Prelijepa princeza, Veseli princ i Najljepša ruža - Mala medijska bajka

Prelijepa princeza, Veseli princ i Najljepša ruža

U jednom kraljevstvu, od milja nazvanom Lijepi grad, živjela je Prelijepa princeza i maštala o svom princu. Nije se posvećivala ničemu do svojoj ljepoti jer je znala da će je princ lakše prepoznati kad ugleda njene raskošne haljine i upletenu, dugu kosu. Njen otac je sve više patio jer, ko god bi zatražio njenu ruku, nije bio taj princ koga je čekala. Zato je organizovao zabavu i pozvao sve prinčeve iz kraljevstva i okoline, ne bi li konačno došao onaj pravi.
I kad je već pomislila da u Lijepom gradu, pa ni dalje, nema toga ko je dostojan njene ruke, ugledala je njega. Bio je to naočit mladić, princ iz susjednog kraljevstva, zvanog Cvjetni vrt, krasno bi pristajao uz njenu ljepotu, mislila je. A nije znala da je i on dugo čekao na ovaj trenutak. Kralj, princ i svi u kraljevstvu bili su sretni ali princezu je, ipak, nešto mučilo. Željela je da on dokaže svoju ljubav i naklonost tako što će pronaći najljepšu ružu u svom Cvjetnom vrtu i donijeti joj pred noge.
Uzalud je Veseli princ donosio najljepše ruže, ne znajući koja je od koje ljepša, princeza nije bila zadovoljna. A tako je čeznula za njegovim zagrljajem. Nakon mjeseci i mjeseci traganja, princ se umorio. Sjeo je u svoju baštu, okružen cvjećem u svim duginim bojama i tiho zaplakao. Njegov jecaj čula je mlada baštovanka i, plašeći se da ga ne uznemiri, pažljivo mu pruži najljepšu ružu koju je ikada iko vidio. Veseli princ se jako obradova i požuri da je odnese svojoj Prelijepoj princezi ali otac ga zaustavi i zamoli ga da malo odmori i razmisli o svom životu jer, kad joj pokloni tu ružu, sve će biti drugačije.
Princeza je čekala i čekala, prošao je cijeli dan a princ joj nije donio ni jednu jedinu ružu. Nisu je tješile ni sve one, nedovoljno lijepe, kojima je bila okružena a koje je svakog dana, do tada, donosio. Sutradan, glasnik je donio poruku iz Cvjetnog vrta: „Prelijepa princezo, potrošio sam mjesece i mjesece svog života tragajući za najljepšom ružom u svom vrtu ali tebi nijedna nije bila dovoljno dobra. Kad sam već odustao od potrage, Najljepša ruža mi je sama došla u ruke i ja sam shvatio da sam je godinama posmatrao ali nikada je nisam zaista vidio. Sada, kad sam je konačno pronašao, moram ti reći, princezo, ne želim nikom da je dam, čuvaću je u svom naručju i nikada neću dozvoliti da uvene. Oprosti mi i ne uzimaj za zlo.“
Veseli princ i Najljepša ruža su živjeli sretno a o njihovom Cvjetnom vrtu nadaleko se čulo jer je njihova iskrena ljubav gajila najljepše ruže.
O Prelijepoj princezi niko ne zna pravu istinu. Neki pričaju da je zanemarila svoj izgled, da je tužna i sama a neki tvrde da je konačno došao princ koji je zadovoljio njene kriterije. A u kraljevstvu Lijepi grad, nastala je izreka koja se prenosila sa koljena na koljeno: „Zalud su najljepše ruže ako rastu u tuđem vrtu“.

Snježana Maleš 

Mala medijska bajka (zadatak)

Živela jednom, ne tako davno, jedna stara metla, kojoj je dosadilo da čisti ulice.
Jednoga dana ona požele da promeni svoj izgled i postane lepa, lepa, bar kao usisivač CIRBY.
I kao što to već biva u bajkama, pojavi se njena dobra vila, koju su ostale vile zvale Televizija, pa reče metli da je ona “nova“ u poslu i da može da je pretvori samo u PHILIPS usisivač.
Metla na to reče da ne želi da rinta po ceo dan, dok se ostali usisivači provode, pa poče da rida tako glasno da se vila Televizija sažali i reče da će upotrebiti sve svoje moći da joj podari najnoviju liniju CIRBY.
Posle nekoliko neuspelih pokušaja, uz pomoć daljinskog upravljača, metla dobi željeni izgled.
Ali, tamo gde ima vila ima i veštica, a jedna je baš tog dana rešila da nabavi novo prevozno sredstvo. Silno se obradova kad ugleda omiljenu “marku“ i, naočigled svih prisutnih, uzjaha usisivač pa odlete visoko, visoko, čak do zvezda.
Televizija sa žaljenjem konstatova da je taj let isuviše visok za nju i poče da traži novu “žrtvu“…

Snežana Aleksić

Bajka o jednorogu i Zvezdani - Začarano ogledalo i princ

Bajka o jednorogu i Zvezdani

Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje.

Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu.

Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima.

Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale.

Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjišnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema.

Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade.

Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu.

Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi.

Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje.

