уторак, 10. октобар 2017.

Ribolovačka bajka

     Nekada davno, živela je princeza Melani koju su svi od milja zvali Meja. Imala je prelepu zlatnu kosu i plave oči, bistre kao dva jezerceta. Bila je omiljena u narodu zbog svoje dobrote i lepote.
     Meja je najviše volela da peca. Mogla je ceo dan da provede na reci. Često su sluge dolazile da je opomenu da se vrati kući, ili joj donosile hranu. Svu ribu koju bi upecala, Meja je davala siromašnima i deci. Ona je bila veoma vešt ribolovac i uvek bi upecala puno ribe.
     Jednog dana, posle obilnog ulova, Meja krenu da raspoređuje ribu po činijicama za svoje podanike, ali jedna riba iskoči i pade pored činije. Princeza pruži ruku da je uhvati, ali riba opet odskoči.
     Meja se silno iznenadi svemu ovome. Kakvu li je to riba? Ostavi sav ulov u nameri da uhvati tu jednu pobegulju, ali kadgod bi posegnula za ribom, ova - hop - odskoči i ostane da leži na zemlji.
     U neko doba dana primetiše i seljaci, koji su stanovali u blizini dvorca, princezinu muku. Počeše da joj pomažu, ali bez uspeha. Hop, hop, hop... riba samo beži, ne može niko ni da joj priđe.
     Uveče se princeza veoma umorna vratila u dvorac. Kada je dobra vila došla da joj, po običaju, raščešljava dugu zlatnu kosu pred spavanje, princeza nije mogla od umora da gleda. Ukratko je ispričala vili šta se dogodilo i zaspala. Dobra vila ispisa zlatnim prahom nešto po vazduhu svojim čarobnim štapićem i ode.
     Kada se princeza ujutro probudila i ovorila oči, prvo što je videla je bila vilina poruka.
                               
                Onaj ko uhvati ribu biće dostojan tvoje dobrote i lepote.

    Princeza veselo iskoči  iz kreveta i ode da hvata čudnu ribu. Seljani su se već okupili i pokušali da je uhvate. Bezuspešno.
      Svi su bili toliko obuzeti hvatanjem ribe da nisu ni primetili dolazak visokog, stasitog princa iz drugog kraljevstva, koji je tuda prolazio na svom, kao sneg, belom konju. Zainteresovan onim što je video, princ siđe sa konja i približi se gomili. U tom trenutku, riba skoči pred njega, na nekoliko metara. Princ se sagnu, uhvati ribu rukom i pruži je prema princezi.
     I tako je princeza Meja pronašla svog princa.

уторак, 04. јул 2017.

