Dobra princeza

U jednom kraljevstvu živela je princeza koju su zbog njene dobrote prozvali Dobra princeza. Neki su čak verovali da ima čaroban dodir. Mnoge su priče kružile o princezi u narodu, a najviše su ih pričali oni koji nisu razumeli kako je  moguće da princeza bude takva da svako njeno delo bude čudesno.

Jednoga dana dva stražara dovedoše mladića koga su uhvatili u krađi. Voleo je on i da se potuče, da pravi razne neprijatnosti ljudima.

Princeza ga pozva da priđe i zatraži da joj pruži obe ruke. Kada mu je obuhvatila šake svojim rukama, mladić oseti neobičnu toplinu kroz celo telo. Učini mu se da vidi iskrice u princezinim očima.

- Ja verujem da ove ruke mogu da učine mnogo dobra. Na liniji dlana piše da su to dobre, vredne i poštene ruke.

I tada se mladiću učini da su one iskrice iz princezinih očiju poletele prema njemu i on se strese i odskoči od princeze.

- Pustite ga – reče princeza stražarima i oni se zbunjeno nakloniše i propustiše mladića.

U tom trenutku utrča u dvoranu jedna mlada i lepa devojka. Nakloni se princezi i sa suzama u očima, drhtavim glasom reče:

- Ja više ne mogu da trpim Martu! Možete li učiniti nešto, princezo?

- Šta je sad bilo? – sa smeškom upita princeza.

- Ne mogu više da je slušam. Preteruje, mnogo preteruje. Dosta mi je njenih priča kako je ona lepša, pametnija, kako ima lepše haljine, bolje kočije... Ne mogu to više da trpim.

- Pozovi je kod mene da joj dam jedan poklon.

- Hoćete da joj date poklon – reče šokirano devojka – ja sam mislila da ćete je kazniti.

- Ne, pokloniću joj ogledalo – reče princeza. – To je čarobno ogledalo. Kada se bude ogledala u njemu ono će joj govoriti da je lepa, dobra, pametna. To je ogledalo kome će ona poverovati.

Devojka htede da se usprotivi, ali princeza samo odmahnu rukom i nežno je pogleda.

U tom trenutku zagrmi i zamrači se nebo. Uz strašan prasak polomljenog stakla, u dvoranu uleti veštica Crnila i zgrabi princezu. Bila je toliko brza da niko nije mogao da je zaustavi.

Veštica Crnila je zaključala princezu u malu, mračnu sobu koja je imala samo neveliko prozorče na vratima.

- Čujem da imaš moć da menjaš ljude, da tvoje ruke imaju čaroban dodir – reče veštica princezi kroz prozorče.  – Želim da mi otkriješ tajnu tvojih moći.

- Nije to nikakva tajna – odgovori princeza – to je samo... ljubav.

- Ljubav! Ljubav! – u neverici povika veštica. – Hahahahahaaaa, ahahahaha – orio se njen kreštavi smeh. – Dobro, kako hoćeš, ali znaj da odavde nećeš izaći dok mi ne otkriješ tajnu svojih moći.

Prolazili su dani, veštica je uvek dobijala isti odgovor i polako je gubila strpljenje. Još nešto ju je brinulo. Jednog dana nije mogla da nađe svoj čarobni štapić, a drugog dana nije mogla da nađe svoju metlu. To joj se nikada nije desilo i dok je razmišljala da li je počela da zaboravlja, začuje kucanje na vratima.

Ispred njene kuće je stajo mladić i u jednoj ruci držao njen čarobni štapić, a u drugoj metlu. Veštica je prebledela, jer šta može da uradi jedna veštica bez svog štapića i metle.

- Zahtevam da odmah pustiš princezu! – odlučno reče mladić.

Veštica je bila potpuno nemoćna bez svojim pomagala pa nerado pusti princezu.

Kada je videla svog spasioca princeza se nasmeši.

- Znate, princezo, vaše reči ljudima ne daju mira, vi ste doista čudesna osoba.

Kada je to rekao, priđe reci, kraj koje su prolazili, i baci onaj štap i metlu.

A princeza nastavi da svojom ljubavlju preobražava svet.

Biljana Kotur