Mira Kovačević

Začarano ogledalo i princ

 

Iza sedam brda i sedam mora, u dalekom kraljevstvu Srce, sačinjenim od prelepih vrtova, u veličanstvenom zamku purpurnih obrisa, svi su se užurbano spremali za prinčevo krštenje. Bili su tu svi uvaženi ljudi iz susednih kraljevstva kao i vile i sva dobrodušna magična bića, da malome princu daju svoje darove. Od zle veštice krili su ovaj važan događaj, jer kao i svaka zla veštica jedino što je znala je da zadaje kletve i ruši sreću u nasmejanim očima.
Magični trenutak darivanja je počeo, malu plavu kolevku opkolile su šljaštave kutije okićene mašnama. Ali veštica ne bi bila veštica da ne zna sva dešavanja. Obukla se u staricu, i s poklonom krenula u kraljevstvo Srce. Kada se primakla kolevci da preda poklon malom princu, oko nje se pojavila gusta crna magla, i veštica je pokazala svoje pravo lice. Svi su bili zaprepašćeni, a veštica je u svom tom bezumlju uspela u kolevku pokraj princa da stavi neko čudno ogledalo. Princ je potom krajičkom oka ugledao sebe u začaranom ogledalu i briznuo u plač.
-Hahaha – nasmeja se veštica. – Začarala sam vašeg princa, da jedino za šta mari bude on lično i tako ne postane dostojan naslednik, a kraljevstvo vam ostane bez vladara. Pokušate li razbiti ogledalo, princ tada umire, hahaha jedino istinski čin nesebične ljubavi razbiće kletvu, hahaha-i nestade veštica u crnoj magli. Kraljica poče da plače. Kuma vila, vladarica njihovog magičnog jezera pokušavala je da umiri kralja i kraljicu. Kako nije mogla ništa drugo no da zaštiti ogledalo od loma, to je i učinila. Pretvorila ga je u kamen i poslala na dno njenog jezera. Godine su prolazile i princ je stasao u prelepog mladića. Ali kako je veštica i rekla jedino za šta je mario je bio on sam. Ništa mu nije bilo bitno osim ogledanja u raskošnim ogledalima, postao je kolekcionar ogledala i čitavo jedno krilo zamka pretvorio u sobu ogledala. No ipak najviše je voleo da se ogleda u sjaju njihovog magičnog jezera, na čijem dnu je i ležala njegova kletva. Jednoga dana kralj i kraljica su objavili radosnu vest, očekuju prinovu. Naravno da se novost pročula do zle veštice. Kako pakost nije mogla da joj da mira veštica je krenula ka kraljevsvtu da uništi novopečenu sreću. Princa nije mnogo doticala vest, više je bio uzbuđen zbog stizanja novog kraljevskog ogledala okićen smaragdima. Zla veštica stiže do zamka i počinje da baca čini gromova i oluja. Zemljotres je zahvatio kraljevstvo, zidovi zamka počeli su da se ruše. Kralj je uspeo da izbavi svoju kraljicu. Dok je princ gledao kako se svet ogledala ruši pred njegovim očima. Kralj je želeo da spase i svog sina, ali zid mu se sručio pred nosom i zaglavio ga u jednoj od kraljevskih odaja. Princ je nekako uspeo da pobegne van zamka, taman kada su stizale kočije koje su donosile njegovo novo ogledalo. Beli konji izgubili su ravnotežu, put pred njima se otvorio u provaliju i kočija je visila na njenom samom rubu. Princ sve do gleda sa strahom i potrči da spase jedino ogledalo što je još bilo čitavo, jedino i najvrednije od svih dodatašnjih. U tim trenucima, zla veštica je ščepala kraljicu i krene da gurnu je niz provaliju. Princ dok je trčao za jedinim što mu je bitno, za svojim potrebama i željama, spazi to, i u grudima mu srce zaigra na nesvakidašnji način. Gledao je kako zla veštica ide k njegovoj majci, i kao da mu se u duši napravi čitavi obrt. Pojuri k njoj i spase je od zle veštice, a kočije s ogledalom se srušile u dubinu provalije. Sa čistom suzom u očima, majka mu pomiluje obraz. Iz pravca magičnog jezera pojavila se čudna blistava svetlost. Sa dna, se zatitralo skamenjeno ogledalo, i pretvori se u svetlucavi prah. Svetlost se rasu po nebu i otera zlu magiju veštice. Veštica, nikada do tada pobeđena, rasprši se poput duge nad zamkom, a kletva nad princom konačno je razbijena. Ljubav prema majci, i istinski čin ljubavi, njeno spašavanje, pobedilo je zlo.Dobre vile ulepšale su kraljevstvo i uklonile štetu što je veštica počinila. Nekoliko meseci kasnije, u zamku purpurnih obrisa, na svet su došle prinčeve dve sestre…Vera i Nada, a princa prekrstiše u Ljubav, u znak pobede nad zlom vešticom, u znak pobede nad samim sobom… u znak čistog srca što nikada nije nestalo iz njega. A duga je ostala da ukrašava zamak.
I tako, posle svih nedaća, kralj, kraljica, i njihovo troje dece Ljubav, Vera i Nada, vladali su kraljevstvom Srce, i podarili narodu večitu sreću.

Bojana  Ćupurdija

Калеидоскоп

Калеидоскоп

 

Дође једном младић код Старца да се посаветује:

- Оче, трудим се, али имам проблема са родитељима. У свему оном што се тиче мене и мојих жеља, мајка и отац имају различите ставове. Просто не знам којем родитељу да се приклоним, јер је немогуће да им обома удовољим. То ме раздире... Шта, оче, да радим?

Старац га саслуша помно, па узврати:

- А имају ли твоји родитељи добар брак? Слажу ли се?