Obajkimo Srbiju - Jasminka Bašić



LENKINI DLANOVI
Tišina je polako, zajedno sa pomrčinom, dolazila slivajući se s ogolelih brda nekadašnjih bujnih i zelenih pluća Vojvodine,  Fruške gore. Vukla se kao pramenovi magle, noseći tajnovitost noćnog pokrova. Prelivala je svaki krov, pitoresknog seoceta u podnožju pomenute planine, obuhvatajući  jednu po jednu napuštenu kuću. Uvlačila se u svaku pukotinu, prekrivala izlomljene ploteve,  gutala zarasle staze i drum sa koga su vetrovi i kiše zbrisali tragove bivših stanovnika.  Tek, po neki, slabašan pramičak zalazećeg sunčevog zraka, izmamljivao je odsjaj pokojeg prozora iza čijih okana nije zadrhturila ni jedna jedina zavesa. Tišina i muk okupirali su napušteno mesto, a zaborav je, upornošću izgladnelog pseta, glodao temeljno ostatke sećanja na nekadašnji život.
Gledano sa neke uzvišice, mesto je ličilo na melanholični profil starih razglednica, a tek kad se oko posmatrača približi ili dobro zagleda, Ledinci, kako se zvalo seoce, netremice je gledalo praznim očima svojih prozora. Klečalo je pod bremenom kletve izrečene davno, još u vreme dok su Panonskom nizijom gospodarile vile. Nekada, u ta davna vremena, kad je Bog odlučio da razdeli posede, pozvao je predstavnike svih plemena širom zemaljske kugle. Sremac je došao poslednji, baš kad je sve bilo podeljeno. Kako je imao izgovor za kašnjenje jer je morao nahraniti čeljad i stoku, Bog mu odluči podariti komad svog raja na zemlji i dade mu posed između dve reke, Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom. Jedna od vila, planinkinja Alma, čiji je dom bil upravo ta planina, bila je strašno ljuta i nepoverljiva prema ljudskim bićima. Smatrala je da treba mnogo vremena i vremena da prođe, dok čovek ne doraste u svesno biće, koje će umeti da prepozna i sačuva podarenu lepotu svoga okruženja. Njena reakcija, na božju odluku,  bila je žestoka  i nepomirljiva. Previše je volela tu planinu, da bi se tek tako lako pokorila volji svevišnjeg. U tom strašnom besu izrekla je kletvu koju ni sam Bog nije mogao opovrgnuti.
-Slušaj, čoveče, ti nedorasli i nesavršeni stvore, poklanjam ti gordost da te u tvojoj zabludi uznese toliko da ćeš poželeti nebeske visine. Toliko ćeš biti zanet svojom snagom i umom, da ćeš zaboraviti ko si i kome stvarno pripadaš. Nećeš videti očigledno, nego ćeš biti zatvorenik sopstvenih opsena. U toj svojoj gordosti, izdvojićeš se od prirode i lepote koja te hrani i omogućava da rasteš, izgradićeš sive planine sa očima izbledelim od gledanja u budućnost i pokopaćeš nadu posekavši poslednje drvo koje će te štititi od tvog sopstvenog kraja. S urlikom, te poslednje krošnje, oslobodićeš Fruškogorskog zmaja kojeg ću strpljivo negovati spletenog u korenje šume. Tad ćeš progledati, spašće ti velovi sa zenica i jedino nesebična ljubav, oslobođena straha i sumnje podići ćete s kolena i odmaći s ivice ponora u koji uporno srljaš.
Izrekavši tu kletvu, vila Alma, čije ime nosi u sebi plodnost i mile hraniteljice, povuče se u najdublje delove Fruške gore i nikada više niko ništa nije čuo o njoj. Kletvu Sremci, polako zaboraviše. Odomaćiše se i razmnožiše po datom području. S početka, dok je sećanje još bilo sveže, požuriše da Fruškoj podare jednu od najdivnijih biljaka čiji su plodovi davali omiljeno piće samim bogovima, vinovu lozu. Do nje dođoše kradom i po cenu sopstvenog života, a ona zauzvrat blagonaklono prihvati tlo, ukoreni se i poče carovati obroncima planine.
Beše tako. S početka. A, onda, poče rasti i bujati gordost, čije se korenje isto tako lako primilo i raširilo dušom čovekovom. Zaboraviše stanovnici na blagodeti šume, njenog hlada, njenog majčinskog okrilja pred neprijateljima, njenog dara za građu domova, njenih plodova, njenog ogreva, njenog štita od besnih vetrova...
