Kape za originalne devojčice

Dolazi zima. Spremaju se kape, šalovi, rukavice. Kako se boriti protriv beline snega?

 

 

 www.pricalica.blog.rs

BAŠ NEĆU

E, baš neću da jedem grašak
I neću da jedem šargarepu
I neću da budem dasa
Najjači na celom svetu!

E, baš neću da pijem mleko
I ne sviđa mi se mamina supa
I  baš volim da me neko
Jači od mene sutra izlupa!

E, baš neću odmah u krevet
Od toga se ne raste, to ne biva
Jer kad bi se od spavanja raslo
Deda bi bio veći od diva!

Mirjana Danilović

ЗНА ОН УНАПРЕД

АНА: Дакле, Мишо, кажи лепо зашто си опет закаснио. Кажи гласно да те цео разред чује.

НЕША: Опростите, покидала ми се пертла на ципели, па сам тражио другу и нисам је нашао...па сам ту покидану морао везати у чвор... Ето видите.

АНА: Видим, видим, али и јуче си закаснио.

НЕША: Јесам. Опростите... то је било зато што сам се задржао код пекара. Све нас је задржао неки чича, који је ваздан превртао по џеповима да нађе новац,а за то време отегао причу како је хлеб пре седамдесет година био много боље печен него данас. ,,Ето, то су била времена!“ Тако је причао.

АНА: Лепо, али и прекјуче си закаснио. Сећаш ли се?

МИША: Сећам се врло добро. Како се не бих сећао! Још ме пече језик колико сам се опекао. Донели ми за доручак белу кафу тако врелу да смо је морали претакати из једне шоље у другу... и све тако.

АНА: Сећам се, сећам и ја. Причао си нам. Тако ти је у томе прошло пет минута. Добро, Мишо, то је било прекјуче, у среду, али ти си закаснио и у уторак. Сећаш ли се?

НЕША: Како да не! У уторак смо хватали миша по соби. Нико није смео отворити врата. Тако нам је тата наредио, да миш не би побегао...

АНА: Да, да, сећам се. Зато ниси смео изаћи док се не заврши сав тај џумбус...А у понедељак? Ако се не варам, ти си и у понедељак закаснио. Кажи ако се сећаш, али нам немој помињати ни пертле, ни миша, ни белу кафу, а ни то да је можда било велико спремање, па су ти затурили свеску или торбу.

НЕША: Сећам се врло добро. Није било велико спремање. У понедељак ми је био рођендан, па док су се сви изређали да ми честитају...

АНА: Знам, знам, и ми смо ти честитали.

НЕША: Јесте.

АНА: Па лепо, сад знамо све од понедељка. Кад би нам још знао казати зашто ћеш сутра, у суботу, закаснити, имали бисмо испуњену целу недељу, а ти би заслужио петицу из закашњавања.

НЕША: Петицу

АНА: Да, петицу. Али, наравно, ти не знаш унапред да ћеш закаснити... Не можеш знати данас за сутра.

НЕША: Знам, знам и за сутра.

АНА: Како то? Откуд можеш знати унапред?

НЕША: Знам. Ујутру, баш пред почетак школе, треба да нам стигне тетка из Ниша...

АНА: Тетка? Па шта онда?

НЕША: Па онда... знате... нисам се видео с њом три године... Увредиће се ако одем из куће чим дође... Треба да поседим с њом бар пет минута..

Гвидо Тартаља

Баба Марта и чобанин (Италијанска народна прича)

Једног јутра, почетком пролећа, чобанин потерао стадо на пашу. Срете га „баба Марта“ и упита:

- Куда ћеш данас са стадом, чобанине?
- Ето, Марто, идем на брдо.
- Имаш право, драги чобанине. Срећан пут! А у себи рече: „Ах, не бери бриге! Уредићу ја тебе данас!“

И, Боже, тога дана просу се киша, као из кабла. Прави потоп! И то само на брду. А знате ли зашто? Чобанин је био неповерљив према „баба Марти“. По лицу јој је познао да му не мисли добро. Зато јој је и казао да иде на брдо, а отерао је стадо у долину.. При повратку кући опет срете „баба Марту“.