- Истина, они се слажу и мислим да имају добар брак, али се често питам како то...

- Да... Дозволи да ти испричам једну причу. У једном граду отац и мајка наизменично чуваху сина. А у том месту, путем којим би пролазили идући ка школи или се из школе враћајући, свакога дана сретали су једног одрпанца. Можда дечак и не би тог човека прашњавог лица и одеће ни приметио да се путем није нешто чудно дешавало. Наиме, кад га је туда водила мајка, она би му увек говорила:
- Учи школу, да ти овај не буде пример!

 

Међутим, када га је пратио отац, он га је другачије саветовао:
- Сине, ма колике школе изучио, нека ти овај човек буде пример!
И дечак је, будући послушан, чинио како су му родитељи говорили. И није имао никакве сумње да их је требало послушати – обоје.

Младић, изненадивши се, понови:

- Обоје!?

- Да, обоје – потврди и Старац. – А ево и зашто: када је мајка ишла са сином, то је било већ прошло подне и она га је водила кући из школе, а одрпанац је тада седео на клупи, држећи и испијајући пиво. Са друге стране, отац је дечака пратио изјутра у школу, а у то време, путем који су пролазили, могли су да виде тог човека како вредно ради. Тако је мудри дечак њихове подељене погледе ставио у калеидоскоп својих мисли, уобличивши их у јединствену целину. Тиме не само да их је обоје испоштовао, већ ни од своје слободе није изгубио, а свој лични пут је дугиним бојама испунио. Исто онако како су се, будући различити, твоји родитељи у погледу брака пронашли и саставили.

Младић, сав усхићен, заблагодари Старцу на времену и причи и, покупивши разнобојне стаклиће погледа са којим је дошао, оде да и сам, у калеидоскопу својих мисли, пронађе за њих слику.

аутор: причалица 

Јелена Јергић 

Skromnost - BAJKA O DOBROJ PRINCEZI

Skromnost

U jednom divnom kraljevstvu živela je mala princeza, jedinica u svojih roditelja. Imala je sve što je poželela, a roditelji su i sami smišljali načine kako da joj što više udovolje i nabave ono što niko drugi nema. Ipak, mala princeza je bila nesrećna, stalno se ljutila, u naletima besa je gađala dvorjane poklonima koje je dobijala od roditelja, rođaka i prijatelja.
Uvek su to bili bezazleni razlozi, ako pita sa jagodama nije imala dovoljno fila, ili se probudila ranije jer joj je sunce provirilo u sobu, a jedna od sluškinja nije stavila zavese. Jednom je tako ljuta krenula u šetnju, nije ni primetila da se  puno udaljila od kraljevstva, a već je padao mrak. Uplašena, gladna, sama osvrtala se oko sebe ne bi li ugledala poznati puteljak ili stazu. Nigde ništa. Krenula je još malo napred i u jednom trenutku joj se učinilo da je u daljini ugledala bledu svetlosti. „Dobro je, ipak ima nekoga“ pomislila je mala princeza.
Kada se približila videla da je to jedna mala trošna kuća, ipak šta da se radi. Pokucala je, otvorila joj je starija žena obučena u čistu haljinu punu zakrpa.
„Dete moje, šta radiš ovde sama, pogledaj se, sva drhtiš od straha i zime. Brzo uđi da se okrepiš!“
Princeza je ušla ne prikrivajući gađenje pri pogledu na siromaštvo koje se svuda videlo. Stare polomljene stolice, sto koji samo što se nije preturio. Raširen  veš nasred sobe. „Kako neko može ovako da živi“ pomislila i počela da plače od muke setivši se svoje pozlaćene sobe i svih hirova koje su joj roditelji i dvorjani ispunjavali.
„Zašto plačeš!“ prišla joj je devojčica njenih godina duge tamne kose spletene u dve pletenice, iskričavih krupnih očiju i veselog osmeha. Zagrlila je i povela  do svoje sobe, ako se to ikako moglo nazvati sobom. To je bila manja ostava u koju je uspeo da stane samo krevet, na njemu su bile dve krpene lutke koje je sašila ne mnogo vešta ruka.
„Da te upoznam sa Lelom i Nelom, napravila ih je moja majka, mnogo ih volim“
Princeza se jedva provukla i sela na krevet. Bile je mnogo umorna i gladna. Dodirnula je grubo platno kojim su bile sašivene lutkice. Malo po malo devojčica i princeza su se zaigrale. Nedugo zatim došla je i devojčicina majka i donela im dve činije u kojima se nešto pušilo i veoma lepo mirisalo.
„Hajde da večerate, lepe moje, kasno je“
„Šta je to“ upitala je princeza setivsi se svih đakonija koje je jela u dvorcu. Verovatno je nešto slično tome.
„Izvini, dete, mi smo siromašni i nemamo mnogo toga da ti ponudimo, ali ovo je od srca, nadam se da će ti prijati“
„Hvala ti mamice na ovom divnom obroku“ obratila se devojčica majci. „Ti si najbolja majka na svetu“ i prišla da je poljubi.
Princeza se setila kako se nikada nikome  ni za šta nije zahvaljivala, čak ne zna ni kada je roditeljima poslednji put rekla da ih voli. Suze su joj krenule niz lice.
„Nemoj da plačeš dušo, naći ćemo tvoje roditelje, sad večeraj i lepo se odmori“ utešila je devojčicina mama.
Princeza je probala skromno jelo napravljeno od starog hleba i mleka, koje je devojčica nazvala  poparom.  U početku je jela nerado, a  sa svakim novim zalogajem sve slasnije, glad i umor su učinili svoje te je ubrzo posle večere zaspala. Naravno, pored svoje nove prijateljice jer drugog kreveta nije bilo.
Probudila se odmorna i zadovoljna kakva dugo nije bila. Nije osećala ni umor, niti je imala želju da se žali na bilo šta. Osmehnula se i videla da je devojčica već ustala.
„Mama nam je napravila čaj i ispekla hleb. Čim doručkujemo krenućemo da potražimo tvoje roditelje. Sve će biti u redu“
Ubrzo nakon doručka su krenuli. Negde na pola puta se začuo topot konja. Kraljevi podanici su je tražili na sve strane kraljevstva.
„Hvala Bogu, princezice da smo Vas našli, kralj i kraljica su se razboleli od brige. Nadam se da vas nisu povredili“ reče jedan od podanika.
„Niko me nije povredio, da nije bilo ove divne žene i njene kćerke ko zna šta bi bilo sa mnom“ ljutnu se princeza na njega. Vraćam se kući, ali samo ako pođu i njih dve sa mnom“
„Ali, princezo… zausti neko iz pratnje videvši kako su siromašne, no ne želevši da izazove još veći gnev princeze i kaznu kralja i kraljice, odluči da povede i  njih dve.
Ubrzo si stigli u dvorac u kojem je sve bilo zavijeno u crno od tuge. Kralj i kraljica nisu mogli da dođu sebi od sreće kada su ugledali svoje jedino čedo. Princeza se zatrčala ka njima,  oboje ih zagrlila i rekla:
„Tata, mama volim vas najviše na svetu, žao mi je što sam bila gruba prema vama, što nisam umela da cenim sve ono što ste činili za mene.“
Kralj i kraljica su bili začuđeni, ali srećni što je tu sa njima.
„Ko su ova žena i devojčica“ upitali su princezu.
„One su me spasile, podelile su svoj skromni obrok sa mnom i pružile mi konačište“
„Ako je tako neka traže sve što žele od mene“ uzviknuo je kralj.“ Nema toga što ne bih dao onima koji su spasili ono što mi je najdragocenije. Eto, ako žele mogu doći da žive u dvorcu“
Devojčica i njena majka su kleknule ipsred kralja i kraljice. Devojčica je progovorila tihium glacom:
„Ako možemo, mi bismo ostale da živimo u našoj  kućici, samo imam jednu želju. Tata je umro pre dve godine. Nikada nismo imale mogućnosti da mu podignemo spomenik… eto jedino bih to želela…“
Svi prisutni u dvorani su zaplakali ganuti dobrotom i skromnošću ove divne devojčice.
„Naravno, dete“ rekao je kralj pokušavajući da  ostane pribran.
Od toga dana princeza se sasvim promenila. Postala je ljubazna, nasmejana, provodila je puno vremena sa dvorjanima, obilazila siromašne i darivala im ono što nemaju. Pokazivala je ljubav i nežnost prema kralju i kraljici koji su bili neizmerno ponosni na svoju mezimicu.  Devojčicu i njenu mamu je često posećivala, ostajala da prespava i  da uživa u onom skromnom obroku čije je ime dobro zapamtila, a koje joj je otvorilo put ka tome da postane  dobra osoba.

