Баба Марта и чобанин (Италијанска народна прича)

Једног јутра, почетком пролећа, чобанин потерао стадо на пашу. Срете га „баба Марта“ и упита:

- Куда ћеш данас са стадом, чобанине?
- Ето, Марто, идем на брдо.
- Имаш право, драги чобанине. Срећан пут! А у себи рече: „Ах, не бери бриге! Уредићу ја тебе данас!“

И, Боже, тога дана просу се киша, као из кабла. Прави потоп! И то само на брду. А знате ли зашто? Чобанин је био неповерљив према „баба Марти“. По лицу јој је познао да му не мисли добро. Зато јој је и казао да иде на брдо, а отерао је стадо у долину.. При повратку кући опет срете „баба Марту“.

- Е, добро, чобанине, како си прошао данас?
- Одлично. Био сам у пољу... дан је био веома леп... Па оно сунце... дивота!
- Истина? Е баш ми је мило (а уједе се за усну). А сутра куда ћеш?
- Опет тамо. Био бих луд да мењам, кад је овако лепо време.
- Врло добро! Збогом!

Растадоше се. Но чобанин место у поље, оде на брдо. А Марта пусти кишу и ветар права Божја казна. Долина је страдала и напунила се барама. Увече нађе чобанина:

- О, добро вече, пастиру мој; па како, како данас?
- Прилично. Знаш, био сам на брду, а тамо ти је било право лето. Какво небо!
Какво сунце! Само да певаш!
- Баш се радујем! А сутра? Сутра ћу у поље, чини ми се да се од Алпа јављају неки облачићи.
- Па, да видиш, и ја бих ти саветовала то исто.

И тако, да би заварао траг, чобанин је увек казивао противно, и Марта га никако није могла насамарити.

Већ је крај месеца марта. Последњег дана „баба Марта“ упита чобанина:

- Како иде, чобанине?
- Одлично. Већ је март свршен; прошао је.
Сад сам на коњу. Више се не бојим и могу мирно спавати на оба уха.
- Право велиш. А куда намераваш сутра?
- У поље. Ближе ми је и лакше.
- Браво! Збогом!

Онда „баба Марта“ похита Априлу, па га замоли да јој позајми бар један дан од његових. Април се није дао много молити и испуни јој жељу. То је било 30. марта.

Сутрадан чобанин истерује стадо и безбрижно иде у равницу, као што је казао. Та сад ја април и не боји се неке подвале. Кад тамо, таман се стадо раштркало по равници да пасе, а оно зајеча, затутњи, заковитла да те страх ухвати. Небо се провали; бура, олуја, киша, па снег! Као да долази страшни суд! Наврат нанос чобанин прикупи стадо, па брже натраг. покисао, озебао, изнурен стиже кући. Увече „баба Марта“ жмирка:

- О, чобанине, добро вече!
- Добро вече, Марто...
- Па како прође данас?
- Ох, ћути, ћути молим те! Црњега дана никад нисам имао. Ни усред јануара таквога не може бити. Као да су сви ђаволи из пакла одрешени и побегли овамо! Ах, доста ми је овај дан за целу годину! Јадне моје овчице, јадно моје стадо!

Ето, због тога, веле, март има 31 дан; јер је један позајмио од априла. Тако мисле прости људи.

Превео с италијанског: Ђ. Бошковић

за вас пронашла на http://munja.rastko.net/ 

Царска пресуда (кинеска прича)

Некад је у Кини владао цар, кога је народ много волео због правичности и доброте. Једнога дана пришла му је царица и рекла врло узбуђено:

- Господару, увредио ме је један лажљивац и ја те молим да га најстроже казниш.

- Према кривици биће и казна. Кажи ми шта је скривио?

- Јавише ми да некакав трговац нуди скупоцене наките. Примила сам га и изабрала сам ланац од драгог камења, као повезани трешњеви цветови; па онда од рубина израђен пупољак мака у лишћу од сафира и једног лептира с провидним крилима од танког сафира. Платила сам колико је тражио. Али кад сам те наките показала нашем златару, он их је прегледао и рекао да је драго камење лажно! За ту превару желим да га најстроже казниш!

- Каква кривица таква ће бити и казна! - одговори цар, а царица настави:

- Једина је казна да варалица погине од дивљег бика!

- Добро. Казну ће извршити животиња онако како је и кривац извршио превару. После тога разговора велики мандарин саопштио је пресуду кривцу. Кроз три дана страдаће од дивљег бика. Извршењу казне присуствоваће увређена царица, цар и цео двор.

