji da njena mezimica bude srećna i zadovoljna, nikada se nije požalila da je umorna, da je nešto boli, da je tužna, da je neko iznervirao na poslu, da ima bilo kakav problem… U devojčicinoj glavi je postojala samo slika idilične svakodnevnice i mislila je da ceo svet tako živi.

Jednog dana, ophrvana svojim mislima i umorom, majka je nezgodno pala i polomila obe ruke. Lekari su joj stavili gips i rekli da mora da miruje mesec dana, a posle toga da ide na terapije.

U kući je sve stalo. Nije bilo skuvane hrane, gomile neopranih sudova su bile po celoj kuhinji, prljavi veš se razvlačio po kupatilu i celoj kući, napadala je prašina, kućni ljubimac i bašta su bili zapušteni… Otac je i dalje po ceo dan radio i dolazio umoran, ali više nije bio raspoložen za igru. Majka je po prvi put pred devojčicom pokazala nervozu i neraspoloženje, a ona je počela da shvata da ništa ne pada s neba i da majka sa puno napora uspeva da održi njenu idiličnu svakodnevnicu.

Prvo je počela da sklanja razbacane stvari po kući, onda je oprala sudove, nahranila ljubimca, otišla u prodavnicu… Mama joj je objasnila kako da uključi mašinu za veš. Onda je tražila da joj mama priča šta da radi, a ona da skuva ručak. Postepeno je dovela kuću u prvobitno stanje. Nikada nije bila toliko umorna, a istovremeno zadovoljna. Uradila je nešto korisno.

Grizla je savest što je ranije ulazila obuvena u kuću, što je prosipala kokice i keks po podu, što je flekala bele čipkane bluzice, što je izvoljevala šta mama da skuva, što je hranila kućnog ljubimca na tepihu, što je u igri ponekad gazila cveće, što nikada nije pitala mamu kako je, da li je umorna i da li može nešto da joj pomogne…

Kada se oporavila, mama je htela da nastavi po starom, ali devojčica više to nije želela. Shvatila je da je bila sebična i da ljubav nije samo uzimanje, već mnogo više davanje. Sreća koju je tada osećala je bila mnogo veća nego ona ranije.

Jelica Mihajilović