Чобани се радознало окупе око торбе. Један рече:
– Сигурно смо препунили, па се пресипају.
Други се нашали:
– Можда је земљотрес, па их изгони из торбе.
– Трећи предложи:
– Завежите торбу, па да видимо шта ће бити.
Најмлађи пастир послуша друга и завеза је, али су се ораси у њој преметали, тискали, звецкали, те се пастири, који се често ни вукова не плаше, уплашише. Утом су се из торбе чули гласови:
Пастири, пастири,
зашто вас је страх?
Пустите нас да вам
очистимо грах.
Тек сад се дечаци препадну па се поизмакну даље, договарајући се шта да чине са тим необичним орасима. Али што су се они више измицали, гласови су постајали све јачи:
Пастири, пастири,
одрешите торбу.
Ми ћемо вам помоћи
да скувате чорбу.
Онда најмлађе пастирче, које је завезало торбу, рече храбрећи остале:
– Шта сте се препали! Ја сам је завезао, ја ћу је и одрешити. Не могу нам ништа, па нека су у њима и сами ђаволи.
Рекавши то, одреши торбу и просу орахе на траву. А они се стану котрљати и скакутати, певајући гласно:
Пустите нас из љуске,
из оклопа клета,
и нама се по пољу
и планини шета.
Кад то чу најмлађе пастирче, рече друговима:
– Морамо их пустити јаднике, па ко су да су.
Помислите како би нама било да нас неко затвори у љуску од ораха.
Остали су само ћутали, бојали су се да из ораха не изађе каква напаст. Али мало пастирче, не питајући их више, узе први орах који му дође под руку и разби га каменом, а из њега искочи човечуљак мали као палац, огрнут зеленом доламицом, и попе се пастиру на раме. Кад су други видели како се невина, смешна створења крију у орасима и они се даду на посао. Зачас је цела торба ораха била разбијена и изашло из ње читаво коло орашчића-палчића. Прво су се поиграли по трави, испрескакали се и испревртали преко главе, па се сетили и свога обећања. Поседали су брзо око шачице граха, очистили је, ставили у лонац да се кува. Видећи да се ватра утишала, сто орашчића-палчића појури у шуму да донесе иверја, и врати се сваки са по две иверчице. Огањ је зачас опет букнуо и почела чорба да се кува. Свршивши посао, малишани су наставили игру, весело подврискујући. Најзад су као врапци поскакали на гране ораха да се мало одморе. Тада их пастирче, желећи да сазна ко их је затворио у љуске од ораха, упита:
– Реците ми, орашчићи-палчићи, где сте били пре него што сте се нашли у својим кавезима?
Малишани се и сад песмом одазваше, јер су једино тако умели да говоре:
Под земљом смо лутали
већ векова пет,
пре него што опет смо
угледали свет.
Али пастирчету ни ово није било довољно, па је даље питало:
– Реците ми, орашчићи-палчићи, како сте утонули у земљу?
Опет је хор малишана са гране одговорио:
Земљотрес је прогуто
наш малени град,
наша села и шуме
и наш цветни сад.
– А после шта је било? – нестрпљиво упаде пастирче.
Кроз стабло смо ораха
стазе прокопали,
и до плода допрли
јер смо тако мали.
Отпевавши последњи стих, орашчићи-палчићи поскачу са грана и уредивши се као војска, одмарширају весело у планину. О свом животу и пореклу нису хтели више ништа да кажу, само су полазећи рекли пастирчету да их увек, ако буде у нужди, зове.
А оно је тако и чинило. Кад му се загубе овце, викне само: "Где сте, орашчићи-палчићи?" А они долете са прутовима и зачас пронађу погубљено стадо. Кад му треба да наложи ватру, њих се само сети, а они, сваки са иверком испод пазуха, дотрче и наложе. А кад је мали чобанин остарио и стекао унучице, орашчићи-палчићи су их забављали: љуљали их и певали им, да не плачу.
Тако се мали народ одужио пастирчету што се некад прво смиловало на њега и пустило га из љуске на слободу.
Десанка Максимовић
Нема коментара:
Постави коментар