- Е, добро, чобанине, како си прошао данас?
- Одлично. Био сам у пољу... дан је био веома леп... Па оно сунце... дивота!
- Истина? Е баш ми је мило (а уједе се за усну). А сутра куда ћеш?
- Опет тамо. Био бих луд да мењам, кад је овако лепо време.
- Врло добро! Збогом!

Растадоше се. Но чобанин место у поље, оде на брдо. А Марта пусти кишу и ветар права Божја казна. Долина је страдала и напунила се барама. Увече нађе чобанина:

- О, добро вече, пастиру мој; па како, како данас?
- Прилично. Знаш, био сам на брду, а тамо ти је било право лето. Какво небо!
Какво сунце! Само да певаш!
- Баш се радујем! А сутра? Сутра ћу у поље, чини ми се да се од Алпа јављају неки облачићи.
- Па, да видиш, и ја бих ти саветовала то исто.

И тако, да би заварао траг, чобанин је увек казивао противно, и Марта га никако није могла насамарити.

Већ је крај месеца марта. Последњег дана „баба Марта“ упита чобанина:

- Како иде, чобанине?
- Одлично. Већ је март свршен; прошао је.
Сад сам на коњу. Више се не бојим и могу мирно спавати на оба уха.
- Право велиш. А куда намераваш сутра?
- У поље. Ближе ми је и лакше.
- Браво! Збогом!

Онда „баба Марта“ похита Априлу, па га замоли да јој позајми бар један дан од његових. Април се није дао много молити и испуни јој жељу. То је било 30. марта.

Сутрадан чобанин истерује стадо и безбрижно иде у равницу, као што је казао. Та сад ја април и не боји се неке подвале. Кад тамо, таман се стадо раштркало по равници да пасе, а оно зајеча, затутњи, заковитла да те страх ухвати. Небо се провали; бура, олуја, киша, па снег! Као да долази страшни суд! Наврат нанос чобанин прикупи стадо, па брже натраг. покисао, озебао, изнурен стиже кући. Увече „баба Марта“ жмирка:

- О, чобанине, добро вече!
- Добро вече, Марто...
- Па како прође данас?
- Ох, ћути, ћути молим те! Црњега дана никад нисам имао. Ни усред јануара таквога не може бити. Као да су сви ђаволи из пакла одрешени и побегли овамо! Ах, доста ми је овај дан за целу годину! Јадне моје овчице, јадно моје стадо!

Ето, због тога, веле, март има 31 дан; јер је један позајмио од априла. Тако мисле прости људи.

Превео с италијанског: Ђ. Бошковић

за вас пронашла на http://munja.rastko.net/ 

Царска пресуда (кинеска прича)

Некад је у Кини владао цар, кога је народ много волео због правичности и доброте. Једнога дана пришла му је царица и рекла врло узбуђено:

- Господару, увредио ме је један лажљивац и ја те молим да га најстроже казниш.

- Према кривици биће и казна. Кажи ми шта је скривио?

- Јавише ми да некакав трговац нуди скупоцене наките. Примила сам га и изабрала сам ланац од драгог камења, као повезани трешњеви цветови; па онда од рубина израђен пупољак мака у лишћу од сафира и једног лептира с провидним крилима од танког сафира. Платила сам колико је тражио. Али кад сам те наките показала нашем златару, он их је прегледао и рекао да је драго камење лажно! За ту превару желим да га најстроже казниш!

- Каква кривица таква ће бити и казна! - одговори цар, а царица настави:

- Једина је казна да варалица погине од дивљег бика!

- Добро. Казну ће извршити животиња онако како је и кривац извршио превару. После тога разговора велики мандарин саопштио је пресуду кривцу. Кроз три дана страдаће од дивљег бика. Извршењу казне присуствоваће увређена царица, цар и цео двор.

Затим су затворили кривца, да сачека дан извршења пресуде. Трећега дана одвели су га у арену, у којој су на осуђенике пуштали дивље звери. Ту су већ седели и цар и царица, великодостојници, дворјани и народ. Цар даде знак да отворе врата зверињака. Кривац блед, преплашен, дршће као прут.

