уторак, 13. јун 2017.

Obajkimo Srbiju -Neda Drajić Petronić

Valjevska bajka


Reka Gradac, izvor:https://web.facebook.com/gradacva/
Vreo letnji dan a na reci puno devojaka. Uz smeh i priču došle su da operu veš a neke čekaju da se izvalja sukno za svoje ukućane. Niz reku nalazi se nekoliko drvenih koliba gde se uz pomoć brze rečice valja sukno od kojeg će vešte devojačke ruke šiti nove košulje. Bele košulje plivaju po vodi uz jednoličan zvuk udarca motke. Planinska hladna voda, ruke se grče ali se smeh ne utišava. Mladost i lepotu ne može utišati brza planinska reka.
 
Sa druge strane reke pojavi se mladić na konju. Visok, svetle kose, obučen kao vojnik. Konj birajući gde će stati poče prilaziti vodi a momak brzo skoči iz sedla i olabavi uzde. Graja i smeh mu privukoše pogled. Nisu primetile da ih vojnik posmatra. Znao je da tu često dolaze devojke da peru veš i voleo ja da ih posmatra. Razmišljao je kako će izgledati devojka zbog koje će sve da se promeni. U svakom pogledu tražio je nagoveštaj nečeg posebnog, neki znak...Konj podiže glavu i zarza dajući do znanja da je reka utolila njegovu žeđ. Taj zvuk začuše nekoliko devojaka i pogledaše preko reke. Sad je mogao da im vidi lica. Ali video je samo jedno. Duga svetla kosa, zavezana u gustu pletenicu i belo lice. Nasmejala se i sakrila pogled pod kamenje. Samo je podigao ruku u znak pozdrava da ih ne uplaši i osedlao konja. Pred njim je dug put do šatora gde je vojska odmarala.
Kada se sunce sakri za drveće, devojke pokupiše svoj veš u pletene korpe i kretoše svojim kućama. Trebalo je stići do sela pre mraka.
Sa prvim zracima sunca selo se polako budi, prikupljaju se drva za ognjište, donosi vode sa izvora. Gužva i graja. Deca u prašini, crtaju grančicama i igraju se. Žene kuvaju, spremaju, dok su muškarci u polju ili u lovu. Iznenada se pojaviše tri vojnika na konjima, tražeći starešinu sela. Jedna žena posla najbrže dete da ga dovede iz polja. Zavezaše konje za drvo i sedoše u hladovinu da ga sačekaju. Devojka donese krčag hladne vode da se osveže i on je prepozna. Bila je to ona pletenica od juče i to belo lice. Sada je video i njene plave oči i puna usta. Nije mogao da prestane da je gleda. Ona se oseti neprijatno i postide se. Osetila je kako se toplina širi obrazima. Sreli su im se pogledi i samo je na trenutak osetila kako se ona toplina sa obraza širi u stomaku. On nije prestajao da je gleda. Uzela je prazan krčag i brzo se okrenula plašeći se da će čuti njeno uzlupano srce.
Vojnici i starešina se brzo dogovoriše za buduće straže oko sela. Neprijateljska vojska je prešla Drinu i približava se Medvedniku. Svaki dan će dva vojnika i jedan seljak osmatrati planinu tražeći nagoveštaj neprijateljske vojske. Nemir se useli u selo. Žene su stišavale decu i bojažljivo gledale ka poljima čekajući da se vrate muškarci. Noću su skupljale decu uz sebe, uvlačeći se muževima u zagrljaj. Svaki zvuk je budio strah. Samo je Čarna maštala, čekajući dan kada će ponovo sresti Vigora.


Svaki novi dan značio je malo više od prethodnog. Pogledi su bili sve duži. Gledali su se u prolazu a ponekad bi primetio kako se krišom osmehuje. Znao je da se sve menja. U svemu je video znak da je ona drugačija. Nije više razmišljao o ratu i bitkama, nije razmišljao ni o čemu. Sanjao je život koji je tako blizu ali se plašio onog između sna i budućnosti. Plašio se jer je znao da dolazi taj dan i došao je...
Dok je spremala doručak pored ognjišta često je gledala kroz prozor. Jutros nije bilo vojnika u selu. Sunce je bilo sve više a u selu neobično mirno. Kao da su svi osetili olakšanje jer kad nema straže to znači i da je rat daleko. Deca su bila sve bučnija, žene se raspričaše i začu se poneki glasan smeh. Ali to znači da vojnici više neće dolaziti u selo. Neća ga više videti. I zašto joj se grudi stežu a pred očima se muti? Ne sme niko da vidi njene suze. Ali ništa mu nije rekla. Da li je on hteo nešto da joj kaže? Gde će sada sa svim pitanjima?

Dani su prolazili a vojnici nisu više svraćali u selo. Svako jutro čekala je da pored prozora prođe njegov lik. Plamen u grudima se polako gasio i pretvarao u žar koji je palio njenu dušu. Dok bi prala veš na potoku čula bi rzanje konja i poskočila od sreće ali nikog nije bilo preko reke. Korak je bio sve sporiji. Leto je prošlo.
Saznanje da se negde preko Povlena vodi rat za očuvanje i odbranu tog malog kraljevstva doneo je nadu da bar zna gde je otišao. Ali se rodila nova strepnja, šta ako... Sve češće je ostajala kod kuće dok su njeni roditelji i sestre odlazili u polje da prikupljaju hranu za zimu. Videli su da je izdaje snaga i hteli su da je zaštite. Nije bilo lakoće u njenom koraku a njeno bledo lice postade sivo i umorno. Kada su joj rekli da ne ide na potok sa sestrama da pere veš, htela je da zaplače.  Nadala se da će se on tamo pojaviti ali je znala da više nema snage u njenim nogama da se vrati sa potoka.
Snegovi su bili nemilosrdni. Vetar je duvao danima i uvlačio se kroz svaku pukotinu u kolibu a njene kosti nisu mogle da se ugreju. Svi su je gledali kako leži pokrivena pored ognjišta i trese se. U njenoj duši žar se gasio i pretvarao u pepeo koji je hladio telo. Svi oko nje su sa nestrpljenjem čekali proleće nadajući se da će to doneti toplinu njenoj duši ali su se plašili da vremena neće biti dovoljno.
Kada se sneg otopio sa nadom su gledali kako sunce sve duže obasjava njen krevet i čekali da se u njoj probudi život i radost.
Čula je rzanje konja i neki razgovor nerazgovetan. Vrata su se otvorila a bljesak svetlosti je zaslepi. Videla je samo siluetu ali nije morala da vidi lice, znala je. Podigla je glavu ali telo više nije imalo snage. Prišao je i pridržao joj glavu a ona se nasmejala, usne su se micale ali glasa nije bilo. Pogledao je njene roditelje koji su nemo stajali, pognutih glava. Nežno je spustio njenu glavu i nešto joj šapnuo na uvo.
Vratiću se! Samo jedan čovek može da je spasi! - rekao je prolazeći pored uplašenih roditelja.
Petnička pećina, izvor:http://www.panoramio.com

