понедељак, 26. децембар 2016.

NOVOGODIŠNJA BAJKA



Dvorac je ukrašavan sa posebnom pažnjom. Princeza je naredila dvorjanima da paze na svaki detalj, izabrala najlepše ukrase, osvetlila svaki ugao svog doma. Krojačice su joj sašile posebno lepu haljinu, ukrašenu dragim kamenjem. Sve je trebalo da bude spremno za dolazak princa i doček Nove godine. 


Princeza je bila mnogo uzbuđena -  princ dolazi da je zaprosi. Veridba je planirana baš u novogodišnjoj noći.


Zla veštica je sve to posmatrala iz obližnje krošnje. Smejala se pakosno, jer je htela da osujeti njihovo venčanje. I ona je volela Princa i nije mogla podneti da oženi neku drugu. Čekala je da Princ zađe u šumu i bacila čaroliju. 

Nikada neće doći do princeze i nikada je neće oženiti. 

Cela šuma se zatresla i krošnje su se snažno zanjihale, praveći zvuk kao da plaču.


Dobra vila Šumica je čula taj zvuk i shvatila da nešto nije u redu. Osetila je da će se dogoditi stašna nesreća.


Princeza je čekala svog Princa. On nije dolazio. Ni glasa nije bilo od njega, nije poslao glasnika, niko ga nije video. Princeza je strašno patila i plakala. Nije verovala da joj je to mogao učiniti.


Dobra vila se sažali na princezin bol. Saznala je šta se dogodilo i znala je da samo jaka čarolija može vratiti Princa.


Pretvorila je Princezu u prelepu jelku, njena zelena haljina postala je raskošna krošnja, a drago kamenje bleštave kuglice, njena kruna se pretvorila zvezdu na samom vrhu jelke.


Da bi čarolija bila uspešnija vila je šapnula ljudima da za svaki doček Nove godine okite najlepše što znaju svoju jelku, kako bi princeza i dalje bila lepa svom princu. Da veselim lampicama osvetljavaju noć kako bi princ video put kojim će poći. Ljudi moraju biti što radosniji i veseliji jer samo tako mogu pobediti zlu čaroliju. Što je više sreće i radosti, to je njena moć da pobedi zlu vešticu veća.


Tako se otvara put da Princeza ponovo bude sa svojim Princom.

Biljana Kotur

субота, 24. децембар 2016.

МАЧОР СА ПРОТЕЗОМ


Жалио се доктору
један мачор стари,
прогуто је целог миша
па се тешко вари.

Доктор брзо одлучи
да му муке скрати,
дао му је еликсир
да миша поврати.

Дијагноза доктора
мачка разочара
Написа му упут код зубног лекара.

Зубар мачка прегледа,
објасни му ствари .
"Храна мора да се жваће
да се боље свари."

После мене протетичар
сад је на потезу,
да не гуташ целог миша
добићеш - протезу!"
 
Живан Филиповић


понедељак, 19. децембар 2016.

ДОЛАЗИ ЗИМА


Почео је снежак бели
да поклоне шуми дели.
Заклонио сунце врело,
обукао све у бело.

Дичном храсту шубарицу,
јелки хекла венчаницу.
Окитио ињем грање
да их прате на венчање.

Замрзнута чека стаза
и запрега Деда Мраза.
Закаснила зима љута
с поклонима испод скута.

Белим ињем ђердан везе
да окити вите брезе.
Деда Мразу хекла браду,
све је спремно за параду!

Живан С.Филиповић

Из књиге песама за децу
БОЈИЦЕ У РУКЕ

уторак, 02. август 2016.

Košarkaš smećar


Marko je bio mnogo nevaljao dečak.  Jedna od njegovih najizraženijih loših osobina je bila ta što je voleo da prlja okolinu.  On nije, kao sva lepo vaspitana deca, ubacivao smeće u kantu za otpatke.  Ne.  On je voleo da se igra košarke,  pa je zgužvao neki papirić i bacio ga levo od kante,  na desetak cantimetara.  Čašom od jogurta je gađao slovo č na jednoj reklami. Štapićem od sladoleda je gađao banderu.  I nikada,  baš nikada,  nije se sagnuo da to smeće pokupi i baci u kantu. Ko zna koliko je ulica i parkića zaprljao.  I ni jednog trenutka nije pomislio da ne radi dobro.  Baš suprotno.  Radovao se svakom, po njegovim merilima, uspešnom pogotku.

Ali,  jednog jutra...

Marko je bezbrižno spavao,  a voleo je duže da spava, i kroz san je čuo neke zvukove. Bio je ubeđen da sanja, sve dok ga nekoliko oštrih zvukova nije probudilo.  
Ugledao je sobu punu smeća. Po podu su bili razbacani razni papiri,  limenke,  prazne čaše...

Da, to je san,  sa olakšanjem je pomislio. 

Opet je začuo čudno šuštanje i lupkanje.