I započeše nemilice seču i krčenje obronaka. Jedan po jedan vrh ostajaše pust i go. Sa svakim ogoljavanjem vetar sve više dobijaše zamah i raskrilata se po dolini u kojoj se Ledinčani smestiše. Obnevideli, sopstvenim obmanama uljuljkani, poželeše izgraditi centre primamljive turistima i još se više ostrviše na šumu. I tad, tog pretposlednjeg dana jednog hladnog i suvog decembra, dovukoše neke rovokopače i građevinske mašine da poseku poslednji obronak koji je još istrajavao. Sakupilo se veselo društvo preduzimača, šumara, radnika, stanovnika, bližila se Nova godina i predprazničko raspoloženje uveliko je preplavilo prisutne. Atmosferu je dodatno podgrejavalo i podizalo, nekad čuveno vino, čije su loze prekrivale padine, a koje ustupi mesto alhemičarskim majstorijama prevejanih iluzionista, koji svu svoju glad za novcem podrediše nezajažljivoj potrebi i gramzivosti mase, a tokođe i hemiji, kraljici  gastronomije budućeg čuveka. Nazdravljalo se naveliko uz dosetke i smeh. Graja se razlivala dolinom, presecana paljbom iz raznoraznog oružja i pirotehničkih sredstava.
Igrom,  nekog čudnog i neobjašnjivog slučaja, nekada davno ovaj poslednji proplanak, beše mesto na kom su vile igrale kolo. Očarane lepotom drveća i magičnošću mesta, sastajale su se noću da proslave protekli dan ili dočekaju s radošću rođenje nove vile. A rađale su se vrlo često, obično u krunici nekog planinskog cveta, ponekad čak, i u kapljicama rose provirivalo je nasmejano lice nove, planinske vile. Baš na tom mestu, okupljeni meštani uhvatiše se u kolo spremni da ga zaigraju s padom poslednjeg drveta ogromnog hrasta, koje beše ostalo za kraj. Kad testera završi svoj pir i kad hrast zadrhta ispuštajući dubok uzdah, dolinom se prolomi urlik iz krošnje. Na mestu pada, otvori ze ogroman ponor iz čije utrobe izlete dugo i brižno odgajani Fruškogorski zmaj, pod budnim okom, zaboravljene vile Alme, sputavan samo korenjem drveća koje nesmetano raste. Svoju ogromnu glad, zmaj utoli prisutnim i strahom okamenjenim ljudima.
Taj strašni sud posmatrali su seljani iz doline, okovani nepobitnom spoznajom sopstvene propasti i njihove uloge u svemu tome. Koprene, jedna za drugom spadale su s očiju paralisanih ljudi. Istina se rađala u očajanju i ustupala mesto panici. Legenda o kletvi vile Alme, oživela je u trenutku u srcu svakog Sremca,  vreme naplate je stiglo neočekivano uljuljkano u sagu o svemoći ljudskog bića.
Nastala je sveopšta panika i seljani su u potpunom haosu, pred bezočnim i danonoćnim napadima zmaja, napustili svoje kuće, odlazeći bez ičega, potpuno zaboravljajući da zatvore i zabrave vrata za sobom. Senka straha i nemoći uselila se i nastanila, dajući mestu pečat ogromne i mračne samoće. Selo opuste, ostavljeno od svih na milost i nemilost Fruškogorskom zmaju, čiji su urlici razbijali gustu maglu tišine i gubili se u odjecima crnila teških i dugih noći.
Ostadoše, da li zbog starosti, da li zbog tuge za decom koji nekada odoše u daleki svet, pa ih upornom strpljivošću ogromne roditeljske ljubavi čekaše na rodnom pragu i iščekivaše retke praznike najdražih susreta sa unučicom Lenkom, samo starac Lazar i baka Smiljana. Možda ostadoše i zbog toga što su uvek bili potpuno izdvojeni od ostalih meštana. Njihov dom beše jedna gusta zelena oaza, ograđena šarenolikim biljnim rastinjem, koja kao Nojeva barka izgledaše međ svim tim sivilom betona i ogoljenosti brda. U grmlju njihove bašte i dalje su se skrivala jata vrabaca, senica, koseva, poneka gugutka, malena ptičica crvenih grudi i još ko zna kakvih drhturavih bića, čiji je poj podsećao na podaren raj Sremcu u davno prošlim vremenima. Deka Lazar i baka Smiljana behu dve nesalomive utvrde pred sveopštom utrkom za materijalnim ludilom. Njihov svet je rastao, bujao, mirisao, cvetao, dozrevao, sladio, hranio. Nikome nije vidik zaklanjao, nikome nije bolest donosio. Naprotiv, nesebično su nudili mladice, pelcere. Delili. Sadili. Podučavali... Ali, svet oko njih se menjao. Išao je, za njih, u nekom neprihvatljivom, sasvim pogrešnom smeru. Zato su se i osamili i pristali da ponesu oznaku osobenjaka. Postali potpuno društveno nepodobni, čiji prag su većinom svi zaobilazili. Jedino je poneko dete imalo hrabrosti i radoznalosti. Ono ih je tajno posećivalo, a baka i deka su nesebično delili i prenosili znanje svakom, odvažnom detetu, s napomenom da to ostaje samo njihova tajna i da je nikom ne otkrivaju. Radovali su se tim susretima i živeli od jednog do drugog nestrpljivo čekajući da se deca pojave. Tek, kad susreti prestadoše i kad više ni jedno dete ne kroči u njihovu baštu, primetili su da se nešto dešava.
