Bajka o snobu i čarobnoj kući

Сноб је особа која људе априорно сматра инфериорним у односу на себе из широког спектра разлога, као што су претпостављени интелект, богатство, образовање, порекло, или слично. За ту врсту особа у српском језику се употребљавају изрази покондирена тиква или скоројевићи, у идентичном значењу као и израз сноб. (Vikipedija)

- Gospodine, imate poštu – rekao je sluga, duboko se klanjajući svom gospodaru, dugačkom, suvonjavom gospodinu, koji  ga je, važno sedeći u fotelji, mrzovoljno posmatrao. Klimnuo je glavom u pravcu stola i sluga ostavi pismo na pokazano mesto, a uvaženi gospodar ga uze i otvori.

U pismu su ga obaveštavali da mu je dalji rođak ostavio imanje, kao i da se odmah uputi na naznačenu adresu i sačeka advokata kako bi dogovorili sve detalje oko nasledstva.

Uvaženi gospodar nije ništa znao o tom svom rođaku, ali se nadao da mu je ostavio nasledstvo dostojno  njegovog položaja.

- Gospodine, stigli smo - rakao je kočijaš.

- Gde si me to doveo - gospodar je osorno upitao kočijaša. - Ovo ne može biti to mesto.

- Dobro sam se raspitao o svemu kada smo krenuli – ponizno je odgovorio kočijaš.

Stajali su ispred potpuno neprivlačne vile, čiji je tmurni izgled izazivao teskobu.

Unutrašnjost kuće je bila hladna i sa oskudnim nameštajem. Na prozore su bile navučene teške tamne zavese.

- Šta je ovo? Neko sa mnom zbija šale - besneo je uvaženi gospodar.

-  Kakva je ovo kuća, potpuno nedostojna mene i moje porodice...

Već se spuštala noć i gospodar odluči da prespava na imanju, a sutradan da ga napusti, ne sačekavši advokata. Ovo nasledstvo mu nije trebalo.

Ujutro je sunce svojim toplim zrakama probudilo uvaženog gospodara. Kada je otvorio oči nije mogao da shvati gde se nalazi.  Probudio se u svetloj, lepoj sobi, nameštenoj sa puno ukusa i veselih boja.

- Gospodine, gospodine – čuo je dozvanje neke žene. Silazeći niz stepenice primetio je da je čitava kuća dobila drugačiji izgled, postala je prostranija, svetlija i veselija. U dvorištu je stajala nepoznata žena sa korpom u ruci. Bila je prijatne spoljašnosti i imala je veso osmeh na licu.

- Dobar dan. Vi ste sigurno rođak gospodina Petrovića. On je bio tako drag i prijatan čovek. Evo, donela sam vam korpu sa hranom, da vam se nađe.

Pružila mu je korpu koju je on pokušao da odbije i, ne čekajući da joj nešto kaže, otišla.

 - Kako je sve čudno - mrmljao je nezadovoljno.-  Idem malo po kraju da vidim ima li koga da mi objasni šta se ovde dešava.

Pokajao se što nije poveo slugu i kočijaša, ali nije mogao ni sanjati da na imanju nema nijedan sluga i da neće imati dostojnu poslugu. I kočijaša je poslao kući, a sad bi mu dobro došao.

Ali kako nije navikao na veće napore, šetnja ga je brzo umorila. Pazio je da ne zaluta, no kada se vratio nije mogao da veruje svojim očima. Dočekala ga je oronula kuća na kojoj su visli prozori, vrata škripala, a krov je opasno ulegao, kao da će se svaki čas srušiti. Oko kuće je bilo puno zelenila i cveća raznih boja i oblika. Da nije našao korpu od one žene pokraj vrata ne bi ni verovao da je to kuća iz koje je otišao.

Video je da neki siromah dolazi putem. Pomislio je da ga upita da li zna nešto o ovoj kući, ali se onda setio da taj razgorov ne bi bio na njegovom nivou. Taman kad se okrenuo da uđe u kuću, progovori siromašak:

- Ljubim ruke, gospodaru. Dozvolite da vam nešto popravim, a vi mi dajte hranu, deci da ponesem.

Uvaženi gospodar pokaza na korpu pored vrata i uđe u kuću, a siromah se duboko nakloni, zahvalan za milost.

Kada se sledećeg jutra probudio, uvaženi gospodar je bio srećan. Probudio se na mekanom krevetu iznad kojeg je bio baldahin, nameštaj je bio starinski i skupocen. Cela kuća je odisala bogatstvom. Čuo je zvuk kočije i pomislio da dolazi advokat.

Konačno će se završiti ova priča.  

- Pažnja, pažnja! Njegovo Carsko Visočanstvo! Pripremite crveni tepih!

Uvaženi gospodar se prepao jer nije imao pojma da li u kući postoji takav tepih, ni gde bi mogao biti.

Kraljev gardista je snažno zakucao na vrata.

- Požurite sa postavljanjem crvenog tepiha i recite posluzi da iznese jelo pred cara i njegovu svitu.

Uvaženi gospodin je prebledeo. Nije imao ni sluge, ni hranu, ni tepih.

- Što stojite? Car ne čeka.

- Izvinite... Nemam ništa od toga što tražite... – promucao je uvaženi gospodar.

Kraljev gardista je pogledao po velelepnoj vili i sumnjičavo rekao:

- Nemate ništa? Straže! Povedite gospodina. Videćemo mi šta vi imate.

Uvaženi gospodar je sedeo u mraku tamičke sobe. Kajao se što je uopšte dolazio na imanje nepoznatog rođaka. Zatvor je bio veliko poniženje za njega.

- Gospodine, imate posetu- rekao je službeno stražar i propustio u tamnički sobičak visokog, elegantnog gospodina.

- Hoće li mi neko objasniti šta se dešava?

- Ja sam advokat vašeg rođaka.

- Dobro ste se setili da dođete. Zahvaljujući vama ja sam u zatvoru... Zahvaljujući vama i onom bezvrednom nasledstvu.

- Žao mi je što ste dospeli u zatvor, a nasledstvo nije bezvredno.

- Žao vam je? A nasledstvo nije bezvredno, ha ha ha... a u čemu je njegova vrednost, ako smem da pitam?

- Gospodinu Petroviću je bilo žao što vi imate potpuno pogrešan sistem vrednosti, on je želeo da vam da mogućnost da život sagledate na drugačiji način. Želeo je da postenete slobodan i srećan čovek. A to je neprocenjivo, priznaćete.

Uvaženi gospodar je nemo zurio u advokata.

- Ne brinite, sve će se dobro završiti, a dok sedite ovde razmislite o svemu što vam se desilo u rođakovoj kući. Što pre shvatite, pre ćete biti slobodni.

 

Kotur Biljana