Valjevska bajka
 |
| Reka Gradac, izvor:https://web.facebook.com/gradacva/ |
Vreo letnji dan a na reci puno devojaka. Uz smeh i priču došle su da
operu veš a neke čekaju da se izvalja sukno za svoje ukućane. Niz reku
nalazi se nekoliko drvenih koliba gde se uz pomoć brze rečice valja
sukno od kojeg će vešte devojačke ruke šiti nove košulje. Bele košulje
plivaju po vodi uz jednoličan zvuk udarca motke. Planinska hladna voda,
ruke se grče ali se smeh ne utišava. Mladost i lepotu ne može utišati
brza planinska reka.
Sa druge strane reke pojavi se mladić na konju. Visok, svetle kose,
obučen kao vojnik. Konj birajući gde će stati poče prilaziti vodi a
momak brzo skoči iz sedla i olabavi uzde. Graja i smeh mu privukoše
pogled. Nisu primetile da ih vojnik posmatra. Znao je da tu često dolaze
devojke da peru veš i voleo ja da ih posmatra. Razmišljao je kako će
izgledati devojka zbog koje će sve da se promeni. U svakom pogledu
tražio je nagoveštaj nečeg posebnog, neki znak...Konj podiže glavu i
zarza dajući do znanja da je reka utolila njegovu žeđ. Taj zvuk začuše
nekoliko devojaka i pogledaše preko reke. Sad je mogao da im vidi lica.
Ali video je samo jedno. Duga svetla kosa, zavezana u gustu pletenicu i
belo lice. Nasmejala se i sakrila pogled pod kamenje. Samo je podigao
ruku u znak pozdrava da ih ne uplaši i osedlao konja. Pred njim je dug
put do šatora gde je vojska odmarala.
Kada se sunce sakri za drveće, devojke pokupiše svoj veš u pletene korpe
i kretoše svojim kućama. Trebalo je stići do sela pre mraka.
Sa prvim zracima sunca selo se polako budi, prikupljaju se drva za
ognjište, donosi vode sa izvora. Gužva i graja. Deca u prašini, crtaju
grančicama i igraju se. Žene kuvaju, spremaju, dok su muškarci u polju
ili u lovu. Iznenada se pojaviše tri vojnika na konjima, tražeći
starešinu sela. Jedna žena posla najbrže dete da ga dovede iz polja.
Zavezaše konje za drvo i sedoše u hladovinu da ga sačekaju. Devojka
donese krčag hladne vode da se osveže i on je prepozna. Bila je to ona
pletenica od juče i to belo lice. Sada je video i njene plave oči i puna
usta. Nije mogao da prestane da je gleda. Ona se oseti neprijatno i
postide se. Osetila je kako se toplina širi obrazima. Sreli su im se
pogledi i samo je na trenutak osetila kako se ona toplina sa obraza širi
u stomaku. On nije prestajao da je gleda. Uzela je prazan krčag i brzo
se okrenula plašeći se da će čuti njeno uzlupano srce.
Vojnici i starešina se brzo dogovoriše za buduće straže oko sela.
Neprijateljska vojska je prešla Drinu i približava se Medvedniku. Svaki
dan će dva vojnika i jedan seljak osmatrati planinu tražeći nagoveštaj
neprijateljske vojske. Nemir se useli u selo. Žene su stišavale decu i
bojažljivo gledale ka poljima čekajući da se vrate muškarci. Noću su
skupljale decu uz sebe, uvlačeći se muževima u zagrljaj. Svaki zvuk je
budio strah. Samo je Čarna maštala, čekajući dan kada će ponovo sresti
Vigora.
Svaki novi dan značio je malo više od prethodnog. Pogledi su bili sve
duži. Gledali su se u prolazu a ponekad bi primetio kako se krišom
osmehuje. Znao je da se sve menja. U svemu je video znak da je ona
drugačija. Nije više razmišljao o ratu i bitkama, nije razmišljao ni o
čemu. Sanjao je život koji je tako blizu ali se plašio onog između sna i
budućnosti. Plašio se jer je znao da dolazi taj dan i došao je...