Затим су затворили кривца, да сачека дан извршења пресуде. Трећега дана одвели су га у арену, у којој су на осуђенике пуштали дивље звери. Ту су већ седели и цар и царица, великодостојници, дворјани и народ. Цар даде знак да отворе врата зверињака. Кривац блед, преплашен, дршће као прут.

Ударише у бубњеве, затрубише у трубе, а два џелата повукоше конопце, који подижу врата зверињака. Сви се подигоше, да боље виде страшан тренутак, а осуђени паде на колена и покри лице руком.

Из зверињака лагано и мирно изиђе - лепо, бело јагње. Полако приђе осуђеноме, па му њушком дотаче руку и заблеја. Осуђеник се трже као из тешкога сна, ухвати се рукама за главу, па онда бризну у плач. Тада се чула тиха и пријатна музика. Цар се подиже и рече:

- Обећао сам да ће овај бити кажњен према своме делу. Његово је дело превара и кажњен је преваром. Уверен сам да га је та казна опаметила и да ће му бити поука целог живота.

Царску пресуду поздравио је одушевљени народ. Кривац је пуштен и отада никад никога није преварио.

за вас нашла на  http://munja.rastko.net/

Готамски мудраци (eнглеска народна прича)

Једном cy чули грађани Готама да ће кроз њихов град проћи краљ. To ce није свидело Готамцима. Они cy мрзели краља, jep je он био врло суров.
Скупили ce они да поразговарају o томе. Један од њих je рекао:
- Пре краља ће стићи његов официр. Он ће нам јавити када ће краљ да дође. Хајде да ce тада направимо будале. Краљ ће ce бојати да дође y наш град. Будале cy опасне - оне могу да баце краљу камен y главу.
Тако cy и одлучили.
Једанпут рано ујутру пошао je официр c једним одредом коњаника y Готам.
Када cy стигли близу града, они застану. Ha падини једног брда запазе неколико стараца. Они cy уваљивали и слагали као степенице велике комаде камења. Младићи cy стајали и стењали.
Официр je зауставио коња и упитао старце зашто то раде.
- Ми уваљујемо камење y брдо да ce сунце лакше пење - одговори један старац.
- Баш си будала! - повиче официр.- Зар ти не знаш да ce сунце пење без туђе помоћи?
- О, зар je то могуће? - чудио ce старац. - Истину да кажем, ja никад o томе нисам мислио. Како си ти мудар!
- A шта ви радите? - упитао je официр младиће.
- О, ми стењемо док наши очеви раде - објаснили cy они.
- Гле, будала! - рече официр и одјаха према граду. Ускоро он дође на једно поље. Ha пољу je много људи подизало камену ограду.
- Шта ви радите? - питао је официр.
- Ево шта - рекоше они - на пољу седи кукавица. Око ње ми подижемо ограду да она не одлети.
- Какве сте ви будале! - узвикнуо je официр. - Па зар ви не знате да птица лако прелети преко ограде?
- О! Je ли то истина?  - чудили cy ce Готамци. - Ми никад нисмо o томе размишљали.
После тога je официр cpeo човека који je носио врата на леђима.
- Шта ти радиш? - упита га официр.
- Ja ce спремам на далеки пут - одговори непознати човек.
- Зашто носиш та врата?-  интересовао ce официр.
- Оставио сам новац код куће.
- Зашто ниси онда, оставио и врата код куће?
- Бојао сам ce лопова. Ако cy врата ca мном, они их не могу разбити и ући y кућу.
- Глупане! - рече официр. - Било би боље да си врата оставио код куће, a новац понео ca собом.
- О, je ли то истина? - зачудио ce овај човек. - Ja нисам o томе никад размишљао. Ти си најмудрији човек коra сам y животу видео.
- Дакле, ja сам уверен да cy сви грађани Готама будале - рече један коњаник.
 -Хајде да ce вратимо y Лондон и да кажемо краљу o њима - предложио je официр. - Ja мислим да je боље да краљ не долази y Готам. У лудаке не можеш бити сигуран!
И тако cy они кренули натраг. Испричали cy краљу да je Готам  град будала. Краљ ce намрштио и рекао да неће ићи y тај град.
Када cy становници Готама чули ову вест, они cy ce смејали и рекли:
- У Готам много више будала долази него што их има y самом граду.

пронашла за вас на http://munja.rastko.net/

Краљ класова

 

Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.

Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.

Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:

- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.

- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.

- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.

Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:

- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.

Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.

Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.

Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.

Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.

И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.

Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.

Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:

- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.

Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.

А врабац настави:

- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.

Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.

И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.

Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)

Пронашла код Причалице

Bajka o snobu i čarobnoj kući

Сноб је особа која људе априорно сматра инфериорним у односу на себе из широког спектра разлога, као што су претпостављени интелект, богатство, образовање, порекло, или слично. За ту врсту особа у српском језику се употребљавају изрази покондирена тиква или скоројевићи, у идентичном значењу као и израз сноб. (Vikipedija)

- Gospodine, imate poštu – rekao je sluga, duboko se klanjajući svom gospodaru, dugačkom, suvonjavom gospodinu, koji  ga je, važno sedeći u fotelji, mrzovoljno posmatrao. Klimnuo je glavom u pravcu stola i sluga ostavi pismo na pokazano mesto, a uvaženi gospodar ga uze i otvori.

U pismu su ga obaveštavali da mu je dalji rođak ostavio imanje, kao i da se odmah uputi na naznačenu adresu i sačeka advokata kako bi dogovorili sve detalje oko nasledstva.

Uvaženi gospodar nije ništa znao o tom svom rođaku, ali se nadao da mu je ostavio nasledstvo dostojno  njegovog položaja.

- Gospodine, stigli smo - rakao je kočijaš.

- Gde si me to doveo - gospodar je osorno upitao kočijaša. - Ovo ne može biti to mesto.

- Dobro sam se raspitao o svemu kada smo krenuli – ponizno je odgovorio kočijaš.

Stajali su ispred potpuno neprivlačne vile, čiji je tmurni izgled izazivao teskobu.

Unutrašnjost kuće je bila hladna i sa oskudnim nameštajem. Na prozore su bile navučene teške tamne zavese.

- Šta je ovo? Neko sa mnom zbija šale - besneo je uvaženi gospodar.

-  Kakva je ovo kuća, potpuno nedostojna mene i moje porodice...

Već se spuštala noć i gospodar odluči da prespava na imanju, a sutradan da ga napusti, ne sačekavši advokata. Ovo nasledstvo mu nije trebalo.

Ujutro je sunce svojim toplim zrakama probudilo uvaženog gospodara. Kada je otvorio oči nije mogao da shvati gde se nalazi.  Probudio se u svetloj, lepoj sobi, nameštenoj sa puno ukusa i veselih boja.

- Gospodine, gospodine – čuo je dozvanje neke žene. Silazeći niz stepenice primetio je da je čitava kuća dobila drugačiji izgled, postala je prostranija, svetlija i veselija. U dvorištu je stajala nepoznata žena sa korpom u ruci. Bila je prijatne spoljašnosti i imala je veso osmeh na licu.

- Dobar dan. Vi ste sigurno rođak gospodina Petrovića. On je bio tako drag i prijatan čovek. Evo, donela sam vam korpu sa hranom, da vam se nađe.

Pružila mu je korpu koju je on pokušao da odbije i, ne čekajući da joj nešto kaže, otišla.

 - Kako je sve čudno - mrmljao je nezadovoljno.-  Idem malo po kraju da vidim ima li koga da mi objasni šta se ovde dešava.

Pokajao se što nije poveo slugu i kočijaša, ali nije mogao ni sanjati da na imanju nema nijedan sluga i da neće imati dostojnu poslugu. I kočijaša je poslao kući, a sad bi mu dobro došao.

Ali kako nije navikao na veće napore, šetnja ga je brzo umorila. Pazio je da ne zaluta, no kada se vratio nije mogao da veruje svojim očima. Dočekala ga je oronula kuća na kojoj su visli prozori, vrata škripala, a krov je opasno ulegao, kao da će se svaki čas srušiti. Oko kuće je bilo puno zelenila i cveća raznih boja i oblika. Da nije našao korpu od one žene pokraj vrata ne bi ni verovao da je to kuća iz koje je otišao.

Video je da neki siromah dolazi putem. Pomislio je da ga upita da li zna nešto o ovoj kući, ali se onda setio da taj razgorov ne bi bio na njegovom nivou. Taman kad se okrenuo da uđe u kuću, progovori siromašak:

- Ljubim ruke, gospodaru. Dozvolite da vam nešto popravim, a vi mi dajte hranu, deci da ponesem.

Uvaženi gospodar pokaza na korpu pored vrata i uđe u kuću, a siromah se duboko nakloni, zahvalan za milost.