Konj nikad nije bio sporiji a vreme brže prolazilo. Ni pena na njušci, ni znoj na sapima konja nisu bili dovoljni, terao ga je sve više. Kad su stali ispred pećine, pena je padala na zemlju a konj je pokušavao da dohvati grančice i malo se okrepi. U dubini pećine nazirala se svetlost. Zavezao je konja za drvo i skoro trčećim korakom ušao u pećinu. Sedi starac sedeo je pored vatre. Rukom je pokazao vojniku da sedne. Reči su navirale i preskakale jedna preko druge takmičeći se koja će pre opisati svu muku pred kojom se našao. Starac je slušao bez reči, samo bi ponekad klimnuo glavom.
Sada me slušaj pažljivo - reče mirnim i tihim  glasom - Na pola dana jahanja ka planini naći ćeš izvor vode koja vri i nikad se ne ledi.Tu zahvati što više možeš vode koja će joj povratiti svežinu. Nastavi dalje ka planini i kada stigneš tamo gde bi kraljevi ručali, među borovim, pronaći ćeš žbunje na kojem rastu modre bobice, borovnice. Naberi ih što više možeš to će joj oporaviti krv a onda ćeš naći žbun sa crvenim šupljim plodovima slatkim i mirisnim to će joj ozdraviti srce. A sad idi i požuri jer nemaš puno vremena. Ako stigneš na vreme, sve će ti srce reći šta treba da kažeš i uradiš. Slušaj šta ti duša šapuće i reci joj glasno. Samo tvoje reči mogu da joj izleče dušu.

I baš kako je starac rekao, našao je izvor sa vodom. Nekoliko ljudi je punilo svoje sudove vodom i rekoše mu da je voda posebna i da je mnogima pomogla a dolazili su iz celog kraljevstva. Oni je prozvaše Vrujci i prenosiše priču o njenoj lekovitosti svima koje tu sretoše. Konj se napi vode i on nastavi da traži mesto o kojem je starac pričao.

Divčibare, izvor:http://www.divcibaresmestaj.com/divcibare/
Nije ga bilo teško prepoznati. Posle uspona i teškog terena za već umornog i izmučenog konja pred njima se ukaza zaravan  odakle se pogled gubio po celom kraljevstvu i dalje. Oči su videle predele gde nikad nije ni bio. Magla je sakrivala neke vrhove u daljini. Da sam kralj tu bi mi bio sto odakle bih sedeći gledao svu lepotu ovog sveta. Okretao se u krug da bi shvatio dokle sežu te daljine. A onda je ugledao te modre bobice među borovima. Prsti su najbrže što su mogli brali borovnice a osmeh se vraćao na njegovo lice. Našao ih je, sada se vraća i nada da će je podići iz tog kreveta. Samo da ga vreme ne pobedi. Puneći svoju torbu, ugleda žbun sa crvenim plodovima. Kada ubra nekoliko shvati da su šuplji i pomisli to je to. Mozaik od zrnaca. Gledao ih je malene, crvene i mirisne. Maline.  Sada je osetio kako mu srce lupa, sve je pronašao samo da stigne na vreme. .
Kada se pojavio na vratima kolibe, jedva su ga prepoznali. Umor, glad i briga su promenili njegovo lice. Nežno joj je podigao gvlavu i prislonio posudu sa vodom.Voda se slivala pored usana a tek nekoliko gutljaja bi uspela da proguta. Onda bi joj dao malo malina i borovnica. Nežno bi joj šaputao da niko ne čuje. I tako dan za danom a ona je uspevala da popije sve više vode i pojede voća.  Vratilo joj se rumenilo na obraze i sjaj u očima. Jednog jutra podigla se i sela. Radost njene porodice je bila nemerljiva. Kada je ušao na vrata video je kako sedi i češlja svoju dugu zlatnu kosu.
Tešnjar, izvor:http://www.turizamiputovanja.com/
Sada je vreme da joj ispuni obećanje toliko puta izrečeno. Tamo na potoku gde su devojke prale veš i valjale sukno, gde su se prvi put sreli, napraviće kolibu i početi zajednički život. Stvoriće svoju porodicu, svoj mali svet koji će biti početak jednog novog doba. Oko svoje kolibe zasadiće maline i svima će pričati kako su baš one jednu ljubav sačuvale i novi život podarile. Tako je podignuta prva koliba budućeg Valjeva, na obećanju jedne ljubavi.



Ova priča je nastala kao odgovor na blog izazov Obajkimo Srbiju.
http://bitnoinebitno.blogspot.rs/2017/06/valjevska-bajka.html 

среда, 07. јун 2017.

