четвртак, 17. април 2014.

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ


У далекој земљи некој,

иза брда, иза гора

на обали сињег мора

колиба је била једна

врло стара, трошна, бедна.  

У њој живи деда стари

крпи мрежу и рибари,

а баба му ручак кува

и колибу она чува.

Наоколо нигде света,

нико туда да прошета.

Тридесет и више лета

живе они тако сами,

деда пеца, баба чами.

Једно јутро ( беше тмурно )

деда мрежу узе журно.

Баби рече:-Ручак кувај,

кућу чувај,

а ја одох по свој чамац.

Понео сам добар мамац,

Па се надам, нећу крити,

да ће данас рибе бити.

Навезе се он на море

у освитак беле зоре.

Мрежу баца, па се слади,

руке трља, браду глади,

али мрежу – празну вади,

не зна више шта да ради.

Сунце зађе, већ се смрачи

И небо се наоблачи,

али рибе нигде нема

и деда се кући спрема.

Тад још једном мрежу спусти,

са чела му облак густи

растури се и нестаде.

У мрежу му риба паде.

Необична риба нека,

гледа у њу с чудом дека.

Велика је пола хвата,

а сјаји се к’о од злата.

Да би чудо било веће,

риба људским гласом рече:

-Што год тражиш, ја ћу дати,

само ме у море врати.

Испунићу жељу твоју

- било коју.

Сад се деда милостиви,

пусти рибу нека живи,

али жељу он не рече.

Спустило се већ и вече

кад се кући врати деда,

а баба га мрко гледа,

па ће рећи:

-Седи овде покрај пећи.

Донео си празну торбу,

јешћеш сада само чорбу.

Деда седе

И, док топлу чорбу једе,

поче да јој, тако с реда,

чудан случај приповеда.

Кад је баба чула ово,

одржа му страшно слово:

-Од муке ћу сада пући.

Тебе, деда, треба тући.

Што си тако луцкаст био,

па си рибу испустио?

Натраг хитај, жури, јури.

Корито ми старо цури;

нека риба како знаде,

одмах мени ново даде.

И у тмини црној, густој,

на обали морској пустој,

у пучине бескрај гледа

и позива рибу деда.

– Ој, рибице, где си да си,

дођи сада, мене спаси.

Узбурка се сиње море

и исплива риба горе.

Морске вале репом сече,

људским гласом она рече:

-Кажи деда, своју жељу,

па се врати у постељу.

И деда јој онда рече

каква жеља бабу пече.

-Иди кући, деда, само,

корито ће бити тамо.

Обећање риба даде

и у трену већ нестаде.

Чим се деда кући врати,

до корита одмах сврати,

а корито, лепо, ново.

Но, баба му рече ово:

-Имам сада жељу врућу

хоћу сутра нову кућу.

Не буде ли кућа нова,

овде више немаш крова,

већ одавде ти се сели,

чујеш шта ти баба вели.

И ујуру деда пође,

на обалу морску дође

па повика рибу гласно

и рече јој сасвим јасно

ту бабину жељу нову.

-Испунићу ти жељу ову-

риба рече

и- утече.

Када кући дође деда,

он у чуду само гледа:

од колибе све од прућа

створила се нова кућа.

Крај прозора баба седи

и строго му сад беседи:

-Нећу више кућу ову,

имам опет жељу нову.

Хоћу сада кућу другу!

Хоћу у њој безброј слугу.

Оде деда, рибу зове

да јој жеље каже нове .

Узбурка се сиње море

и исплива риба горе.

Чула риба шта га мори,

па овако њему збори:

-Иди одмах баби кажи,

испунићу све што тражи.

Сазидаћу кућу другу,

биће у њој безброј слугу.

Риба рече

и – утече.

Весела је баба била,

жеља јој се испунила.

Добила је кућу другу,

а служе је безброј слугу.

Али деда баш зло прође.

Чим он натраг кући дође,

злобна баба викну само.

-Слуге моје, хај’те тамо!

Одведите овог старца

сад у шталу код магарца.

Живи деда и у штали,

на судбу се он не жали.

То је било у недељу

кад испуни баби жељу,

али, ето, већ у среду

слуге опет зову деду:

-Хајде, деда, баба зове,

има, каже, жеље нове.

Мал’ од чуда није пао

кад је бабу саслушао:

-Сместа иди, рибу тражи

и жељу јој моју кажи.

Сад царица ја ћу бити,

то ми мора испунити!

Оде деда, рибу зове

и говори речи ове:

-Аој, рибо, муке веље,

баба има нове жеље.