Valentina Novković

BAJKA O DOBROJ PRINCEZI

Nekada davno u jednom malom kraljevstvu živeli su Dobri Kralj i Kraljica, koji su imali samo jednu želju: da im se rodi dete. Posle mnogo godina, jedne noći kraljicu u snu poseti Dobra Vila – zaštitnica njihove kraljevske porodice i reče joj da će je uskoro obradovati najveća od svih radosti: beba! Kraljica nije mogla da dočeka jutro, probudi Dobrog kralja i reče mu divnu vest.
Ne prođe dugo, a celo kraljevstvo se sa nestrpljenjem pripremalo za dolazak kraljevske bebe. Objavili su radosnu vest nedugo nakon što su bili sigurni da će na svet doći njihovo dete i veselje u Dobrom Kraljevstvu poče. Trajalo je mesecima. Dobri Kralj i Kraljica častili su sve svoje podanike, oslobodivši ih svih nameta u toj godini. Najbolja pića i najlepši slatkiši pripremali su se za skori dan kad će im se dogoditi.
Jednog prelepog zimskog jutra, Dobra Kraljica na sve donese predivnu bebu, Dobru Princezu, krupnih zelenih očiju i malih crnih loknica. Beše to najlepša beba koju je ona videla. Objaviše svojim podanicima radosnu vest i započe najveće veselje koje je Dobro Kraljevstvo videlo. Iz dana u dan, dolazili su raznorazni gosti da se poklone naslednici krune, donoseći najlepše poklone koje su mogli. Najbolji poslastičari donosili su svakodnevno torte koje su darivali Dobroj Princezi, Dobri Kralj i Kraljica nesebično su ih delili svojim sugrađanima. Kralj je iz svog podruma podelio najbolja vina, čuvana godinama za ovako specijalnu priliku.
Naredne godine, kad je Dobra Princeza napunila godinu dana prirediše najveće slavlje ikada viđeno. Maloj Dobroj Princezi dadoše ime Vila, u znak zahvalnosti onoj koja im je javila najlepšu vest. Ko god je došao da prisustvuje slavlju donosio je poklone. Tako mala, a već je nadobijala mnogo lepih haljina, igračaka, slatkiša, poklona
Prolazile su godine, a Dobro Kraljevstvo je živelo u sreći i blagostanju. Dobra Princeza Vila rasla je i napredovala. Svakim danom postajala je sve lepša i sve veću sreću donosila je svojim roditeljima i podanicima, koji su je sve više voleli i divili joj se. Njeni roditelji trudili su se da ispune svaku njenu želju, a ona je to umela da ceni. Volela je sve oko sebe, bila je zdravo i veselo dete i svi su voleli nju.
Ali bila je usamljena. Najviše na celom svetu želela je da ima sestru ili brata da joj prave društvo, ali Dobra Kraljica više nije mogla da rađa. Od te usamljenosti, Dobra Princeza Vila postajala je sve tužnija.
Zato Dobri Kralj i Kraljica odlučiše da joj poklone kućnog ljubimca. Odabraše divnog psa, bio je mali i pufnast, tamnih očiju i svetle dlake. Devojčica se oduševila kada ga je videla i on je od tog momenta postao njen najdraži prijatelj i omiljeno društvo za igru. Njih dvoje su postali nerazdvojni, najbolji prijatelji. Toliko joj se dopadao da je čak i spavala sa njim u krevetu. I nazvala ga je Meda, jer je bio tako mek i udoban, poput njenog slatkog Mede Srca, sa kojim je do tada spavala u svom krevetu. Sad je imala novog Medu, živog i koji je umeo da joj uzvrati ljubav koju mu je darivala.
Jednog snežnog dana, Vila i Meda izašli su u dvorište dvorca da se igraju. Bacala mu je loptu, a on joj ju je vraćao Valjali su se u snegu, igrali se, ona je pravila Sneška, a on ga je rušio skačući na njega… Dobra Princeza Vila baci loptu svom dragom drugu, ali je zahvati vetar i odnese preko zidina dvorca. Meda potrča i projuri kroz kapiju pored zbunjenog stražara, a za njim potrča i Vila, dozivajući ga. Uskoro i princeza i kuče nestaše na ivici šume koja je okruživala zamak.
