Две стазе пута

 

 

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.

- Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.

- До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.

- И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето...

- Може, господару... Мени треба посао и храна.

И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.

- Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.

Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.

На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Богаташу се очи распаметише овим вашаром таштине, да он просто није знао где да се пре окрене. А свет, привучен његовим богатством, устављаше га, вукући га тамо-вамо, што њему силно гођаше. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.

Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Но он је то све ћутке подносио, ревносно пратећи свог господара током читавог дана и угађајући његовим хировима. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му је тек бесловесни израз на лицу.

Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.

Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.

- Али, ја сам само најамник, погрешили сте... Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.

Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.

Богаташ, како виде то, позелени од зависти.

- Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!...

- Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.

Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање. Уплашен, он се хитро окрену у смеру из којег је оно долазило, и имаше шта и да види: по њега дођоше пси какве земља јоште не виде, а и кад би видела, од страха би се распала.

И тако он, разрогачених очију, би одведен њима, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град - не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори.

Јелена Јергић

аутор: причалица