Постала је сасвим луда,

тражи опет свака чуда.

А ја, ето, немам куда,

морам да те зовем, молим,

да јој ћуди удовољим.

Чула риба шта он жели,

па овако њему вели:

-И то ће се остварити,

царица ће баба бити.

Тако рече

и-утече.

Царица је баба била,

на њој само чиста свила.

И бисери око врата

и прстење све од злата.

Блага силног она има,

заповеда сада свима.

Кад у петак паде вече,

тад слугама баба рече:

-Доведите оног старца,

у штали је код магарца.

А кад деда пред њу клече,

строго она њему рече:

-Иди сада рибу тражи,

па јој царску жељу кажи.

Досадно ми царство ово,

хоћу опет царство ново.

На дну мора хоћу сада

да ми буде нова влада.

Златна риба, а не друга,

да ми лично буде слуга.

Хајде, старче, не пркоси,

царску жељу риби носи.

Када рибу дозва деда,

он понизно у њу гледа,

па јој вели:

-Мене, рибо, не весели

што опет теби ходим,

морам баби да угодим.

Снашла су ме грдна чуда.

Јесте моја баба луда,

али не смем да се гложим,

морам с њоме да се сложим.

Жељама јој никад краја.

Два дана јој царство траја,

а већ неће царство ово,

тражи,вели, царство ново.

На дну мора хоће сада

безумница да завлада.

Ово царство да јој пружиш

и ти лично да јој служиш.

Када ово каза деда,

риба њега само гледа.

Ћути риба, реч не рече,

праћакну се и утече.

Чека деда, чека тамо

све док није данак сван’о,

али рибе нема више,

деду наде напустише.

Он уморан пође кући

крај обале посрћући.

Кад се близу куће нађе,

не могаде да се снађе.

Двора сјајног више нема,

пред колибом баба дрема.

Гледа деда чудо ово

- ни корито није ново.

Нескромне су жеље биле,

па се нису испуниле.

 

 

 

 Александар Сергејевич Пушки

Приредио 

Ласло  Блашковић 
http://veseleklupe.wordpress.com

 

недеља, 13. април 2014.

Орашчићи-палчићи


Седело је једном неколико пастира под орахом. Једни су чистили пасуљ да справе од њега чорбу за ручак, други су ложили ватру и удешавали место где ће поставити лонац, а двојица су тресли орахе, скидали са њих горњу зелену кошуљицу и скупљали их у торбу. Тај орах није дотле рађао и чобани су у чуду посматрали како му је први род крупан и тежак. Кад је већ торба била пуна, примете они како из ње један бео велики орах искочи и откотрља се чак до јарка, а за њим их побеже још неколико.
Чобани се радознало окупе око торбе. Један рече:
– Сигурно смо препунили, па се пресипају.
Други се нашали:
– Можда је земљотрес, па их изгони из торбе.
– Трећи предложи:
– Завежите торбу, па да видимо шта ће бити.
Најмлађи пастир послуша друга и завеза је, али су се ораси у њој преметали, тискали, звецкали, те се пастири, који се често ни вукова не плаше, уплашише. Утом су се из торбе чули гласови:
Пастири, пастири,
зашто вас је страх?
Пустите нас да вам
очистимо грах.

Тек сад се дечаци препадну па се поизмакну даље, договарајући се шта да чине са тим необичним орасима. Али што су се они више измицали, гласови су постајали све јачи:
Пастири, пастири,
одрешите торбу.
Ми ћемо вам помоћи
да скувате чорбу.

Онда најмлађе пастирче, које је завезало торбу, рече храбрећи остале:
– Шта сте се препали! Ја сам је завезао, ја ћу је и одрешити. Не могу нам ништа, па нека су у њима и сами ђаволи.
Рекавши то, одреши торбу и просу орахе на траву. А они се стану котрљати и скакутати, певајући гласно:
Пустите нас из љуске,
из оклопа клета,
и нама се по пољу
и планини шета.