Stražar potrča u dvorac i uzbuni druge stražara, koji javiše i njenim roditeljima šta se desilo. Odmah stražari potrčaše u šumu, peške ili na konjima, dok se Kralj i Kraljica previše uzbudiše i uplašiše. Dvorski doktor im je ukazivao pomoć, dok su svi iščekivali da se vojnici vrate i dovedu Dobru Princezu.
Međutim, ono što je uplašilo Kralja i Kraljicu beše to što Dobroj Princezi Vili nikada nisu pričali o svetu van njihovog kraljevstva, van tih zidina. Strepeli su, nadajući se da će je vojnici pronaći, pre nego što se desi neko zlo. A zlo, od koga su strepeli, bilo je nešto o čemu nisu želeli ni da misle ni da govore.
Vila je trčala za psom, koji je tražio nestalu loptu. Nije ni primetila da sve dublje ulazi u Mračnu šumu. Dan je bio na izmaku, ali se ona nije plašila mraka. Mračna šuma postajala je sve mračnija, samo je belina snega na tlu još uvek svetlucala na mesečini, koja se jedva probijala kroz golo, ali gusto granje drveća. Odjednom poče da pada sneg, vetar poče da fijuče provlačeći se između zbijenog drveća upletenih grana, a od tog zvuka i Meda se uplaši i utrča u pećinu, koje se nađe pred njim, u sred mračne šume. Zalaja od straha i Vila ga najzda ču. Krenu, prateći dobro poznati lavež, i nađe ga kako drhti na ulasku u pećinu. Podiže ga i prigrli čvrsto, slušajuči njegovo srce kako lupa, kao i njeno. Grlila ga je, i sama previše uplašena. Tek tada primeti da je oko njih samo mrak, da ne zna gde se nalazi i da ju je strah obuzeo. Sede na hladnu zemlju i poče da jeca, zarivši lice u meko krzno svog prijatelja.
Iznenada, uplaši je još više strašan zvuk, koji je dopirao iz dubine pećine. Nikad ništa strašnije nije čula. Drhtala je celim svojim bićem od straha, uplašena za sebe i svog najdražeg prijatelja. Kao da dolazi niotkuda, pojavi se plamen koji na jedan predugi trenutak obasja unutrašnjost pećine i taj prizor je skameni. Izvor te vatre bilo je nešto što nikad nije videla ranije. Mislila je da je to samo mitsko biće, ali pred njom je stajao Zmaj, strašni Zmaj koji bljuje vatru. Nije mogla da se pomeri od straha koji ju obuzeo. Počela je da vrišti.
Nenadano, iz njenih ruku se ote njen najbolji prijatelj Meda i zalaja, kao da je dobio neku novu snagu i hrabrost, shvativši da je njegova prijateljica ugrožena. To razljuti Strašnog Zmaja i on poče da riče, bljuje vatru prema njima. U tom momentu, Meda potrča napolje iz pećine, a Vila za njim, pokušavajući da pobegne od najstrašnijeg bića koje je ikad videla. Zmaj pojuri za njima i istrča iz svog skloništa. Vila, trčeći, zape za koren strarog drveta i pade, udarivši jako glavom o zaleđenu zemlju. Pogleda u nebo, padajući, i primeti zvezdu padalicu kako se brzo spušta ka tlu. Izgubi svest i pade na zemlju. Tren pre toga uspela je da zamisil želju, jedinu koju je tada imala: da se spase. Kad je ponovo otvorila oči, ugleda mnogo malih užarenih zvezdica koje su padale ka tlu, kao da se zvezda rasprsa na stotine manjih. Mnoge od onjih pogodiše Zmaja, koji se nalazio na samo nekoliko metara od nje, a jedna veća ga udari u glavu, tako da on pade na tlo, samo stigavši da ispusti još jedan oblak dima. A onda opet izgubi svest.
Ležala je na tlu, još nesvesna šta se dešava, kad njen dragi prijatelj Meda dotrča i poče da je liže po licu. Narednog trena oseti nečije snažne ruke koje je podižu u naručje i oseti kako je neko trčeći nosi ka dvorcu njenih roditelja. Ona je čvrsto grlila Medu, a nju su ubrzo čvrsto zagrlili njeni roditelji, presrećni što se sve dobro završilo.
Niko nikada nije više čuo za Strašnog Zmaja, niko i ne zna pouzdano šta se zbilo sa njim, ali znamo da je Dobra Princeza Vila izrasla u divnu devojku, a da joj je njen Meda, zajedno sa svojom novom prijateljicom Svilom, koja im se uskoro pridružila u dvorcu, podario još mnogo divnih mali pufnastih prijatelja.