Kada se sledećeg jutra probudio, uvaženi gospodar je bio srećan. Probudio se na mekanom krevetu iznad kojeg je bio baldahin, nameštaj je bio starinski i skupocen. Cela kuća je odisala bogatstvom. Čuo je zvuk kočije i pomislio da dolazi advokat.

Konačno će se završiti ova priča.  

- Pažnja, pažnja! Njegovo Carsko Visočanstvo! Pripremite crveni tepih!

Uvaženi gospodar se prepao jer nije imao pojma da li u kući postoji takav tepih, ni gde bi mogao biti.

Kraljev gardista je snažno zakucao na vrata.

- Požurite sa postavljanjem crvenog tepiha i recite posluzi da iznese jelo pred cara i njegovu svitu.

Uvaženi gospodin je prebledeo. Nije imao ni sluge, ni hranu, ni tepih.

- Što stojite? Car ne čeka.

- Izvinite... Nemam ništa od toga što tražite... – promucao je uvaženi gospodar.

Kraljev gardista je pogledao po velelepnoj vili i sumnjičavo rekao:

- Nemate ništa? Straže! Povedite gospodina. Videćemo mi šta vi imate.

Uvaženi gospodar je sedeo u mraku tamičke sobe. Kajao se što je uopšte dolazio na imanje nepoznatog rođaka. Zatvor je bio veliko poniženje za njega.

- Gospodine, imate posetu- rekao je službeno stražar i propustio u tamnički sobičak visokog, elegantnog gospodina.

- Hoće li mi neko objasniti šta se dešava?

- Ja sam advokat vašeg rođaka.

- Dobro ste se setili da dođete. Zahvaljujući vama ja sam u zatvoru... Zahvaljujući vama i onom bezvrednom nasledstvu.

- Žao mi je što ste dospeli u zatvor, a nasledstvo nije bezvredno.

- Žao vam je? A nasledstvo nije bezvredno, ha ha ha... a u čemu je njegova vrednost, ako smem da pitam?

- Gospodinu Petroviću je bilo žao što vi imate potpuno pogrešan sistem vrednosti, on je želeo da vam da mogućnost da život sagledate na drugačiji način. Želeo je da postenete slobodan i srećan čovek. A to je neprocenjivo, priznaćete.

Uvaženi gospodar je nemo zurio u advokata.

- Ne brinite, sve će se dobro završiti, a dok sedite ovde razmislite o svemu što vam se desilo u rođakovoj kući. Što pre shvatite, pre ćete biti slobodni.

 

Kotur Biljana

MEDITIRANJE

Molila se žaba
svome žabljem bogu,

sedela u transu
prekrštenih nogu.
Ne vidi ni sunce,
ni vetar kad svira,
predala se molitvi.
Žaba meditira!

Šta li ona tako,
tako žarko želi
da joj nije stalo
ni što je dan beli?
U sred žabljeg carstva,
na sred barske vode,
žaba boga moli
da uzme sve rode.

Da pošalje muve
i sitne komarce.
A  i šta bi drugo
ovo žablje prase?
Da napuni trbuh,
da zasladi gušu,
a onda će molitvom
da pročisti dušu.

Sa grane je roda gleda,
smeje joj se, šta bi drugo?
Pa zar luda žaba misli
da postoji takvo čudo?
Žaba ima, roda nema,
komaraca četa drema,
muva čak u izobilju.
(Ima li još kakvu želju?)

Skrati roda žabi muke,
poklopa je iz zatrke!


 

 

Mirjana Mirča Cvetkovic

MEDITIRANJE ciklus LIVADSKI BUĆKURIŠ

 

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.  Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu  šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im  svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu.  Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe,  pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja  zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste  odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.  Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji  ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže  za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i  srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe  u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu  na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti  da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime  i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče  đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu,  a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari,  onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari,  zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime  poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu  u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra.  Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga  zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu  takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu  u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla.  Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije  uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji  od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu  đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide,  umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći,  a onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći,  svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima,  on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao  i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče  kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama  oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.  Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče  onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca,  pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju,  udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag  u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli,  doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između  svatova opet odleti.  Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša,  i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu  da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati,  nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče,  i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio,  a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke.  Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe,  a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje. NARODNE PRIPOVJETKE - prikupio Vuk Stefanović Karadžić - objavio u Beču 1853.g. u štampariji Jermenskog manastira  Za vas pronašla na www.zvrk.co.rs