Blogeri pišu za decu - Olivera Karan 2

Ne vole svi blago

  • Dalibore ovo, Dalibore ono, ...mene ni da spomene.
  • Hej Blagoje, jesi li me zvao možda? Nešto sam ponovo zadremao. Dan je divan za dremku, ne misliš? Nema vetra da nas njiše tamo amo, samo ovaj blagi lahor koji je baš dušu dao za odmor.
  • Ne, nisam te zvao. Samo sam razmišljao naglas, brecnuo se Blagoje.
  • Jesi li ti to nešto ljut? Ko te najedio u ovo lepo rano jutro?
  • Pa šta misliš ko? Ona!!
  • Koja ona? Jutros baš i ne videh mnogo ljudi u suknji oko nas. Aaa, znam, misliš na Blagu. Jedino je ona bila da nas vidi od jutros, obiđe, kao i svakog dana. Pomiluje rečima, pogledom, vidi treba li nam što god.
  • Blaga, Blaga. Nije ona nikava blaga. Ona je Šicer.
  • Šicer? Ko ti je taj Blagoje? Rekao bih po tvom izgovoru njegovog imena da to nije neko ko je baš dobar.
  • I nije. Šicer je Nemački major, gestapovac, iz TV serije, “Salaš u malom ritu”, snimljene po romanu Arsena Diklića. Ugursuz jedan.
  • E Blagoje, Blagoje... Kako možeš da našu Blagu porediš sa takvom osobom?
  • Mogu! Zaslužila je, stigao je jetki odgovor Daliboru.
  • Šta je sad opet uradila, a da se tebi nije dopalo?
  • Kako šta? Je l' znaš onu granu koju mi je odsekla pre neku godinu?
  • Da, znam. Šta je sad s njom?
  • E opet hoće da mi je odseče! Ali ovog puta je rekla da će mi odseći celu. Ne samo delimično, kako je uradila prošli put.
  • A sećaš li se Blagoje kad je tad, tog prošlog puta to morala da uradi i kako je to uradila i šta ti je rekla? Zašto ćutiš sad? Što ne kažeš da je došla i da ti se lepo izvinila što mora da ti odseče samo deo te grane jer se ista zamotala oko telefonske žice. I još je rekla da preko te žice ima prozor u svet; telefon, televiziju i internet. Pa te lepo zamolila da tu granu, pustiš da raste ispod žice, da je ne uplićeš oko žice. Ali ne. Ti si rešio da ne uradiš kako te Blaga lepo zamolila, već onako kako ti hoćeš. A zašto pitam te ja? Zar još nikako ne možeš da joj oprostiš što ti je dala ime Blagoje?
  • Ne mogu! I neću! Neću! Zašto je meni dala to glupo ime? Eto, tebi je dala ime Dalibor. Baš lepo ime. I samo je slušam, jesenas; Bravo Dalibore! Svaka ti čast Dalibore! Baš si mi lepe orahe podario. Nema veze što ih nema mnogo, iduće godine biće ih više! Na zdravlje ti bilo Dalibore! A meni? Šta je meni rekla?
    Možeš ti i bolje Blagoje.
  • A zaboravio si da je rekla da nije strašno što nisi imao puno oraha i da je to sigurno zato što te onaj severac oprljio onih hladnih, prolećnih dana baš u doba cvetanja, a ti si u tom, severnom ćošku. I da je rekla da se ne sekiraš previše jer je njoj dovoljno da ima oraha za njenu rakiju orahovaču. Zaboravio si Blagoje, da ona samo od tebe bere male, mlade oraščiće i da samo od njih pravi sebi lek, rakiju orahovaču. Ne bere ni sa mene, ni sa Gvozdena, već ih samo od tebe uzima.
A pitaj Blagoje nas, mene i Gvozdena, da li bismo voleli da darujemo svoje orahe za njenu, lek orahovaču? Ja bih, sigurno. Čak više, bila bi mi čast. Ma dao bi da mi otkine i sve listove i pere svoju kosu stalno u toj vodi sa orahovim listovima, pa da joj kosa postane boje mahagogija, ali...Blaga voli svoje sede vlasi. I ne voli da nas kida tek tako. Nikog od nas iz njenog Čudesnog vrta.
  • Rakija kažeš? Kako može rakija da bude lek Dalibore? Prolupao si skroz na skroz pored nje, Blage, kako je zovete. Rakija samo može da nekome naruši zdravlje, a nikako da pomogne.
  • E moj Blagoje. Vidi se da od ljutnje nikad ne obratiš pažnju na razgovore koje Blaga vodi sa svojim prijateljima. Vidi se da ne znaš da rakija orahovača dobro deluje na zdravlje štitne žlezde i da se ne loče, već se pije samo mala, malecka čašica, pićarin, kako kaže Blaga. A to ti je čašica veličine naprstka. I da, čuo sam, rekla je da se pije ujutro, samo jedna, na tašte.
Toliko si sebi mozak zamutio svojom ljutnjom da ne slušaš nikad Blagu, a šteta je moj Blagoje, velika šteta. Naučio bi nešto i saznao bi koliko tebe posebno Blaga voli jer si njen prvi orah, njenom rukom posađen i negovan. I znao bi kako stalno govori da ličiš na orah iz bašte njene bake za koji je vezuju najlepše uspomene.
Znaš Blagoje, poružniš iz mesta kad se tako narogušiš bez razloga i kad dozvoliš da te ljubomora izjeda bespotrebno. I da znaš Blagoje, lično bih mnogo više voleo da mi je Blaga dala neko drugo ime, a ne ime po tamo nekom pevaču, koje joj je, kako je i sama rekla tek onako, palo na pamet. No, ne ljutim se. Znam da i mene voli na svoj način, kao i sve nas, uostalom.
Dok ti, ti si dobio ime njenog druga iz osnovne škole. Sećas se?
Išla je oko tebe sa sjajem u očima i rekla ti doslovce; Znaš šta, daću ti ime po mom drugu iz školske klupe, Blagoju Blagojeviću. Bio je tih, povučen, plavokos dečak sa kojim sam sedela jedno vreme u klupi. Neko reče da je otišao iz ove dimenzije, ali je vest nepotvrđena. Ako jeste, ti ćeš čuvati uspomenu na njega, a ako nije opet ćeš rasti njemu na zdravlje, a meni na veselje.
I dok je ona to tebi govorila, naišla je komšinica preko puta i pitala je s kim ona to razgovara, kad nikog nema na ulici? Blaga se samo nasmejala i rekla da te je upravo krstila, dala ti je ime. Komšinica se nasmejla i rekla da joj je mnogo interesantna ta njena navika da svoje drveće, voće, cveće, krsti i daje im ljudska imena. Blaga je samo upitala: Pa zar nisu oni isto živa bića?
  • Nije mi trebalo to njeno ime kad već imam svoje staro, latinsko ime, Juglans.  
  • Ha, ha, ha, ha! Baš si smešan Blagoje. To nije samo tvoje ime. To je ime za sve orahe koji postoje na svetu, zajedničko ime, jer smo zajedničkog roda. Blaga je svima nama, tebi, Gvozdenu i meni dala vlastito ime. Ajde reci, koji još orah, evo samo ovde, u ovoj našoj ulici ima svoje vlastito ime? Ni jedan! Samo mi, Blagini orasi imamo svoja vlastita imena. I hteo ti to sebi da priznaš ili ne, svakog od nas ona voli na poseban način, ali nas voli. Tebe najviše iako ti to ne primećuješ.
Šteta je Blagoje da te je ljubomora na mene, čak i na Gvozdena toliko zaslepela da nisi video sve ovo. Ja sam ipak morao sve da ti kažem. Eh da, i ono najvažnije, zar nisi primetio da imaš slično ime sa Blagom?
Ljubomora nije dobro osećanje moj Blagoje. Izjeda onog ko je ljubomoran iznutra, a tebi može i da odmogne u rastu, a onda ćeš, svojom krivicom imati manje oraha i opet ćeš se ljutiti ako ti Blaga bude rekla; Nije strašno Blagoje, sledeće godine biće bolje.
Umesto da si srećan što te prvog okreči, pa se tako beo šepuriš i vineš se ko jablan put neba, pa zatreseš granama onako, razigrano kad te prva kumrija poseti, a i uši načuljiš kad čuješ da Blaga priča sa onom njenom omiljenom živuljkom kojoj kaže; Ne kod Blagoja Srećko! Njega da si ostavio na miru!
Sve ja vidim i čujem Blagoje i žalosno je da ti to nisi do sad video. Sekiraš se tu, za jednu grančicu, a dobro znaš da će to Blaga da uradi najbolje ne po sebe, no za tebe.
  • Heej, šta to vas dvojica mumlate tako tiho između sebe - viknula je Larisa preko ograde. Pričajte naglas da možemo da vas čujemo i mi sa ove strane zida.
  • Ništa tako važno što ti ionako nećeš saznati draga Laro od onog dokonog, starog vrapca Živka koji ti svako malo ispriča sve naše razgovore i sa ove strane plota i iz svih budžaka Čudesnog vrta do kojih ne možeš da dopreš sama. Dobro ti jutro!
  • Dobro ti jutro Dalibore! Imamo novog stanovnika u našem Čudesnom vrtu, kleku, po imenu Roksanda. Eto, reci i Blagoju da zna da je među nas stigla jedna bockava, zimzelena gospođica. Eh da, koliko da znate, ona poklisarka, Selena, dobila je šest prinova. 
PS: Slike su sa Google
 
Olivera Karan
http://odsvegaponesto-oljaka.blogspot.rs/2017/05/ne-vole-svi-blago.html 
 

петак, 02. јун 2017.