Zoran Antonić

Bajka o sreći - Recimo, bajka

 Bajka o Sreći

Pripoveda se… u jednom dalekom kraljevstvu, tamo gde Dunav silazi sa neba i postaje moćna reka, živeo jedan mali dečak.
I ništa neobično u tom dečaku nije bilo…igrao se kao i druga deca, smejao i tugovao, radovao i plakao.
Baš kao i svaki drugi dečak njegove dobi…
Ipak, kako je rastao primetila se  jedna neobičnost.
Naime, taj dečak, naizgled sasvim kao ostali njegovi vršnjaci, bio je tako veseo i drag da je unosio plamen nade i toplinu duše  svakome kog je sreo na svom putu.
I prozvaše ga Ognjen.
Svojom ognjenom dušom, kako je rastao, krepio je klonule i nasmejavao nevoljne.
Unosio mir u nemir, spajao razdvojene, nemoguće činio mogućim…
I iznad svega, plamenom strasti i verom u Ljubav, skupljao oko sebe, kao pored toplog ognjišta, sve one koji su vremenom, negde, zagubili svoju veru u ljubav i ljude.
Kako je rastao, Ognjen  vide kako je lep i divan ovaj čudesni svet u kome živimo i kako je tužno što to svi ne vide…zauzeti svojim izmišljenim brigama, umišljenim tugama i ophrvani strašću za sticanjem mrtvih stvari.
I kako je jedini način da čovek bude srećan, taj da u drugima budi ljubav i sreću.
Nije tu dalje bilo veštica, i zmajeva, hrabrih vitezova…nikakvog zapleta i neizvesnosti.
Nije to bila bajka sa srećnim krajem.
Jer tamo gde ima mesta sreći, ne treba biti kraja.
Kažu da taj dečak, koji je sada već izvesno odrastao, i dalje putuje svetom i svojom ognjenom dušom razgaljuje posustale i podiže klonule, kažu da ga je uvek bilo, u svim vremenima i svim svetovima.
Imao je razna imena i nadimke, mnoga lica i sudbine.
Ali, kažu, da uvek negde postoje ljudi koji čine ovaj svet lepim i mogućim.
Na kraju, u bajke veruju samo lakoverni.
Pa i u bajku o sreći.
Ali samo oni koji u sreću veruju, mogu zaista biti srećni.
I samo oni koji u ljubav veruju, mogu voleti i biti voljeni.
Pa vi verujte u šta želite.
Pripoveda se…

 Dalibor Maksimović

Recimo, bajka

Nekada davno, u jednom dalekom gradu, živela je devojčica sa tatom i mamom. Bila je to srećna porodica, koja ničim nije oskudevala i devojčica je bila veoma srećna. Tata je radio po ceo dan, ali je uveče uvek nalazio vremena da s njom popriča i da se poigra. Mama je, pored posla, brinula o svemu. Na stolu je uvek bila sveža, ukusna hrana, kuća je bila uredna i čista, veš na vreme opran i ispeglan, kućni ljubimac okupan i nahranjen, bašta puna cveća, bez korova i otpadaka.

Devojčica nikada nije razmišljala kako mama sve to stiže. Podrazumevala je da uvek ima šta da pojede i da obuče, da je mama raspoložena i nasmejana za nju. A majka, opet, u želji da njena mezimica bude srećna i zadovoljna, nikada se nije požalila da je umorna, da je nešto boli, da je tužna, da je neko iznervirao na poslu, da ima bilo kakav problem… U devojčicinoj glavi je postojala samo slika idilične svakodnevnice i mislila je da ceo svet tako živi.

Jednog dana, ophrvana svojim mislima i umorom, majka je nezgodno pala i polomila obe ruke. Lekari su joj stavili gips i rekli da mora da miruje mesec dana, a posle toga da ide na terapije.

U kući je sve stalo. Nije bilo skuvane hrane, gomile neopranih sudova su bile po celoj kuhinji, prljavi veš se razvlačio po kupatilu i celoj kući, napadala je prašina, kućni ljubimac i bašta su bili zapušteni… Otac je i dalje po ceo dan radio i dolazio umoran, ali više nije bio raspoložen za igru. Majka je po prvi put pred devojčicom pokazala nervozu i neraspoloženje, a ona je počela da shvata da ništa ne pada s neba i da majka sa puno napora uspeva da održi njenu idiličnu svakodnevnicu.

