Marko je bio mnogo nevaljao dečak. Jedna od njegovih najizraženijih loših
osobina je bila ta što je voleo da prlja okolinu. On nije, kao sva lepo vaspitana deca,
ubacivao smeće u kantu za otpatke.
Ne. On je voleo da se igra
košarke, pa je zgužvao neki papirić i
bacio ga levo od kante, na desetak
cantimetara. Čašom od jogurta je gađao
slovo č na jednoj reklami. Štapićem od sladoleda je gađao banderu. I nikada,
baš nikada, nije se sagnuo da to
smeće pokupi i baci u kantu. Ko zna koliko je ulica i parkića zaprljao. I ni jednog trenutka nije pomislio da ne radi
dobro. Baš suprotno. Radovao se svakom, po njegovim merilima,
uspešnom pogotku.
Ali, jednog
jutra...
Marko je bezbrižno spavao, a voleo je duže da spava, i kroz san je čuo
neke zvukove. Bio je ubeđen da sanja, sve dok ga nekoliko oštrih zvukova nije probudilo.
Ugledao je sobu punu smeća. Po podu su bili razbacani razni papiri, limenke,
prazne čaše...
Da, to je
san, sa olakšanjem je pomislio.
Opet je začuo čudno šuštanje i lupkanje.
Otvorio je oči i smeće je bilo na podu. I na svoje zaprepašćenje je shvatio da mu
neko ubacuje otpatke kroz prozor.
Ustao je i nekoliko trenutaka gledao šta se dešava.
Otpaci su i dalje uletali kroz prozor.
Polako je krenuo prema prozoru, pazeći da se ne iseče na neku konzervu. Ispred njegovog prozora je stajala grupa
dečaka koji su se takmičili ko će ubaciti više smeća u njegovu sobu.
- Šta radite to? - ljutito je uzviknuo. - Prestanite!
Prestanite! Soba mi je puna
smeća!
I kad je pokušao da zatvori prozor, video je da nema nijednog krila. Limenka ga
pogodi u glavu.
- Skloni se! -
uzviknu jedan dečak. - Pokvarićeš mi rezultat.
- Objasni mi o čemu se ovde radi? - zavrištao je Marko.
- Igramo novu igricu " Pogodi Markov prozor",
a sad se skloni, vodio sam - rekao je
nestrpljivo jedan dečak.
Marko se nemoćno naslonio na zid. Gledao je svoju sobu punu smeća. Nije bilo
mesta na koje je mogao stati. U trenutku
je shvatio da je grešio.
I došlo mu je da zaplače.
" Neću više nikada bacati smeće! Neću više nikada bacati smeće!"
-pokajnički je mrmljao u bradu. Toliko
jako je bio obuzet pokajanjem da nije ni primetio kada je smeće prestalo da
uleće u njegovu sobu.
I tako je jedn dečak postao bolji.
Biljana Kotur
Нема коментара:
Постави коментар