Obajkimo Srbiju - Jelena Simonović Dilber

Neimarova vila

lela
U jednom zabačenom selu visoke planine, iz tako davnih vremena da joj je nadenuto ime Stara, iz koga se u daljini vidi zemlja koja više nije Srbija, na obali planinske reke šćućurila se vodenica pored starog kamenog mosta. Odavno je napuštena i oronula, ali nekada davno u nju su dolazili svi stanovnici okolnih sela da melju žito koje je bogato rađalo u dolini. Za nju i danas pričaju neobične priče.
Pre mnogo vekova na ovoj planini živela je vila koju su svi seljaci često viđali kada bi noću prolazili pored reke. Volela je tada da rasplete svoju zlatnu kosu koja joj je padala preko grudi i pliva u hladnoj planinskoj vodi. Ostavljala bi tada prozračnu haljinu i krila na obali i bežala kada bi videla da je neko gleda. Zato su je seljani krišom posmatrali ispod luka mosta, a nju je svojom belinom obasjavao samo mesec.
Pred svitanje odlazila bi u svoj dvorac koji se nalazio iznad najvišeg planinskog vrha na samom oblaku. Nikada se niko nije usudio da uđe u tu maglu, pa ni na vrh niko nije smeo. Plašili su se nje, a i njene zlatne ptice koja je uvek čuvala i svojim prodornim kricima upozoravala na svaku opasnost.
Jedne hladne noći s početka jeseni seljani su ispod mosta zapalili vatru ne bi li se ogrejali. Vila ih nije primetila sve dok žar iz njihovog ognja nije zahvatio osušenu travu a plamen zapalio gole grane drveća i žbunja. U velikom požaru tada je izgorela i njena zlatna ptica, koja je svojim kricima pokušavala da upozori i spasi gospodaricu.
Vila je danima tugovala u svom dvorcu, ali bol nedeljama nije prolazio i ona je odlučila da se osveti seljanima. Jedne noći svojim gnevom je srušila most i survala zemlju, napravivši tako dubok bezdan. Znala je da seljaci tako neće moći da dođu do vodenice i osećala je da će se tek tada smiriti njena duša.
Stari vodeničar je te noću čuo strašnu tutnjavu, ali nije smeo da izađe, ne znajući šta se napolju zbiva. Ujutru je u dimu i kroz slomljeno drveće ugledao provaliju koja je zjapila pod njim. Seljani su na drugoj obali zapomagali i niko nije znao šta da radi. Užadima koje su doneli uspeli su da pređu bezdan, ali nikako nisu mogli da prenesu vreće sa žitom. Znali su da im preti velika glad.
Posle nekoliko dana seli su da sa vodeničarem dogovore kako da nastave da melju žito. Išla je zima i zalihe su morale da se naprave. Odlučili su da iz kamenoloma sa druge strane planine donose kamen i naprave novi most. Čekao ih je naporan rad, ali gladna usta morala su da se nahrane.
Danima su seljani donosili kamen i slagali ga kraj obale. Noćima je vila dolazila na reku, pevušila bisernim glasom, tužna jer ne čuje glas svoje zlatne ptice i posmatrala kamenje na obali. Tuga je opet počela da preliva njeno srce i ona je odlučila da ne dozvoli da sve bude kao nekad.
Kad su seljani počeli da grade most, vila ga je svaku noć rušila i sve više urušavala zemlju tako da je pretilo da se i vodenica surva u provaliju. Vodeničar je bio veoma zabrinut. Shvatio je da ništa ne može da ih spasi, a da će verovatno i on izgubiti život. U očajanju, ponudio je nagradu od sto dukata svakome ko uspe da podigne most i spasi svim seljanima u planini život.
Baš tih dana, kao da ga je poslalo samo proviđenje, preko planine je prelazio mladi neimar. Gledao je jesenje lišće kako lagano pada pokraj puta i maštao o dalekim zemljama i velikim i zlatnim dvorcima koje je želeo da gradi. Kasnog popodneva naišao je na jednog starog uplakanog seljaka koji je žuljevitim rukama brisao ovlažene oči. Od njega je saznao da vodeničar nudi nagradu onome ko uspe da podigne most.
Otišao je odlučan da uzme dukate i dalje nastavi za svojim snom. Vodeničar ga je malodušno dočekao i ispričao mu da je vila ta koju treba sprečiti u rušenju, pa i sam zaplakao, uplašen za sudbinu svih u planini. Mladić je ustao i svečano mu obećao da će do zime imati kameni most, a da će vodenica nastaviti da radi baš kao nekada.
Te noći mladi neimar legao je da spava pored reke, baš na mesto na koje je stalno dolazila vila. I taman kad je zaspao, ona se pojavila. Uplašila se kada je spazila nekoga na obali, ali kada je videla da se ništa ne pomera, prišla je polako i oprezno. Ugledala je mladića, njegovu bujnu grguravu kosu i opuštene trepavice koje su lako drhtale u snu.
Prvi put otkako je izgubila svoju zlatnu pticu,  osetila je toplinu u svom srcu. Gledala ga je i pomislila da je on najlepše biće koje je ikada videla i poželela da mu vidi oči. Ali, mladić je spavao i ona se lagano sagla i ostavila mu mirisan poljubac na usnama. Mladi neimar se ujutru probudio i osetio miris najlepših ruža na svom licu. Osetio je zanos i znao da će uspeti da ispuni svoje obećanje.