Prvo je počela da sklanja razbacane stvari po kući, onda je oprala sudove, nahranila ljubimca, otišla u prodavnicu… Mama joj je objasnila kako da uključi mašinu za veš. Onda je tražila da joj mama priča šta da radi, a ona da skuva ručak. Postepeno je dovela kuću u prvobitno stanje. Nikada nije bila toliko umorna, a istovremeno zadovoljna. Uradila je nešto korisno.

Grizla je savest što je ranije ulazila obuvena u kuću, što je prosipala kokice i keks po podu, što je flekala bele čipkane bluzice, što je izvoljevala šta mama da skuva, što je hranila kućnog ljubimca na tepihu, što je u igri ponekad gazila cveće, što nikada nije pitala mamu kako je, da li je umorna i da li može nešto da joj pomogne…

Kada se oporavila, mama je htela da nastavi po starom, ali devojčica više to nije želela. Shvatila je da je bila sebična i da ljubav nije samo uzimanje, već mnogo više davanje. Sreća koju je tada osećala je bila mnogo veća nego ona ranije.

Jelica Mihajilović

Dokazivanje prijateljstva

- Ne brinite, gospođo, samo je malo ugruvan. Biće dobro. – rekao je lekar i izašao iz sobe.
- Nadam se da ću sada čuti šta se dogodilo? – ozbiljno upita majka.
Ježić se nelagodno promeškolji u postelji, pokušavajući da nađe prikladne reči.
- …pa…vraćali smo se iz škole i pričali o tome ko je pravi muškarac… i onda je… pa Ježurko rekao… predložio…
- Mmm?
- … ovaj, rekao je da se možemo dokazati i predložio da pretrčavamo put ispred nekih kola… pa da dokažemo da se ne bojimo, da smo snažni, jaki… znaš, pravi muškarci.
- Baš pametno. I šta je bilo posle?
- … pa, rekao je da je kukavica onaj ko to ne uradi, onda smo izvlačili slamke i trebalo je ja prvi da idem…
- Sve mi je jasno – reče majka. – Imao si sreće, ispao si budala, a ne kukavica. Ono što je tužno je to što ste dokazali da niste pravi prijatelji.
- Jesmo – jogunasto se pobuni Ježić.
- Niste – čvrsto ponovi majka.
- Kako to nismo? – ljutito upita Ježić.
- On nije tvoj prijatelj zato što te je nagovarao da radiš nešto loše i opasno, a ti nisi njegov prijatelj zato što mu nisi rekao da to nije dobro. Pravi i iskreni prijatelji nikada neće reći jedan drugome „Kukavica si ako to ne uradiš“.
- Ali mi smo muškarci. Samo smo se dokazivali.
- Misliš da je dokazivanje u glupiranju dokaz muškosti? Da su te ta kola pogazila ti bi ispao budala, naivčina, nesposobnjaković… primer kakav ne treba biti.
-Pa šta sam trebao uraditi? Šta? Dozvoliti da mi se smeju i viču za mnom da sam kukavica?
- Ne – sa osmehom reče majka – trebalo je da dokažeš da si pravi muškarac.
Ježić ju je zbunjeno gledao. Majka ga uze za ruku.
- Trebalo da kažeš da je to opasno, da ima pametnijih stvari u  kojima se možeš dokazivati, a ispadneš mnogo veći muškarac. Trebalo je da stojiš čvrsto iza svog stava, po cenu da te zovu kukavicom, trajalo bi nekoliko dana, ali bi te posle više cenili. Pravi se muškarci ne igraju dečijih igara…. O, mali moj, vidim da ti mnogo toga nije jasno. Kada izađeš iz bolnice razgovaraćemo više o tome. Do tada, razmišljaj o ovome što sam ti rekla. Za početak.

Kotur Biljana

Bajka o dvije sestre

                                                           