Кад то чу најмлађе пастирче, рече друговима:
– Морамо их пустити јаднике, па ко су да су.
Помислите како би нама било да нас неко затвори у љуску од ораха.
Остали су само ћутали, бојали су се да из ораха не изађе каква напаст. Али мало пастирче, не питајући их више, узе први орах који му дође под руку и разби га каменом, а из њега искочи човечуљак мали као палац, огрнут зеленом доламицом, и попе се пастиру на раме. Кад су други видели како се невина, смешна створења крију у орасима и они се даду на посао. Зачас је цела торба ораха била разбијена и изашло из ње читаво коло орашчића-палчића. Прво су се поиграли по трави, испрескакали се и испревртали преко главе, па се сетили и свога обећања. Поседали су брзо око шачице граха, очистили је, ставили у лонац да се кува. Видећи да се ватра утишала, сто орашчића-палчића појури у шуму да донесе иверја, и врати се сваки са по две иверчице. Огањ је зачас опет букнуо и почела чорба да се кува. Свршивши посао, малишани су наставили игру, весело подврискујући. Најзад су као врапци поскакали на гране ораха да се мало одморе. Тада их пастирче, желећи да сазна ко их је затворио у љуске од ораха, упита:
– Реците ми, орашчићи-палчићи, где сте били пре него што сте се нашли у својим кавезима?
Малишани се и сад песмом одазваше, јер су једино тако умели да говоре:
Под земљом смо лутали
већ векова пет,
пре него што опет смо
угледали свет.

Али пастирчету ни ово није било довољно, па је даље питало:
– Реците ми, орашчићи-палчићи, како сте утонули у земљу?
Опет је хор малишана са гране одговорио:
Земљотрес је прогуто
наш малени град,
наша села и шуме
и наш цветни сад.

– А после шта је било? – нестрпљиво упаде пастирче.
Кроз стабло смо ораха
стазе прокопали,
и до плода допрли
јер смо тако мали.

Отпевавши последњи стих, орашчићи-палчићи поскачу са грана и уредивши се као војска, одмарширају весело у планину. О свом животу и пореклу нису хтели више ништа да кажу, само су полазећи рекли пастирчету да их увек, ако буде у нужди, зове.
А оно је тако и чинило. Кад му се загубе овце, викне само: "Где сте, орашчићи-палчићи?" А они долете са прутовима и зачас пронађу погубљено стадо. Кад му треба да наложи ватру, њих се само сети, а они, сваки са иверком испод пазуха, дотрче и наложе. А кад је мали чобанин остарио и стекао унучице, орашчићи-палчићи су их забављали: љуљали их и певали им, да не плачу.
Тако се мали народ одужио пастирчету што се некад прво смиловало на њега и пустило га из љуске на слободу.

Десанка Максимовић

петак, 11. април 2014.

TRI GIZDAVCA


Tri ćurana nagizdana,
s tri peruške na tri repa,
šepure se po bunjištu.
Da l’ ih gleda ćurka lepa?

Hoće li im ljubav dati
i kog od njih pogledati?

Prvi stupa k’o na pisti,
noga nogu sve prepliće,
kljunom dalek oblak para.
On najbolji, misli, biće!

Šta je s drugim, gde se deo?
Sasvim novi način bira.
Dva je cveta ćurki ubr’o
pa ih nosi ispod krila.

Taktika je ovde bitna,
treći ćuran glavom mućka,
možda crva da pokloni?
Pašće ćurka kao kruška!

Ali šta se ovo desi?
Katastrofa! Užas! Strava!
S kusim petlom  ćurka ode!
Ako, kad joj prazna glava!

Mirjana Cvetković

ciklus PERNATE ZAPETLJANCIJE

уторак, 8. април 2014.

Припремите се за Васкрс

Приближава се најрадоснији празник, Васкрс. Ево неколико идеја како можете да га учините лепшим и радоснијим.
Корпе за јаја



Дрвена јаја :)


 
Арманковић дизајн
Phone063 8288678
Е-поштаoffice@studio-dizajn.rs
Веб сајтhttp://www.studio-dizajn.rs/
Уживајте.

недеља, 6. април 2014.

Леп и безбедан поклон





Када се купују поклони за децу, један од важнијих особина те играчке је њена безбедност за децу.
Ево пар предлога за играчке које су лепе и безбедне децу.
Радове можете погледати на facebook страници ,,My precious toy"



 
 




четвртак, 3. април 2014.

Чист рачун - дуга зима

Седећи под дрветом, лисица и медвед, немајући никаквог паметнијег посла, доколичарише у разговору.
- Данас сам видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед, облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
- Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа непознате.
- Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де, не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив, ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде кокоши...! Иди види!
И преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај, видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа, стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош, побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
- Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена, заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
- У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си – сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу. Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа, задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош, исприча све оно што је путем смислио.
- Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица је, пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом, пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
- Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
- Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и ја теби одужим.
- Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен, али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала нервозу, настави с причом:
- Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
- Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата, доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда... видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не усудивши се, од страха, да заспи. 
                                                                                                                                Јелена Јергић