Svake noći mladić je spavao na istom mestu, a vila je dolazila i gledala ga. Sedela je uz njega i milovala mu lice osećajući kako joj se srce sve više ispunjava ljubavlju. Žudela je da vidi njegove oči, ali se i plašila da će ga uplašiti ako ga probudi.
Jedne noći, duše opijene ljubavlju prema nepoznatom mladiću, tiho je zapevala svojim bisernim glasom i on je otvorio oči. Kada ih je vila ugledala, sreća je toliko zapljusnula da su joj briznule suze. Mladi neimar je gledao njenu zlatnu kosu, prozračnu belu haljinu satkanu od krila leptira i njene velike oči koje su ga gledale i nežno i radoznalo u isti mah, a iz njih su klizile suze. Bez reči je zagrlio i naslonio njenu glavu na svoje grudi.
Od te noći vila je živela samo za mladića. Dolazila je svake noći i pevala mu najlepše pesme svojim bisernim glasom, milovala ga pogledima i nežnim rukama, obavijala mirisima i penom ljubavi. A neimar je gledao sjajnim očima i prepuštao se njenim čarima, samo je pazio da njegove usne ne dotaknu njene. Znao je da bi ga tada potpuno opčinila i on bi zaboravio na dato obećanje.
Svake noći vila je pevušila u naručju mladog neimara, a jednog jutra povela ga je u svoj dvorac. Želela je da uživa sa njom u paperjastim jastucima, svili kojom ga je obavijala, zlatnim i bisernim ogledalima u kojima se ogledala sva njena ljubav.  I mladi neimar je uživao u njenim rukama, opojnim mirisima i bisernim zvucima njegog glasa i sve lepšim i lepšim pesmama koje mu je pevala. Samo je pazio da im se ne dotaknu usne. I vila je to osećala, ali u svojoj ljubavi to joj nije bilo važno. Želela je samo da bude njen i verovala je da će ga vezati za sebe svojom ljubavlju.
Za to vreme seljani su slagali kamen po kamen, a vila im nije rušila most. Ljubav je toliko zaposela njeno srce da je zaboravila i na svoju zlatnu pticu, i na osvetu, i na seljane. A svako jutro kada bi sklopila oči, umorna od ljubavi i nežnosti kojom se cele noći opijala, mladi neimar je odlazio i pomagao seljanima da grade most.
Jednog hladnog jutra koje je mirisalo na skori dolazak zime seljaci su završili ono što su započeli. Kameni luk dizao se preko dve obale i mlinski točak ponovo je veselo mleo žito i kukuruz koje su seljaci donosili.
Tog jutra mladi neimar poslednji put je pogledao vilu koja je spavala i nije slutila da on odlazi. Napustio je njen dvor, uzeo sto dukata koje mu je vodeničar obećao, pozdravio se sa seljanima koji su ga ispratili puni radosti i zahvalnosti i otišao u daleke zemlje da gradi velike i zlatne dvorce.
Kada se vila probudila nije znala da je mladić zauvek otišao. Shvatila je to kada je uznemireno počela da ga traži i začula veselu graju i pesmu, radost i slavlje  životu i sreći. Kada je videla veliki kameni most, znala je da je mladi neimar svaku noć padao u njen zagrljaj samo da bi pomogao seljanima i da je nije voleo, da je sve bila laž.
Osetila je neizrecivi gnev i odmah sela na svog zlatnog konja, ponela luk i strelu i krenula za njim. Nije znala kuda je otišao, ali je pustila da je vodi srce koje je toliko krvarilo od tuge, da je mislila da će se raspući.
Ugledala je njegov obris u sutonu tog dana. Zaustavila je konja, pozvala ga i kada se okrenuo, video je kako  je svoj luk i zlatnu strelu uperila pravo u njegovo srce. On joj se osmehnuo, a ona je zadrhtala od ljubavi i spustila svoje čarobno oružje. Nije mogla da naudi onom koga voli.
I mladi neimar je pogledao još jednom i lagano krenuo ka novim planinskim vrhovima, dvorcima i mostovima. Dok ga je gledala kako odlazi, vila je pala na kolena pored svog zlatnog konja i gorko zaplakala.
Kasno te noći otišla je u svoj dvor. Danima je ležala i pevala pokušavajući da ga tom čarobnom melodijom vrati. Ali on se nije vraćao. Noću je odlazila i gledala most, to je bilo jedino što je još podsećalo na njega.
Seljani su se plašili njene osvete.  Jedne noći je šetala pored obale i kidala svoju zlatnu kosu. Svaka vlas uzimala joj je snagu i od neizmerne patnje pala je kraj mosta i zaspala, a seljani su joj uzeli krila. Znali su da tako više neće moći da im naudi i da će biti ista kao oni.
Kada se probudila i shvatila da više nema nikakve moći, tiho se uputila ka vrhu planine. Više joj ništa nije bilo važno. I oblak se raščistio jer njenog dvorca više nije bilo. Otišla je u jednu pećinu i živela u njoj a seljani je više nikada nisu videli.
A most i danas stoji na svom mestu. Od davnina ga zovu Vilinski. Niko njime više ne prolazi niti stara vodenica više klopara.  Samo se ponekad, kažu retki planinari, kad vetrovi u kasnu jesen zahuje kroz gole grane drveća začuje vilina pesma koja i dalje pokušava da vrati svog mladog neimara..
stone-bridge-989506_960_720
 Jelena Simonović Dilber
https://jelenadilber.wordpress.com/2015/08/08/neimarova-vila/

