Обајкимо Србију - Сузана Филиповић

cy3a

Гинска – вилинска река

У шуми испод врха древног Хема који се назива Ком живела је Шумска​ Мајка са својих седам кћери, седам добрих вила. Најмлађа, прелепа Гинска, дуге златне косе, била је права Шумска Вила. Знала је обронке планине Хем уздуж и попреко. Живела у љубави са свим животињама: вукови су јој се склањали са пута, лисице је даривале ситним животињама које је она пуштала, зечеви нису бежали већ су јој из руке јели… Чак је и медвед у јесен, пред спавање, долазио код ње да му пожели лепе снове. И сањао је медвед најслађе снове, пуне меда и крушака.

А онда је једног пролећа, однекуд са севера, на њихову питому планину дошао ратник црвене косе. Планином Хем проломио се урлик какав нико од њих није чуо. Прелепа Гинска угледа извор тог урлика и стресе се од језе. У дубини црних очију угледа царство снега и леда одакле је ратник дошао, угледа мајку и оца који плачу над бебом умрлом од зиме, угледа љубав која га је повела на пут… Благо лице тог црвенокосог ратника превари је да му приђе. Веровала је Гинска да сва бића на планети Љубави су добра, али никада раније није видела људе.
Ратник се осмехну кад угледа биће из свог сна. Када је зима убила његову малу сестру почео је да сања вилу дуге златне косе. Зла старица из суседног села му је рекла да је то што сања убило његову сестру и да мора да је убије како би осветио смрт невиног детета. Није јој веровао, јер није могуће да тако лепо биће буде спремно да убије некога. Али, старица му је годинама понављала да то биће из сна он мора убити. И тако је кренуо на пут. А сада је стајао испред ње и дивио јој се, јер је уживо била још лепша. Зато се и осмехивао, јер ништа лепше није видео у животу…

Гинску и тај осмех превари, приђе ратнику нудећи му шумско воће у знак добродошлице. У том тренутку, из дубоких тама подсвести избише на површину све ружне речи које је зла старица говорила и он се претвори у нечовека. Дивљачки се нацери шутнувши корпицу са воћем. Све животиње се сакрише. Чак је и ветар стао. А онда је то страшно биће црвене косе заурлало и кренуло према Гинској. Она је наслутила шта се дешава и почела да пева најтужнију песму којом је Шумској Мајци и сестрама испричала шта се дешава, да због злог црвенокосог ратника са севера мора да умре… А ратник је слушао, опијен лепотом њеног гласа…

Гинска је кренула на далек пут, што даље од родног краја, да њена смрт не деси се на питомој планини Хем, коју ће касније људи назвати Стара планина. Ноге су је носиле на југ, а дуга златна коса исписивала путању реке коју ће људи касније назвати по њој. Затим је нагло скренула на запад, угледавши прелепе шуме и долине. Желела је да што дуже ужива у лепоти природе. И ратник је лагано ишао за њом, пратећи је у стопу. Опијала га је њена лепота, опијао га је њен мирис… Али, зло из дубине подсвести будило се и урликало, плашећи животиње на њиховом путу. Вијугала је Гинска, увијала се између планина, трчала лево-десно кроз долине, стварајући корито будуће реке. Ратник је пратио, као сенка…

У зору трећег дана, дођоше до реке на чијем крају угледала је море црне боје, као ратникове очи. Села је, да одмори. Умила се водом из реке и схватила колико је уморна. Ратник се стропоштао поред ње. Погледао је последњи пут и промумлао је нешто што је Гинска схватила као „Зло рађа мржњу. Једино због лепоте и љубави вреди живети и умрети„. Загрлила га је, ставила његову главу у крило и почела да плаче. Сузе су се сливале низ њену косу, пунећи корито које исцртавала је долазећи са планине Хем. Певала је тужну песму, да пренесе Мајци и сестрама вилама причу о злу које рађа мржњу, о лепоти која побеђује зло, о љубави која долази после мржње, о смрти… Осташе тако загрљени заувек, а око њих израсла је шума која и данас чува тајну о љубави ратника црвене косе и златокосе виле…

Њена песма пратила је корито реке. И ту песму чуше ратници улогорени у оближњој долини. И видеше реку које јуче није било, а у води ове реке угледаше лик виле дуге златне косе. Уздахнуше, дирнути лепотом, и шапнуше к’о један „Нависа“, што на њиховом језику значи „Вилинска река“. Касније ће људи град који ће настати у тој долини назвати Нависус, у њему ће се родити један велики цар, али то је већ нека друга прича…

---

Овом бајком придружујем се акцији „Обајкимо Србију“, о чему можете прочитати на блогу Причава

Сузана Филиповић