Dok je spremala doručak pored ognjišta često je gledala kroz prozor.
Jutros nije bilo vojnika u selu. Sunce je bilo sve više a u selu
neobično mirno. Kao da su svi osetili olakšanje jer kad nema straže to
znači i da je rat daleko. Deca su bila sve bučnija, žene se raspričaše i
začu se poneki glasan smeh. Ali to znači da vojnici više neće dolaziti u
selo. Neća ga više videti. I zašto joj se grudi stežu a pred očima se
muti? Ne sme niko da vidi njene suze. Ali ništa mu nije rekla. Da li je
on hteo nešto da joj kaže? Gde će sada sa svim pitanjima?
Dani su prolazili a vojnici nisu više svraćali u selo. Svako jutro
čekala je da pored prozora prođe njegov lik. Plamen u grudima se polako
gasio i pretvarao u žar koji je palio njenu dušu. Dok bi prala veš na
potoku čula bi rzanje konja i poskočila od sreće ali nikog nije bilo
preko reke. Korak je bio sve sporiji. Leto je prošlo.
Saznanje da se negde preko Povlena vodi rat za očuvanje i odbranu tog
malog kraljevstva doneo je nadu da bar zna gde je otišao. Ali se rodila
nova strepnja, šta ako... Sve češće je ostajala kod kuće dok su njeni
roditelji i sestre odlazili u polje da prikupljaju hranu za zimu. Videli
su da je izdaje snaga i hteli su da je zaštite. Nije bilo lakoće u
njenom koraku a njeno bledo lice postade sivo i umorno. Kada su joj
rekli da ne ide na potok sa sestrama da pere veš, htela je da zaplače.
Nadala se da će se on tamo pojaviti ali je znala da više nema snage u
njenim nogama da se vrati sa potoka.
Snegovi su bili nemilosrdni. Vetar je duvao danima i uvlačio se kroz
svaku pukotinu u kolibu a njene kosti nisu mogle da se ugreju. Svi su je
gledali kako leži pokrivena pored ognjišta i trese se. U njenoj duši
žar se gasio i pretvarao u pepeo koji je hladio telo. Svi oko nje su sa
nestrpljenjem čekali proleće nadajući se da će to doneti toplinu njenoj
duši ali su se plašili da vremena neće biti dovoljno.
Kada se sneg otopio sa nadom su gledali kako sunce sve duže obasjava njen krevet i čekali da se u njoj probudi život i radost.
Čula je rzanje konja i neki razgovor nerazgovetan. Vrata su se otvorila a
bljesak svetlosti je zaslepi. Videla je samo siluetu ali nije morala da
vidi lice, znala je. Podigla je glavu ali telo više nije imalo snage.
Prišao je i pridržao joj glavu a ona se nasmejala, usne su se micale ali
glasa nije bilo. Pogledao je njene roditelje koji su nemo stajali,
pognutih glava. Nežno je spustio njenu glavu i nešto joj šapnuo na uvo.
Vratiću se! Samo jedan čovek može da je spasi! - rekao je prolazeći pored uplašenih roditelja.
 |
| Petnička pećina, izvor:http://www.panoramio.com |
Konj nikad nije bio sporiji a vreme brže prolazilo. Ni pena na njušci,
ni znoj na sapima konja nisu bili dovoljni, terao ga je sve više. Kad su
stali ispred pećine, pena je padala na zemlju a konj je pokušavao da
dohvati grančice i malo se okrepi. U dubini pećine nazirala se svetlost.
Zavezao je konja za drvo i skoro trčećim korakom ušao u pećinu. Sedi
starac sedeo je pored vatre. Rukom je pokazao vojniku da sedne. Reči su
navirale i preskakale jedna preko druge takmičeći se koja će pre opisati
svu muku pred kojom se našao. Starac je slušao bez reči, samo bi
ponekad klimnuo glavom.