недеља, 28. мај 2017.

Obajkimo Srbiju - Zorica Mladenović

Jedan dan u Srbiji – Bajka

Živeli jednom davno jedan čovek po imenu Svarog i njegova žena Vida. Živeli oni jednom davno u zemlji Srbiji. Imali su četvoro dece, dve ćerke i dva sina. Najstariji je bio sin Perun, zatim ćerka Lada, pa Zora i najmlađi sin Jarilo. Svarog je bio šumar, i uvek je imao sekiru pored sebe, i gde god da je išao nosio je sa sobom. Verovao je da ga ona štiti od svakog zla i zlih sila. Mama Vida je svakog jutra ustajala i mesila hleb za svoju decu i svog muža. Njih je svako jutro budio miris tek ispečenog hleba, koji im je ulazio u male nosić i terao da se probude. Brže bolje bi ustali, mama bi im namazala kajmak na vruć hleb i oni bi doručkovali. Jutros ih je baš rano probudio miris hleba, napolju je još bio mrak. Znali su da postoji razlog za to i svi su ustali. Pošto su bili još mali, nisu imali puno obaveza i najveći deo vremena su provodili u avliji igrajući se. I čim bi završili doručak izašli bi napolje da se igraju. U komšiluku su živeli čovek po imenu Dubravko i njegova žena Ljubljenica, imali su ćerke Živu i Vesnu, i sinove Stribora i Davora. Oni su im bili kao rod rođeni. Sada su svi sedeli kod njih u sobi. Obično dok bi mame i tate pile kafu, i pravile planove za dan, deca bi se igrala navlačenja konopa, Šugice, Janjine-banjine, bacanje kamena sa ramena, žmurke. Veći deo dana deca su provodila u igri, danas su im mame i tate rekle da je poseban dan i da svi idu u prirodu. Danas je Biljni Petak, mame i ćerke će da beru lekovito bilje za čaj a dečaci će sa tatama da naseku svojim sekirama malo drva za ogrev. Uz put će svratiti do reke, da se pre sunca svi okupaju, da budu zdravi i jaki. Spremili su nešto hrane, voća i vode, da ručaju u prirodi i krenuli su u avanturu. Uz put mame su se dogovarale šta će sve da beru:
-Obavezno moramo ubrati Koprivu, Nanu i Kamilicu, njih najviše trošimo. Reče mama Vida.
-Moramo nabrati i Odolen, Podbel, Kukurek i Beli slez. Dodaje mama Ljubljenica.
-Mama a hoćemo li nabrati Dren, da budemo svi zdravi kao Dren? Upita Lada.
-O, da, hoćemo i grančice Leske i Graba. Od leske će tata da napravi male krstiće da vas čuvaju a sa grančicama Graba možemo okititi kapiju. Odgovara mama Vida.
-Mama a hoćemo li da pletemo venčiće? Upita sada mala Vesna.
-Hoćemo, ubraćemo Đurđevak, Maslačak, Mlečiku, Selen i sve što nađemo i isplešćemo venčiće da nam cele godine ukrašavaju vrata. Reče mama Ljubljenica.
Tako je išlo veselo društvo ka šumi, čavrljajući i smejući se, kad sretoše komšiju Jabučila i njegovu ženu Moru. Nisu ih baš puno voleli jer su oni bili abronoše i samo su širili neke abrove. Mnogo su voleli svojim pričama da ljudima a posebno deci zagorčavaju dan. Hteli su samo da im se jave i nastave brzo svojim putem, kad Jabučilo progovori:
-Niste valjda pošli u šumu? Pa jeste li čuli da tamo šeta Omaja, ima da vas omađija? Niste čuli za njega, eeeeeeeee… Ona vam svakoga omađija i natera da radi ono što ona želi. Najčešće natera ljude da skoče u veliku rupu ili neki ponor. Mnogo je on opasan. I ne ostajte do kasno jer ima Bauka. Jel čujete deco, ako niste dobri ima da vas pojede Bauk. Ako budete čuli “Bauuu, bauuuuuu, bauuuuuu…!” Da znate da je to Bauk! U šumi ima raznih Karakondžula, Beda i Bukavaca, naročito danas, čuvajte se!
-A, jok komšija Jabučilo ne plaši nam decu. Ajd ti svojim putem a mi ćemo svojim! Mufljuzu jedan! Podviknu na njega tata Svarog.
-Ne bojte se deco, šuma je puna dobrih vila koje će nas čuvati, ne slušajte ovog starog čoveka, samo vas plaši! Uteši tata Dubravko decu.
-Ti si jedna alamunja, koji ti je andrak da nam plašiš decu? Idi sa tom tvojom aspidom kud ste pošli. Ljutito će tata Svarog njemu.
Jabučilo i Mora samo mrko pogledaše decu i u isti glas viknuše:
-Bauuuuuuuuuuuuu! I odoše smejući se zlobno.
Deca se skupila na gomilicu i u strahu gledaju za njima. Tada im tata Dubravko reče:
-Ma ne bojte se deco u aps će on! Zaludni su oni, samo tako bazaju i baljezgaju. On je obična šuša. To on samo izmišlja, to je sve kobajagi. Nećemo se više bakćati sa njima, idemo mi u našu avanturu. Šta ste se tu šćućurili šušumige male? Idemo!
-Deco vidite leptire! Reče mama Ljubljenica.
-E u to ime mogli bi smo zapevati onu pesmicu Dete i leptir. Dodade mama Vida.
I svi u glas zapevaše.
-Leptiriću, šareniću, hodi k meni amo! Evo imam lepu ružu, omiriši samo. Ja bih došo, al se bojim kakve igle klete. Stisnućeš me, probošćeš me, onda, zbogom svete! Neću, lepko, neću, lepko, života mi moga.Samo hoću da izbrojim kolko imaš noga. E, pa to ti mogu kazat i izdalje malko, leptir ima šest nožica, a sad zbogom, ranko!
Tako pevajući stigoše do reke. Tu se podeliše na dve grupe mušku i žensku, i odoše svako na svoju stranu da se okupaju, da bi bili zdravi i jaki. Brzo su to obavili jer je voda bila baš hladna i nastaviše put uz brdo, kroz šumu, ka najlepšoj livadi na svetu.
Jedno vreme su išli stazom kroz šumu a onda se pred njima pojavio najlepši prizor koji nisu mogli ni da zamisle. Livada sa bezbroj šarenog cveća i isto toliko leptirića koji su leteli na sve strane. Otišli su do ogromnog starog Hrasta koji se nalazio na sred livade i tu spustili svoje stvari. Tu će im biti sklonište od sunca i mesto za trpezu. Prvo su svi legli na travu, da se odmore i oslušnu šta im zemlja poručuje. Kada su se odmorili, deca su ustala i rastrčala se. Devojčice su se uhvatile za ruke i vrtele se u krug, podižući ruke u vis, ka nebu. Mame su predložile da se odmah krene u branje biljkica dok sunce ne bude jako i visoko na nebu. Tate su rešile da odu i pronađu neko staro i osušeno drvo, i da naseku za vatru koju će uveče zapaliti. Deca su rekla da su ogladnela i iskaše nešto za jelo. Mame im dadoše po jednu prženicu da grickaju a one uzeše zembilje u koje će brati bilje i pođoše u berbu.
Deca su landrala po livadi. Ič, im nije smetala trava i trnje po njoj. Izgustiraše livadu i zaludni nisu više znali šta će, dečaci se osmeliše i krenuše ka šumi. Penjali su se po drveću i izvodili razne kerefeke. Devojčice su im prišle i smejale se, pa im se u one pridružile u penjanju i glupiranju. Svi su bar po jednom ljoljnuli ali im to nije smetalo. Đipali su, trčali, i kerebečili se bez prestanka. Kad odjednom začuše neki čudan zvuk. Zvučalo je baš kao, “Bauuuu, bauuu, bauuu…” Dadoše se u vrisku i ciku i pojuriše kod mama, vičući svi u glas:
-Bauuuuuuuuk, upomoć, bauk!
Tate su čule neku galamu i brzo potrčaše iz šume ka livadi da vide šta se to dešava. Kad su stigli deca su sva u glas opet povikala:
-Bauuuuuuuuuuuk! Bauk!
-Kakava je to larma?Gde ste čuli bauka? Upita tata Svarog.
-U šumi, vikao je bau, bau, bauuu…! Progovori Perun kao najstariji.
-Jeste, jeste, svi smo ga čuli! Dodade Zora.