Ti izlasci iz njihovog carstva, bili su toliko retki, da se i kapija teško pokoravala rđi,  uz veliku škripu i jogunasto opiranje, kidala je neuobičajen pokrov tišine. Provirivši niz ulicu, u prvom trenutku, pomisliše da je neki praznik. Ali veo teskobe nadovezivao se kao makrame na probuđen nemir. Teškim staračkim koracima, otežalim pred dugim iščekivanjem najdražih, uputiše se Lazar i Smiljana od kuće do kuće tražeći živo čeljade međ svojim sugrađanima. Poraženi lepljivošću samoće, ustuknuše pred probuđenom sumnjom i nadolazećim sećanjem na kletvu. Bilo je jasno. Noć se valjala s ogoljenih brda, udari vetra su surovo navaljivali na nezaštićene kuće, pootvarane kapije ječale su nemilice udarane u kamene stubove, a mrak je ostao uglavljen u svim oknima zgaslih odnjišta. Počinjalo je novo leto, nova godina, neko novo vreme koje vuče zebnju i neizvesnost.
Potpuno omamljeni nevericom, pritisnuti jezovitom slutnjom,  vratiše se u okrilje  svog doma. Ponovo teško potčinjavajući kapiju svojoj volji, koja uz škripu lagano popusti, zatvarajući za sobom nepojmljivi ambis pustih ulica. I među njih dvoje uvuče se pramičak guste tišine, koji u toku te noći postade gusti ćilim neizrečenog.
Kad se s jutra, začu petao i rastanji plašt noći, kad tama odvuče kao dim svoju tajnovitost, kad svetlost unese nadu, kad jezik prevali svoj nemir, kad glad potera na akciju, Lazar i Smiljana slegnuše nemoćno ramenima i pokoriše se svojim obavezama.
Zanesen radom na svom imanju,  Lazar, ne primeti škripu vratnica, ne ču sitne ubrzane korake po stazici, niti primeti duboko disanje... Sve dok ga na prečac ne obgrliše, oko povijenih kolena, dve tanane ručice, malenih, ispruženih dlanova, a tad se začu i radosna cika njihove unučice Lenke. Odmah za njom išli su dugi oštri, nestrpljivi koraci njihovog sina Velibora.
I pre nego što je radost susreta raskrilatala svoju sreću, izletele su reči:
-Pakujte se! Vodim vas odmah. Smesta. Bez pogovora, bez ikakvog:  ali! Jedino vi pametni. Jedino vi ostali! Šta glumite vas dvoje? Kakve junake zamišljate? Pa, je l vidite da je ovo pustara? Da nema nikog! Nema nikog! Nikog! Je l vam jasno? Pakujte se! Ma, u stvari ništa vam ni ne treba. Krećemo odmah, iz ovih stopa.
Sipao je svu svoju pretrpljenu muku i strah zbog njih. Pakovao nežnost i ljubav u grubost. Omotavao nemir strogošću, a usna, ona donja, kao i uvek nemirno je podrhtavala, iako bezočno, do krvi izgrižena zubima. Majčinom oku i uhu neskriveno. Majčinom srcu jasno. Majčinoj duši muzika, nada i blagoslov.
-Hajde, hajde Velibore, ne budali. Ne larmaj! Jutro je, ptice ne zbunjuj. Red je prvo rakiju, pa kafu, pa koji zalogaj pod zube staviti.- mrmljao je Lazar, dok su mu oči preplavljene ljubavlju, počivale na Lenki. A onda je tiho, tek da ga sin čuje, dodao: Nećemo pred Lenkom.
Velibor, na kratko, pred pomenom kćeri, zaćuta. Spusti glas i potčini se očevoj volji, pa pođe za ocem i majkom u kuhinju. Kad prođe prvo iznenađenje, kad zamirisa bela kafa s cimetom, kad zacvrčaše prve pofezne, nekako s tim poznatim mirisima i zvukovima izvi se i izmigolji nemir, a neki tanušan mir lagano se nadvi nad trpezom. I razgovor dobi pomirljiviji ton, baš kad Lenka istrča za mačkom Bogdanom, noseći i grickajući jabuku iz njihove bašte, sačuvanu za nju.
-Oče, majko molim vas, hajdete sa mnom. Samo zbog vas sam došao. Izludeo sam od brige. Znate li kakve priče kolaju? Strah me je i ponavlajti ih.
