Zlo ogledalo

     U jednom selu živela je devojčica koja je imala je prekrasnu plavu kosu, plave oči neobične lepote i svi koji su je videli bili su zadivljeni njenom pojavom.
      Kao svaka devojčica i ona je volela da bude lepa. Imala je jedno veliko ogledalo u kome se često ogledala. Svaki put kada bi se pogledala u njega, videla bi neki nedostatak. Nije joj se dopadala kosa, ili izgled očiju, ili držanje… Uvek je bilo nešto loše u njenom izgledu.
      Zato se ona trudila da od roditelja dobija najlepše haljine, šnalice, mašnice, cipelice… ali ništa nije bilo dovoljno lepo i dobro, ogledalo je uvek pokazivalo neku manu. To ju je činilo veoma nesrećnom.        Razmišljala je kako i drugi vide njene nesavršenosti, a to nije smela da dozvoli.
      Zbog toga se u društvu uvek pojavljivala nadmena i podsmešljivo je kometarisala druge devojčice, nalazila im mane, svojim zlim rečima im je pokazivala kako je ona najlepša i najbolja.
      A ružne reči su kao korov. Od male biljčice naraste velika, razgranata koja prekrije celu zemlju i ne vidi se šta je zaista vredno na toj zemlji.
      Ubrzo se nezadovoljstvo proširilo po celom selu, jer devojčice su počele da osećaju dejstvo ružnih reči. Postale su nesigurne, osećale su da nisu dovoljno lepe, dobre, pametne…
      Nad selom se razvio crni oblak koji je bio toliko veliki da su i dobre vile primetile da nešto nije u redu. Shvatile su da je uzrok svim nevoljama zlo ogledalo i zato su morale da ga razbiju.
      Od tada se devojčica mogla ogledati samo u tuđim očima i lepim rečima, ako ih je zaslužila.