-Dečice, nije to Bauk, to su samo ptičice Sove, uznemirili smo ih i probudili dok smo sekli drva. Da niste čuli ovako,”Huu, huuu…”? Upita ih tata Dubravko.
-Jeste baš tako! U jedan glas odgovoriše Stribor i Davor.
-Eto to vas samo onaj neovejan, obešenjak i šalabajzer uplašio. On je običan džudža i ona njegova džaftara! Umiri ih sve tata Dubravko.
-Gde nema reda, tu nevolja vlada! Reče tata Svarog i nastavi:
-Sada će Perun, Jarilo, Stribor i Davor sa nama u šumu, da nam pomognu da donesemo drva a devojčice da dvore mame. A mogu i da leškare u hladu i vežbaju ovu brzalicu, “Odosmo u kotlokrpa, kad kotlokrp kotle krpi sa svojih devet kotlokrpića a stara im kotlokrpovka kotlokrpavim kotlovima vodu nosi.” E tako, žutokljunci polazite u šumu!
I odoše muški, čim su zamakli mama Vida reče:
-Hajde da se našalimo sa njima, da se maskiramo i da ih iznenadimo, šta mislite devojke?
-Haha, može.
Reče mama Ljubljenica a i devojčice rado prihvatiše tu ideju. Odmah se dadoše u maskiranje. Ispletoše sve venčiće od cveća, raspustiše svoje duge kose i staviše ih na glavu. Sve su postale prave vile. Uputiše se tiho ka šumi, kad su im se približile zapevaše pesmicu koju su smislile:
-Gde ste momci, gde ste lepotani? Odbrojani su vam dani. Što nam šumu sečete, što nam ptice plašite? Došle vile momke da vide. Došle da vide šta oni to rade. Došle sa sobom da ih vode.
Odjednom utihnu sve. Muški se ućutaše, vile prestadoše da pevaju. Samo se začu kako jedan tata kaže:
-Deco hvatajte štur!
I još se začu:
-Huuuuuuuuuu, huuuuu, huuu…!
Bila je to sovica, koju je uznemirila ova buka.
Pored vila protrčaše uplašene tate sa dečacima, one pojuriše za njima. Al su brzi! Kad tate i dečaci stigoše na livadu, videše da nema mama i devojčica, i još se više uplašiše. Okrenuše se i ugledaše kako vile trče ka njima. I onda u trenu shvatiše da su to mama Vida i Ljubljenica sa devojčicama. Svi počeše da se smeju a zatim polegaše po travi da im se duše odmore od trčanja. Dok su tako leškarili ugledaše jednu srnu i jelena kako bezbrižno šetaju po obodu šume. Kakav divan prizor, pomisliše. Od svih ovih uzbuđenja, ogladneli su, pa rešiše da ručaju. Uz jelo i razgovor, svi su se opustili i uživali. Bio je ovo divan i čaroban dan, negde i nekada u Srbiji. Može i vama biti ovako uzbudljivo i zabavno samo ako želite. Može, samo se vratite sebi i prirodi.
*
Za priču sam iskoristila pojmove iz Starosrpske mitologije, stare srpske običaje i običaje rodnovernih. Rodnoverni sledbenici poštuju božanstva starih Slovena i kultove predaka, vegetacije, vatre, vode i svetih životinja.
Imena pozajmila iz Slovenske mitologije:
Vesna– Boginja proleća.
Davor– Bog rata.
Živa– Boginja života.
Zora– Boginja jutra i lepote.
Jarilo– Bog vegetcije i plodnosti.
Lada-Boginja leta.
Mora– Noćni duh koji napada muškarce i uzima im snagu.
Svarog– Bog stvoritelj sveta.
Stribor– Bog vetra.
Iz srpske mitologije:
Svarogova supruga Vida je zamolila Višnjeg da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je poslušao i udahnuo je svoj dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek – Dubravko. Drugom hrastu je podarila svoj dah Vida i od njega je postala prva žena – Llubljenica.
Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Nema, Zemlje i Hada. Mora da je bio izuzetno poštovan kad su mu prvi hrišćani zamenjivali ime pogrdnijim nazivima: Troglav Jabučilo, Trojan i Trajan. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.
Pesmicu “Dete i leptir” je napisao Čika Jova Jovanović Zmaj.
Rečnik:
Aber, vest, glas. Abronoša osoba koja širi vesti, obično laažne. neko ko svojom pričom drugima zagorčava život.
Alamunja, neko ko je neozbiljan.
Andrak, đavo,nečastiv. Koji ti je andrak? Šta ti je?
Aps, zatvor
Aspida, zla žena. Zmija.
Bazati, hodati bez cilja.
Bakćati, baviti se ili imati posla sa nekim, uzaludno se zanimati.
Bajagi, kobajagi, tobože, umišljeno, pričam ti priču.
Baljezgati, pričati gluposti.
BEDA je takođe biće iz srpskog narodnog predanja. Ona putuje po svetu, posećuje ljude, napada ih i muči. Beda je zapravo gadno, slinavo, koščato biće koje je, izgledom i svojim karakteristima dostojno prezira. Bede se brzo množe. Vole da kradu ljudima stvari i zakopavaju ih u zemlju. Jezik beda liči na šištanje i krkljanje.
BUKAVAC je demonsko biće iz stare srpske mitologije. Verovanje u njega je zabeleženo u nekim delovima Srema. Neki su ga zamišljali kao stvorenje sa šest nogu i kvrgavim rogovima. Ono živi u jezerima i močvarama. Noću kada izlazi iz vode stvara strašnu buku (po tome mu je i naziv), skače na ljude i životinje i davi ih. Sličan je drekavcu.
Bauk je mitska životinja u srpskoj mitologiji. Bauk je opisan kao stvorenje koje se krije na tamnim mestima, rupama ili napuštenim kućama, čekajući da zgrabi, odnese i proždere svoju žrtvu; ali može se oterati svetlom i bukom. Ima nespretan korak (baulja), a njegova onomatopeja je bau.
Duriti, ljutiti.
Đipati, naglo ustati, skočiti.
Zablenuti, zagledati.
Zaludni, nemaju posla i obaveza.
Zembilj, pletena, poveća torba.
Izgustirati, izgubiti inetresovanje.
Iskati, tražiti.
, ni malo, ništa.
Jok, ne.
Karakondžula je naziv za noćnog demona u narodnom verovanju u Bugarskoj, Makedoniji i Srbiji. Karakondžule su isključivo ženski demoni sa likom starice sa velikim noktima i gvozdenim zubima i (veoma često) sa rogovima.
Kerebečiti se, smejati se, praviti grimase.
Kerefeke, šale kojima se svi smeju.
Landrati, lutati, ići bez cilja.
Ljoljnuti, ljosnuti, pasti.
Mufljuz, neodgovoran, netaktičan čovek.
Neovejan, prva budala, prvak u glupostima.
Obešenjak, prepreden, lukav.
Vila U južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. To je izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Živi daleko od ljudi, po planinama, šumama, pored vode i u oblacima. Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kada pada kiša i greje sunce, i kada se na nebu pojavi duga. Svoje dvorce izuzetne lepote i raskoši gradi na oblacima.
Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije. Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vreme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tada bi se omaje pojavljivale u obliku neke životinje, najčešće koze,ovce, psa ili bivola. Čoveku kome se ukazala neka od ovih životinja javila bi se potreba da je uhvati, što bi rezultovao besomučnom trkom za omajom. Onaj koji je jurio ovo biće skrenuo bi se putu kojim je krenuo i bivao naveden da skoči u neku jamu ili ponor. Dešavalo se i da seljaci uhvate nepoznatu životinju ne znajući da je to omaja, i da je odvedu u obor.
Džaftara, žena svađalica, nezgodne naravi.
Džudža, prostak, nekulturan čovek.
Šalabajzer, neozbiljan.
Šuš, ništak, podlac, gad.
Šušumige, luckasta osoba, neozbiljna ali dobra.
Šćućurili, skupiti se, smanjiti se.
Štur, bekstvo, beži.