-Sine- reče Lazar- hvala ti beskrajno što brineš, ali smo ti još zahvalniji što si nam Lenku doveo. Tuga nam je srce napunila za vama. Nedostajete ovom domu. No, tvojoj brizi ne vidim osnove. Ljudi svašta pričaju, ali svašta i rade. Ono što nose u sebi to daju. Ono što hrane to buja. Okreni se oko sebe. Vidiš li ovde razloga za brigu? Raste li nešto od čega treba da nas je strah? Buja li ovde neka nesreća od koje ćemo mi ili neko drugi stradati? Nema toga. Nema ničeg pred čim treba bežati i ostaviti ovaj raj. Ja, ne znam gde odoše ljudi. Tražili smo ih juče. Domovi su im napušteni. Ječe i stenju pragovi pred samoćom koja ih razjeda. Poklekli su pred spoznajom. Užasnuli se onog što su oslobodili iz sebe, njihovi zmajevi ih proganjaju i tako rastrojeni odjuriše još dublje u haos. Vratiće se. Veruj. To smo bar posadili u tebe. Klicu vere, da je nosiš gde god da si. Da je deliš i razmenjuješ jednako strasno kao ljubav. Veruj, vratiće se. Sebi će se vratiti. Jer dom je u njima. Kad to shvate zazeleniće im duša jednako kao lastari u proleće. I biće opet neki početak, a svaki početak nosi i neko dobro....
I dok tako Lazar pričaše, zacrni se nebo, zatutnja silan vetar, zagrmi i prolomi se strašan urlik Fruškogorskog zmaja, dok okna na prozorima zazvečaše.
-Gde je Lenka?!- povika Velibor.
I svi izjuriše napolje. Dvorište beše širom otvoreno. Rastrčaše se na sve strane. Dozivali su je.
-Lenkaaaa! Leeeenkaaaaa! Leeeeenkaaaaaa!
Udari vetra i udari straha, jednako su ostavljali pustoš. Oblaci prašine kotrljali su se dolinom skrivajući i zamagljujući obrise. Jedini put, vodio je pravo. Pravo na onaj proplanak na kome beše posečen poslednji hrast. A tu, na tom uzvišenju, beše najtamnije. Kovitlao se taman oblak, proždirući horizont. I baš odatle, čulo se zmajevo besno urlikanje.Cvileo je žestoko. Bacao kamenje niz padinu. Ječao. Tresao i lomio pretvarajući sve u gusti, tamni prah.
Kad se poslednjim snagama, sve strepnje i svog užasa, uz tešku borbu s vetrom, popeše svo troje na proplanak, ugedaše Lenku na kolenima kako malenim šačicama pravi skrovište nežnoj biljčici koja se tek izvila pored posečenog panja. Kad ih je ugledala, potpuno nesvesna oluje i nevremena, ozarenog lica reče:
-Deko, bako, tata, vidite šta sam otkrila! Ovde raste drvo! Mnogo je duvalo, a on se tako malen savijao. Mislila sam da će ga vetar iščupati, zato sam ga obgrlila dlanovima. Vidite, spašeno je! Rastiće! Biće to jedno veliko drvo! Je l može to biti moje drvo?-pitala je tako naivno, dečije, s toliko radosti i ljubavi u sebi, da se u jednom trenutku rastvori ponovo ambis iz koga izađe vila Alma. Prišla je devojčici, ne pridajući uopšte pažnju ostalima. Klekla pored nje, svojim dlanovima pomilovala lagano svilenu kosicu devojčice i tiho prozborila:
-Spasla si ovo drvo. Spasla si mnogo više! Zmaj je ponovo spleten u koren ove majušne biljke. Neće se moći ponovo osloboditi. Tvoja nesebična ljubav spasila je ovo selo, a mene si naučila lekciji. Naučila si me veri. Da, ja sad ponovo verujem u ljude. Darujem im mir i radost. Milosrđe kao prolaz za sve prepreke. Odlazim. Ovo će selo preživeti, u njemu će ponovo cvetati i bujati radost i smeh. A, ova pustoš ponovo ozeleneti i nazvaće je Sveta Fruška Gora. Čuvajte i prenosite ovo saznanje kao mladice, kao pelcer za sve naraštaje koji dolaze, neka ostane kao podsetnik i opomena.
Zbogom ostajte dobri ljudi!
Od tog vremena, nikada se više nije čulo za vilu Almu, jedino je povremeno, poneki zalutali i okasneli planinar, kleo da je pri svetlosti zvezda, na onom pomenutom proplanku, video divnu devojku, kako stoji nasmešena i gleda s nekom setnom radošću, prema usnulom fruškogorskom seocetu, Ledincima.
P.s.u tekstu, pomenuta legenda o nastanku Srema, preuzeta je sa sajta:
https://sites.google.com/site/stazezdravlja/Ostalo/ostalo/zanimljivosti-o-fruskoj-gori/legenda-o-nastanku-srema