Sada me slušaj pažljivo - reče mirnim i tihim glasom - Na pola dana
jahanja ka planini naći ćeš izvor vode koja vri i nikad se ne ledi.Tu
zahvati što više možeš vode koja će joj povratiti svežinu. Nastavi dalje
ka planini i kada stigneš tamo gde bi kraljevi ručali, među borovim,
pronaći ćeš žbunje na kojem rastu modre bobice, borovnice. Naberi ih što
više možeš to će joj oporaviti krv a onda ćeš naći žbun sa crvenim
šupljim plodovima slatkim i mirisnim to će joj ozdraviti srce. A sad idi
i požuri jer nemaš puno vremena. Ako stigneš na vreme, sve će ti srce
reći šta treba da kažeš i uradiš. Slušaj šta ti duša šapuće i reci joj
glasno. Samo tvoje reči mogu da joj izleče dušu.
I baš kako je starac rekao, našao je izvor sa vodom. Nekoliko ljudi je
punilo svoje sudove vodom i rekoše mu da je voda posebna i da je mnogima
pomogla a dolazili su iz celog kraljevstva. Oni je prozvaše Vrujci i
prenosiše priču o njenoj lekovitosti svima koje tu sretoše. Konj se napi
vode i on nastavi da traži mesto o kojem je starac pričao.
 |
| Divčibare, izvor:http://www.divcibaresmestaj.com/divcibare/ |
Nije ga bilo teško prepoznati. Posle uspona i teškog terena za već
umornog i izmučenog konja pred njima se ukaza zaravan odakle se pogled
gubio po celom kraljevstvu i dalje. Oči su videle predele gde nikad nije
ni bio. Magla je sakrivala neke vrhove u daljini. Da sam kralj tu bi mi
bio sto odakle bih sedeći gledao svu lepotu ovog sveta. Okretao se u
krug da bi shvatio dokle sežu te daljine. A onda je ugledao te modre
bobice među borovima. Prsti su najbrže što su mogli brali borovnice a
osmeh se vraćao na njegovo lice. Našao ih je, sada se vraća i nada da će
je podići iz tog kreveta. Samo da ga vreme ne pobedi. Puneći svoju
torbu, ugleda žbun sa crvenim plodovima. Kada ubra nekoliko shvati da su
šuplji i pomisli to je to. Mozaik od zrnaca. Gledao ih je malene,
crvene i mirisne. Maline. Sada je osetio kako mu srce lupa, sve je
pronašao samo da stigne na vreme. .
Kada se pojavio na vratima kolibe, jedva su ga prepoznali. Umor, glad i
briga su promenili njegovo lice. Nežno joj je podigao gvlavu i prislonio
posudu sa vodom.Voda se slivala pored usana a tek nekoliko gutljaja bi
uspela da proguta. Onda bi joj dao malo malina i borovnica. Nežno bi joj
šaputao da niko ne čuje. I tako dan za danom a ona je uspevala da
popije sve više vode i pojede voća. Vratilo joj se rumenilo na obraze i
sjaj u očima. Jednog jutra podigla se i sela. Radost njene porodice je
bila nemerljiva. Kada je ušao na vrata video je kako sedi i češlja svoju
dugu zlatnu kosu.
 |
| Tešnjar, izvor:http://www.turizamiputovanja.com/ |
Sada je vreme da joj ispuni obećanje toliko puta izrečeno. Tamo na
potoku gde su devojke prale veš i valjale sukno, gde su se prvi put
sreli, napraviće kolibu i početi zajednički život. Stvoriće svoju
porodicu, svoj mali svet koji će biti početak jednog novog doba. Oko
svoje kolibe zasadiće maline i svima će pričati kako su baš one jednu
ljubav sačuvale i novi život podarile. Tako je podignuta prva koliba
budućeg Valjeva, na obećanju jedne ljubavi.
Ova priča je nastala kao odgovor na blog izazov Obajkimo Srbiju.
http://bitnoinebitno.blogspot.rs/2017/06/valjevska-bajka.html
Нема коментара:
Постави коментар