Zorica Mladenović

уторак, 23. мај 2017.

Obajkimo Srbiju - Sanja Ciganović

Grgurevačka pećina

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma)



"Ti si najstarija, moraš biti primer sestrama", - rekao mi je otac, Bog Panonskog mora.To je bila rečenica koja mi je obeležila život. Kao najstarija njegova ćerka, morala sam da pazim na sve što radim, da mlađima ne bih bila loš uzor.


Mrzela sam život princeze. Želela sam samo slobodu. Da neometano, na talasima plutam po Panonskom moru, da zavodim ribare, da šapućem školjkama i ribama odajem svoje tajne. Tatino kraljevstvo nije bilo veliko i nisam imala nikakve obaveze, osim da radim samo ono što mi je dozvoljeno. Sve ostalo sam želela. Sve, osim da budem ono što drugi od mene traže.


Volela sam samo jedno... Da se zavlačim u hridi i samujem. Mati bi, ponekad, krenula da me traži, ali me nikada ne bi pronašla. Moji jataci su me sakrivali. Ribe ćute i kad ih pitaš i kad ih ne pitaš. Nisam morala da im objašnjavam. Poznavale su moju preku narav i želju za samoćom. Majku bi zamajale i odvele na pogrešne tragove, a meni su obezbeđivale mir. Preko potreban mir, koji mi je značio život. Moje sestre su bile tupave. Tumarale su morem, nezainteresovane za sve oko sebe. Nisu znale ni jednu pećinu, koral, uvalu u koju sam se sakrivala. Bile su ponosne, gizdave ćerke boga Panonskog mora, a ja sam uvek bila ona divlja i ničija. Jedino je baka imala razumevanja za moju mladost.


"Kćeri moja mala, nećeš uvek biti mlada i divlja, kao što ni ovog mora neće biti zauvek" - govorila je. "Da, neću uvek biti mlada, ali ću zauvek ostati da živim sa tobom, a ne na onom dosadnom dvoru" - odgovorila bih joj. Samo je ona smela da me češlja. Kosa mi je uvek bila puna algi i bisera. Svako iz podvodnog panonskog sveta hteo je da me okiti i ulepša.


Moru sam se zavetovala. Otac je želeo da me uda za sina Boga vetra ali od toga nije bilo ništa. Da, on je imao i snagu i moć, ali ja sam imala hrabrost! Tamo gde bi on dunuo i podigao talase, da me spreči da uživam u svojoj sreći, ja sam uživala! Kada bi pošao da me traži, na obali bi prestajale njegove božanske moći. Smejala sam mu se iz dubine i pravila virove u koje se niko nije usuđivao da pogleda ni da uđe. Plašili su me se. Bila sam hirovita, luda, mimo svih ostalih u očevom kraljevstvu. Druge su vapile za životom u carstvu, a ja... Ja sam se igrala sa jatima riba i milovala sa algama. Svoju kosu sam odrezala sama, oštrom školjkom i bacila sve što me je podsećalo na pripadnost kraljevskoj porodici.


Taj glupan, sin Boga vetra, bio je sujetna budala. Odlučio je da nad Panonsko more, pošalje vetar koji će me doneti pravo njemu u zagrljaj. Pre bih umrla nego na to pristala. Poznavala sam svaki koralni greben, svaku podvodnu pećinu, svaki sprud. Nije mi mogao ništa, osim da me ljuti, a nije bilo dobro naljutiti me. Tek tada bih nestala na par dana i niko ne bi znao gde sam. Izigravajući heroja, nadigao je ogromne talase, u želji da me neki od njih donese njemu pred noge. Ceo podvodni svet je bio na mojoj strani. Nije postojala riba koja nije mrdala peraja na kontra stranu. Glupan se nervirao, a mi smo se ludo zabavljali.


Mi pod morem, jesmo, ali biće na obali nije. Vetar ga je oduvao pravo u more i dok smo mi terali inat glupanu, upao je u vir koji sam ja napravila. Eh, nije njemu bio namenjen. Ribe, rakovi, školjke i alge pokušavali su da ga spasu, ali protiv mojih čarolija niko nije mogao. Mi smo plesali pod vodom, a on je tonuo sve dublje i dublje, grčevito se boreći za život. Jato riba ga je donelo pravo pred mene. Lice mu je bilo plavo i oči su mu bile plave i sav je bio čudan, ali divan. Uneli su ga u podvodnu pećinu.


Vratila sam ga u život. Dala sam mu moć da diše pod vodom i brzo se oporavio. Nije više bio onako plav i što je najvažnije, nije mogao da govori. Tu moć je morao da zasluži vremenom. Pod vodom se, svakako, sporazumevamo bez govora i divno nam je. Ostao je tu, sa mnom. Napravili smo venčanje. Imala sam haljinu od zelenih algi i buket od bisernih školjki. Ostali smo tu zauvek, srećni i daleko od svih. Živeli smo u maloj pećini, okruženi koralima i ljubavlju, sve dok more nije otišlo negde daleko.Danas pričaju da su nas našli zagrljene na koralnom sprudu. Grob nam i danas posećuju, misleći da je to obična pećina, a nije, bisernih školjki mi. To je naš dom zauvek. Zovu ga "Grgurevačka pećina", a ja se uvek nasmejem. To je bio i ostao dom najstarije ćerke Boga Panonskog mora. Onaj glupan vetroviti, nikad nije preboleo što sam otišla. Pričaju da i danas stane na hrid i zavitla vetruštinu, u nadi da će me isterati iz male pećine. Mora više nema, a vetar, kad ga potera niz ravnicu, nosi sve pred sobom. Mene ne može. Za vjek vekova biću u zagrljaju najdražeg bića.


Ako dolazite na Frušku goru, dođite do nas. Uvek smo na istom mestu, u našem malom domu, zagrljeni i jedno drugom dovoljni. Ne plašite se ako iz pećine čujete huk. Poneki talas se može čuti kad god onaj glupan podigne vetar nad ravnicom. Pogledajte kroz srce u kamenu. Možda nećete uspeti da vidite nas ali videćete Ljubav. 


Blog izazov hotela "Park" Ruma 
Tekst: Sanja Ciganović
Lektor/korektor: Andreja Spasić
Foto: http://www.panoramio.com/photo/29379286

http://umdrumiostalo.blogspot.rs/2017/05/moja-fruskogorska-prica-blog-izazov.html