Ušonja-Bajka
I svi su se čudili, kako neko može toliko da se dere, da se samo o tome pričalo. Toliko se o tome pričalo da je za to preko interneta čuo sajber čarobnjak i rešio da kazni tog malog nevaljalca. Bacio je na njega čini da od tog trena počnu svaki put kad se dere uši da mu rastu ali nije to sve, začarao ga da čuje svako dete kad se dere, čak i onu decu iz najudaljenijih krajeva. I od tada njemu ušeta počeše da rastu. Kako su uši rasle on se sve manje drao ali je i sve bolje čuo. Pošto se ceo grad odselio, on je bio jedini stanovnik, i to je bilo malo tužno. A bilo mu i dosadno. Razmišljao je, nema nikoga, nema posao, mora nešto da promeni. U razmišljanju su ga ometala sva ta deca širom sveta što su se dernjala, vrištala, galamila. I onda je dobio genijalnu ideju. Svako dete koje galami ima da dovede kod sebe u pusti grad da ga prevaspita. Učiniće dobro i svetu, i sebi. Neće više biti usamljen a neće mu biti ni dosadno. I ja sam se drala kad sam bila mala. Sada sam dobra, a šta mislite zašto? Pa odveo me Ušonja kod sebe da me prevaspita. Sad ću vam sve ispričati.
Joj, što sam se ja drala, pa to je čudo jedno! Drala sam se i dan i noć. I ujutru, i uveče, pre doručka posle ručka. Ma ništa mi nije bilo po volji. Najviše od svega ja sam volela da se derem. Dranje je bio moja omiljena igra i moj hobi. Toliko sam se drala da su me proglasili za mis dranja. Toliko sam se drala, da ni Ušonja to više nije mogao da podnese.
Samo se jednog dana lepo pojavio i rekao:
„Ti mala, polazi sa mnom!“. Normalno, ja sam počela da se derem, šta bi drugo u takvoj prilici i radila? Drala sam se i drala, svi su zapušili uši a ja sam se samo drala! I onda se desilo nešto što nisam očekivala, bez mog pristanka i potpisa Ušonja me uzeo za ruku i pravac jedan autobus, pun dece. Au, al je tu bilo dranja, cike, vriske… Lele, lele… Nije se znalo ko se više dere. Drali se na svim svetskim jezicima, i dijalektima. Deremo se svi mi ali ništa, Ušonja upali autobus i pravac u svoj Ušograd. Jao, a kad smo stigli tamo… Jaoooo… Pust grad, nigde nikoga, sve zaraslo u neki korov, neke travuljine. I kaže Ušonja nama:
„Sad izlazite i derite se do mile volje!“ Mi zaćutasmo. Kaže on opet nama: „Derite se, da vas sad čujem, a?“ Pa nije morao više da nam govori, svi u glas počesmo da se deremo.Čuješ izmešano glasove sa svih strana:
„Oću kući“ Mamaaaaaaa… ! Kaki mi seeeeee… ! Tataaaaaaaa.. ! Gladan sam! Pustite me! Hoću svoju loptu!“ Deremo se svi, kao da se trudimo ko će da bude glasniji i da nas neko čuje, bar oni kod kuće. Ali, ovo je pusti grad, daleko od naših domova i niko nas ne čuje. Podiže Ušonja ruku i svi ućutaše, tada nam on reče:
“ Doveo sam vas ovde da vas prevaspitam! Nema više dranja! Ko se nauči redu i lepom ponašanju ide kući! Što pre postanete dobri i lepo vaspitani, vozim vas vašoj kući. Sad vi razmislite šta vam je činiti!“
Opet mi svi u glas počesmo da se deremo. Malo se i razdvojismo da razgledamo ovaj Ušonjin Ušograd. Nema ništa, dosadno skroz na skroz. Počeo i mrak da pada, odvede nas ušonja u jednu veliku sobu i kaže na spavanjac. Au..kad se mi opet bacismo na dranje:
„Nema mog mede! Oću u moj krevet! A crtaniii…! Hoću da mi neko čita bajku! Ja sam gladnaaaaaaaa…! Ko će da mi peva uspavankuuuuuu…!“
Bilo tu dranja i raznih zahteva ali niko nas nije čuo i niko nam nije dao odgovore. Na kraju ućutasmo i legosmo da spavamo. Čulo se u toku noći sporadično dranje i plakanje ali slaba vajda, niko ne odgovara. Ujutru nas Ušonja probudi:
„Ustajte, vreme za fiskulturu, pa doručak!“ Opet neki počeše da galame, ja nisam, nešto me grlo bolelo. Malo ti neki galamili, i videše oni da ih niko ne zarezuje ni tri posto, pa ućutaše. Izađemo napolje, mir i tišina, samo njih dvoje, troje se bunilo neće da rade vežbe, mi svi ostali ćutimo i radimo. Za doručkom se opet par njih bunilo, ne vole mleko da piju, neće džem da jedu… I tako. Ja ćutala i pojela sve. Znate razmislila sam u toku noći, ne isplati se više ovo dranje. Sramota stvarno. Rešila sam da budem dobra devojčica. Odem kod Ušonje i lepo mu kažem:
„Znate čika Ušonja, ja neću više da se derem, to je stvarno glupo!“
Pogleda me on, pomazi po kosi i kaže:
„Vidim da si shvatila poruku i da si dobra devojčica, danas te vraćam kući.“
I vratio me on kući, i nisam se više nikada drala, i kad padnem ja sam obrišem ruke i nastavim dalje, pa šta ima da se derem. Samo nerviram svet oko sebe. I neću da me Ušonja opet odvede u onaj svoj veliki i pusti Ušograd, da moram da slušam sve one što se deru i galame bezveze.
Znate i glupo je, ja već imam 48 godina!
Zorica Mladenović
https://zojalola.wordpress.com/2017/04/16/usonja-bajka/
Нема коментара:
Постави коментар