Ударише у бубњеве, затрубише у трубе, а два џелата повукоше конопце, који подижу врата зверињака. Сви се подигоше, да боље виде страшан тренутак, а осуђени паде на колена и покри лице руком.

Из зверињака лагано и мирно изиђе - лепо, бело јагње. Полако приђе осуђеноме, па му њушком дотаче руку и заблеја. Осуђеник се трже као из тешкога сна, ухвати се рукама за главу, па онда бризну у плач. Тада се чула тиха и пријатна музика. Цар се подиже и рече:

- Обећао сам да ће овај бити кажњен према своме делу. Његово је дело превара и кажњен је преваром. Уверен сам да га је та казна опаметила и да ће му бити поука целог живота.

Царску пресуду поздравио је одушевљени народ. Кривац је пуштен и отада никад никога није преварио.

за вас нашла на  http://munja.rastko.net/

Готамски мудраци (eнглеска народна прича)

Једном cy чули грађани Готама да ће кроз њихов град проћи краљ. To ce није свидело Готамцима. Они cy мрзели краља, jep je он био врло суров.
Скупили ce они да поразговарају o томе. Један од њих je рекао:
- Пре краља ће стићи његов официр. Он ће нам јавити када ће краљ да дође. Хајде да ce тада направимо будале. Краљ ће ce бојати да дође y наш град. Будале cy опасне - оне могу да баце краљу камен y главу.
Тако cy и одлучили.
Једанпут рано ујутру пошао je официр c једним одредом коњаника y Готам.
Када cy стигли близу града, они застану. Ha падини једног брда запазе неколико стараца. Они cy уваљивали и слагали као степенице велике комаде камења. Младићи cy стајали и стењали.
Официр je зауставио коња и упитао старце зашто то раде.
- Ми уваљујемо камење y брдо да ce сунце лакше пење - одговори један старац.
- Баш си будала! - повиче официр.- Зар ти не знаш да ce сунце пење без туђе помоћи?
- О, зар je то могуће? - чудио ce старац. - Истину да кажем, ja никад o томе нисам мислио. Како си ти мудар!
- A шта ви радите? - упитао je официр младиће.
- О, ми стењемо док наши очеви раде - објаснили cy они.
- Гле, будала! - рече официр и одјаха према граду. Ускоро он дође на једно поље. Ha пољу je много људи подизало камену ограду.
- Шта ви радите? - питао је официр.
- Ево шта - рекоше они - на пољу седи кукавица. Око ње ми подижемо ограду да она не одлети.
- Какве сте ви будале! - узвикнуо je официр. - Па зар ви не знате да птица лако прелети преко ограде?
- О! Je ли то истина?  - чудили cy ce Готамци. - Ми никад нисмо o томе размишљали.
После тога je официр cpeo човека који je носио врата на леђима.
- Шта ти радиш? - упита га официр.
- Ja ce спремам на далеки пут - одговори непознати човек.
- Зашто носиш та врата?-  интересовао ce официр.
- Оставио сам новац код куће.
- Зашто ниси онда, оставио и врата код куће?
- Бојао сам ce лопова. Ако cy врата ca мном, они их не могу разбити и ући y кућу.
- Глупане! - рече официр. - Било би боље да си врата оставио код куће, a новац понео ca собом.
- О, je ли то истина? - зачудио ce овај човек. - Ja нисам o томе никад размишљао. Ти си најмудрији човек коra сам y животу видео.
- Дакле, ja сам уверен да cy сви грађани Готама будале - рече један коњаник.
 -Хајде да ce вратимо y Лондон и да кажемо краљу o њима - предложио je официр. - Ja мислим да je боље да краљ не долази y Готам. У лудаке не можеш бити сигуран!
И тако cy они кренули натраг. Испричали cy краљу да je Готам  град будала. Краљ ce намрштио и рекао да неће ићи y тај град.
Када cy становници Готама чули ову вест, они cy ce смејали и рекли:
- У Готам много више будала долази него што их има y самом граду.

пронашла за вас на http://munja.rastko.net/

Краљ класова

 

Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.

Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.

Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:

- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.

- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.

- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.

Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:

- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.

Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.

Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.

Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.

Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.

И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.

Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.

Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:

- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.

Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.

А врабац настави:

- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.

Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.

И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.

Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)

Пронашла код Причалице