недеља, 02. јул 2017.

Obajkimo Srbiju - Mirjana Novokmet



SKRIVENI SVET SINGIDUNUSA

U šumama i parkovima, u vrbacima pored rečne obale, u senci hrastovih stabala, zaklonjeni od pogleda ljudi, živela su stvorenja slična trolovima, koji su naseljavali nordijske šume. Pošto svako podneblje ima svoje specifičnosti, ova vrsta trolova zvala se Singidunusi, po drevnom nazivu grada u kome su živeli. 

Niko ne zna koliko je to bio star narod i odakle su došli, zadržavši se u gradu na ušću dveju reka.
Njihova naselja pod zemljom bila su nevidljiva za ljude, kao i palate koje su gradili u košnjama drveća. Živeli su u nekom obliku paralelnog sveta, koji ljudi zagledani u materijalne stvari nisu sposobni da primete.

Palate u krošnjama drveća bile su napravljene za svečanosti povodom buđenja ljubavi, čija je zaštita i briga za njeno ostvarenje bila najvažniji cilj ovih  malih stvorenja. Hranili su se bobicama plodova, žirevima, laticama cveća i šumskim biljem. Od cvetnih latica pravili su čudotvorne napitke, koje bi ponekad, u šali, usuli nekome od ljudi u piće, a zatim bi posmatrali šta se dešava. To im je bila glavna zabava.

Onaj ko bi popio piće, ubrzo posle toga bi se beznadežno zaljubio u nekog nedostupnog i neosvojivog, jer u svetu ljudi, ljubav je pala  nisko na lestvici vrednosti i mnoge ljubavi ostajale su neostvarene.

Mali šumski ljudi bi pratili razvoj događaja, smejali se glupostima zaljubljene osobe, koja pod dejstvom čarobnog napitka nije mogla da shvati šta se dešava. Ponekad bi pomagali zaljubljenom da zadobije ljubav, a ako bi se sve srećno završilo, priređivali su slavlje sa pesmom i igrom.
Tada bi lišće šumorilo, a grane drveća se povijale, dok bi izeđu njih vetar svirao muziku za ples.

Singidunsi su živeli pored reke, često su splavarili i vozili se čamca od vrbovog pruća i kore drveta.
Bili su veličine  jednog  pedlja, odeveni u odeću od lišća, opasani travom i bili su dobri majstori u šivenju odeće, koju su  kupovali u prodavnicama, smeštenim ispod korenja drveća i u panjevima.
Umesto novca, za kupovinu su koristili žireve, kojih se moglo uvek sakupiti koliko treba, tako da nisu morali da rade, a jedina briga im je bila da budu srećni. Ukoliko bi neki Singidunus pao  depresiju, a to se moglo desiti i zbog iznenadne promene vremena ili vazdušnog pritiska, ostali bi odmah organizovali bal da ga razvesele.