U jednom dalekom gradu, živjeli su otac i majka sa svoje dvije kćeri. Djevojčice su bile veoma ljupke i nježne. Ipak, mada su rođene istoga dana, iste godine, starija sestrica bila je mirnija, povučenija, nježnija. Mlađa, pak, bila je opšta suprotnost – vesela, pričljiva, brže je skretala pažnju na sebe i svojim zvonkim smijehom unosila radost i raspoloženje u dom svojih roditelja.
Kada su djevojčice napunile petnaest godina, otac i majka ih pozvaše u vrt:
„Djeco, došao je trenutak da vas pustimo u svijet. Ovo će biti putovanje vašeg života. Zapamtite samo jedno – na ovaj put krećete zajedno, ali, odluke koje ćete morati donositi na putu -  donosiće svaka za sebe. Nakon godinu dana, majka i ja ćemo vas čekati u ovom vrtu. Nadam se da ćete se vratiti bogatije! Želim vam puno sreće!“
Poljubivši curice, otac i majka se oprostiše od njih…
Dvije sestre, držeći se za ruke krenuše širokim drumom koji je vodio u nepoznato. Smjenivali su se dani i noći. Sunce poput velike narandže bojilo je horizont u bezbroj vatrenih boja. Mjesec iznad njihovih glava igrao se morima i okeanima, kao dječak šarenim klikerima. Djevojke su se ogledale u bistrim potocima, udisale vjekove hodeći četinarskim šumama koje su se kao zelene svilene marame prostrle ispred njih…
Već pomalo umorne, oko podne, jednog nedeljnog dana, dok čula su se u daljini crkvena zvona, a iz šume je dopirao uporan zov kukavice, djevojke stigoše pred napušten zamak. I mada im niko nije rekao, znale su, da je to odredište njihovog puta.
Užle su u predvorje zamka, hladno i prostrano. Sa zidova su ih pozdravljale navjerovatno lijepe slike – prirode, lova, berbe grožđa i nepoznatih Bogova i Boginja koji su uživali u svim blagodetima vječnoga života.
Ispred njih stajalo je četvero velikih, teških, hrastovih vrata. Znale su da moraju da ih otvore i da uđu u svaku prostoriju iza njih, ma šta ih tamo čekalo.
Otvoriše prva vrata. A tamo u ogromnoj sobi koja se pružila ispred njih, sve je mirisalo na proljeće – tek olistale grane s kojih su se slijevale teške kapi proljetne kiše, cvjetovi divlje trešnje, koji su tako opojno mirisali. Staze ispred njih bile su posute smaragdima. Bezbroj žutih maslačaka bili su prava gozba pčelama i nježnim crvenim Buba – Marama. Sestre se u čudu pogledaše i odlučiše da svaka od njih uzme nešto iz ove sobe, pa kad se vrati kući da pokaže ocu i majci. Mlađoj sestri, pažnju privukoše smaragdi, zeleni kao najljepši virovi Une u avgustu, kad ljeto oboji rijeku. Bez razmišljanja natrpa džepove ovim kamenčičima. Stavila bi ih još u džepove, ali znala je da ih čekaju još tri sobe, a ko zna koliko je blago u njima, kad je ovolika ljepota u prvoj sobi. Starija sestra je razgledala svu tu ljepotu koja je okružuje. Nije znala šta da uzme i ponese ocu i majci, ali kad ugleda cvijet divlje trešnje, okupan suncem, mirisan kao mladost i proljeće, znala je da ne može pogriješiti. Nježni cvijet, bio je ono što je ona ponijela iz ove zelene sobe.
Došao je red da uđu u drugu sobu. Otvorivši druga vrata, dočekaše ih zlatna polja pšenice, umorni, dugi avgustovski dan i plavo nebo posuto safirima. Sve je blistalo na suncu. Cvrčci, drozdovi i lagani ljetni povjetarac bili su jedino što se čulo u ovoj sobi. Mlađa sestra ovaj put džepove natrpa safirima. Starijoj na dlan sleti leptir, plav, kao ljetno nebo. Da, ovaj leptir će biti najljepši dar mojim roditeljima.
Treća soba pred njih prosu svu svoju rumen. Ćilibarske šume, riku divljih jelena i krupne, okrugle divlje kestene. Miris ljeta koje je ostalo za njima izazivao je neobjašnjivu sjetu… Bogata soba, prepuna zlaćane jeseni nudila je svoje plodove, tako lijepe i sjetne u isto vrijeme… Mlađa sestra iz ove sobe ponese predivne ćilibarske cvjetove ukrašene zalćanim listićima. Starija uze tek jedan divlji kesten koji joj je iznenada pao pred noge. Nisu ni stigle da se nagledaju sve te ljepote i čudesa, kad se treća vrata zatvoriše za njima.
Umorne od puta, držeći se za ruke, sestre otvoriše i četvrta vrata: Srebrna soba protkana najljepšim bijelim biserima stajala je pred njima. Bila je pusta i hladna. Čuo se samo vjetar koji je duvao kroz otvorene prozore ove ledene sobe. Sestre su koračale  sobom, koja je bila najduže i najhladnija od svih, ali što su dalje išle, vjetar je postajao sve jači. Mlađa sestra se sagnu da uzme najveći biser koji je ikada u životu vidjela. „O, kako će se otac obradovati, kada vidi koliko sam mu blago donijela“ pomisli dok je rukama dodirivala ledeni bijeli biser. Odjednom, sjeverni vjetar, poče da duva jače nego ikad… Biser joj ispade iz ruke. Jedino što je uspjela, bilo je da dohvati toplu ruku svoje starije sestre. Sestre se zagrliše, dok ih je vjetar nosio kao dva lista u oluji…
Bježeći od zime četvrte sobe, od hladnog predvorja ovog nestvarnog zamka, vratiše se na put kojim su krenule iz roditeljske kuće. Na putu su shvatile da su sve što su pronašle u sobama ovog dvorca izgubile u četvrtoj sobi. Promrzle i umorne zaputile su se kući.
Roditelji su ih čekali u vrtu. Držeći se za ruke, postiđene zbog toga što nikakvo blago nisu donijele, sestre stadoše pred oca i majku. Radosni što vide svoje mezimice nakon toliko vremena, roditelji im potrčaše u zagrljaj.
Starija sestra reče: Oče, zar nisi ljut na nas, što nikakvo blago ne donesošmo?
„O, kćeri moje drage, kako da budem ljut. Vrativši se iz dvorca koji život predstavlja, vas dvije ste se držale za ruku. Veće blago od toga mi nije potrebno! U životu ćemo sticati i gubiti bogatsvo i tako mora da bude, ali ruka sestre, treba da je uvijek tu za nas, kroz sva doba našega života. To je najveće blago koje nam je život dao!“

 Kristina Plavšić