четвртак, 3. април 2014.

Чист рачун - дуга зима

Седећи под дрветом, лисица и медвед, немајући никаквог паметнијег посла, доколичарише у разговору.
- Данас сам видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед, облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
- Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа непознате.
- Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де, не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив, ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде кокоши...! Иди види!
И преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај, видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа, стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош, побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
- Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена, заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
- У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си – сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу. Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа, задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош, исприча све оно што је путем смислио.
- Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица је, пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом, пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
- Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
- Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и ја теби одужим.
- Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен, али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала нервозу, настави с причом:
- Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
- Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата, доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда... видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не усудивши се, од страха, да заспи. 
                                                                                                                                Јелена Јергић

Нема коментара:

Постави коментар