Živeli su u parovima, a deca su pripadala svima, tako da niko od njih nije bio sam.
Deca nisu išla u školu, ali se dosta pažnje posvećivalo njihovom učenju raznim veštinam, kao što je čitanje misli i prenošenje telepatskih poruka, učenju pantomime i prirodnih zakona, a sva ta znanja bila su zapisana u godovima drveća i rasporedu planeta, tako da nije postojala opasnost da vremenom budu zaboravljna. Ali trebalo je stalno živeti u dosluhu sa drvćem, koje je brižno čuvalo tajnu opstanka. U dosluhu sa rekom, čiji je šumor neprekidno pričao drevne tajne skrivene u njenim dubinama. Čim bi neko dete malo poraslo i savladalo osnovne veštine, svi članovi društva dali bi se u potragu da se detetu pronađe neka srodna duša i omoguće susret iz koga će, ako sve bude išlo po planu, nastati ljubav, tako da niko od njih nije znao za samoću.

U tome je bila tajna njihovog opstanka, daleko od ljudske pohlepe, sujete i gluposti.

Javljali bi se ljudima povremeno, naročito onima koji su nedužni stradali i koji nisu bili dovoljno snalažljivi da se izbore u neravnopravnim uslovima životne utakmice.
Ispravljali su neravde, gde god je to bilo mogće, pomažući ljudima da nadoknade izgubljene trenutke radosti.
                                                                              *               

Eva je šetala Kalemegdnom, ne osećajući hladnoću od koje su joj se rumenili obrazi. Osećala se iznenada laganom kao snežna pahulja, kao da je težak teret proživljenog zbacila sa sebe. Iznenadni susret sa neznancem i kratak razgovor, probudli su u njoj nadu, da je konačno srela srodnu dušu.
Iznenada, začu piskav glas, koji je dozivao njeno ime. Okrenuvši se, ugledala je čovečuljka visine palca, obučenog u narandžastu odeću, tako da je u prvi mah pomislila da joj se privida.
- Zovem se Jovaniks - progovorio je piskavim glasom - mogli bismo da sednemo na klupu i razgovaramo. Želeo bih da ti pomognem.

Ovaj svet je pun čuda, pomislila je Eva. Možda je priviđenje, a možda je stvaran, ali joj to više nije bilo važno. Sela je na obližnju klupu, a malo stvorenje je došlo za njom skakućući i vešto se popelo na naslon klupe, tako da je mogla bolje da ga osmotri. Na sebi je imao kapu od orahove ljuske i kaput od pomorandžine kore. Ispod orahove ljuske, izvirivale su tamne kovrdže, oči su mu sijale i činilo se da zna o čemu ona trenutno razmišlja.

U rukama je držao dve čašice od žira, iz kojih se širio opojan miris, koji je omamljivao. Kada je objasnio da ima čarobni napitak, uz pomoć koga je moguće ostvariti sve želje, Eva, već omamljena mirisom, uze nekoliko kapi dragocene tečnosti iz jedne čašice. Uradila je to nesvesno, kao da je bila omađijana. Do tada nije nikad osetila tako prijatan ukus čija je slast izazivala blagu vrtoglavicu.
-Jao, jaoo...uzela si pogrešnu čašicu. Zašto si bila tako nestrpljiva? Zašto nisi sačekala da ti objasnim? Uskoro ćeš doživet patnju, kakvu dosada nisi osetla. Možda neću moći da ti pomognem. Zaljubićeš se, ali ta ljubav neće moći da se ostvari. Nećeš biti svesna šta radiš, a tvoji postupci izazivaće podsmeh i osudu okoline. Samo iskreni prijatelji moći će da te razumeju, ali bar ćeš saznati ko ti je pravi prijatelj. Stalno ćeš misliti na njega i osećaćeš neodoljivu potrebu za njegovim prisustvom. Ali, on te neće razumeti, iako ćeš mu biti draga, jer pravu vrednost ljubavi neće moći da sagleda. Za njega će sve to biti šala...
Kakav divan ukus, razmišljala je. Posle susreta sa neznacem, koji joj nije izlazio iz glave, još jedan divan doživljaj. Nije joj bilo jasno, zašto patuljak toliko pišti. Krenula je kući omamljena.

MIrjana Novokmet