Otvorio je oči i smeće je bilo na podu.  I na svoje zaprepašćenje je shvatio da mu neko ubacuje otpatke kroz prozor.

Ustao je i nekoliko trenutaka gledao šta se dešava. Otpaci su i dalje uletali kroz prozor.
 
Polako je krenuo prema prozoru,  pazeći da se ne iseče na neku konzervu.  Ispred njegovog prozora je stajala grupa dečaka koji su se takmičili ko će ubaciti više smeća u njegovu sobu.

- Šta radite to? - ljutito je uzviknuo.  - Prestanite!  Prestanite!  Soba mi je puna smeća!

I kad je pokušao da zatvori prozor,  video je da nema nijednog krila. Limenka ga pogodi u glavu.

- Skloni se!  - uzviknu jedan dečak.  - Pokvarićeš mi rezultat.

- Objasni mi o čemu se ovde radi? - zavrištao je Marko.

- Igramo novu igricu " Pogodi Markov prozor", a sad se skloni,  vodio sam - rekao je nestrpljivo jedan dečak. 

Marko se nemoćno naslonio na zid.  Gledao je svoju sobu punu smeća. Nije bilo mesta na koje je mogao stati.  U trenutku je shvatio da je grešio.
I došlo mu je da zaplače.

" Neću više nikada bacati smeće!  Neću više nikada bacati smeće!" -pokajnički je mrmljao u bradu.  Toliko jako je bio obuzet pokajanjem da nije ni primetio kada je smeće prestalo da uleće u njegovu sobu.

I tako je jedn dečak postao bolji.

Biljana Kotur

субота, 19. децембар 2015.

Dobra princeza



U jednom kraljevstvu živela je princeza koju su zbog njene dobrote prozvali Dobra princeza. Neki su čak verovali da ima čaroban dodir. Mnoge su priče kružile o princezi u narodu, a najviše su ih pričali oni koji nisu razumeli kako je  moguće da princeza bude takva da svako njeno delo bude čudesno.

Jednoga dana dva stražara dovedoše mladića koga su uhvatili u krađi. Voleo je on i da se potuče, da pravi razne neprijatnosti ljudima.
Princeza ga pozva da priđe i zatraži da joj pruži obe ruke. Kada mu je obuhvatila šake svojim rukama, mladić oseti neobičnu toplinu kroz celo telo. Učini mu se da vidi iskrice u princezinim očima.

- Ja verujem da ove ruke mogu da učine mnogo dobra. Na liniji dlana piše da su to dobre, vredne i poštene ruke.
I tada se mladiću učini da su one iskrice iz princezinih očiju poletele prema njemu i on se strese i odskoči od princeze.
- Pustite ga – reče princeza stražarima i oni se zbunjeno nakloniše i propustiše mladića.

U tom trenutku utrča u dvoranu jedna mlada i lepa devojka. Nakloni se princezi i sa suzama u očima, drhtavim glasom reče:
- Ja više ne mogu da trpim Martu! Možete li učiniti nešto, princezo?
- Šta je sad bilo? – sa smeškom upita princeza.
- Ne mogu više da je slušam. Preteruje, mnogo preteruje. Dosta mi je njenih priča kako je ona lepša, pametnija, kako ima lepše haljine, bolje kočije... Ne mogu to više da trpim.
- Pozovi je kod mene da joj dam jedan poklon.
- Hoćete da joj date poklon – reče šokirano devojka – ja sam mislila da ćete je kazniti.
- Ne, pokloniću joj ogledalo – reče princeza. – To je čarobno ogledalo. Kada se bude ogledala u njemu ono će joj govoriti da je lepa, dobra, pametna. To je ogledalo kome će ona poverovati.
Devojka htede da se usprotivi, ali princeza samo odmahnu rukom i nežno je pogleda.

U tom trenutku zagrmi i zamrači se nebo. Uz strašan prasak polomljenog stakla, u dvoranu uleti veštica Crnila i zgrabi princezu. Bila je toliko brza da niko nije mogao da je zaustavi.
Veštica Crnila je zaključala princezu u malu, mračnu sobu koja je imala samo neveliko prozorče na vratima.
- Čujem da imaš moć da menjaš ljude, da tvoje ruke imaju čaroban dodir – reče veštica princezi kroz prozorče.  – Želim da mi otkriješ tajnu tvojih moći.
- Nije to nikakva tajna – odgovori princeza – to je samo... ljubav.
- Ljubav! Ljubav! – u neverici povika veštica. – Hahahahahaaaa, ahahahaha – orio se njen kreštavi smeh. – Dobro, kako hoćeš, ali znaj da odavde nećeš izaći dok mi ne otkriješ tajnu svojih moći.

Prolazili su dani, veštica je uvek dobijala isti odgovor i polako je gubila strpljenje. Još nešto ju je brinulo. Jednog dana nije mogla da nađe svoj čarobni štapić, a drugog dana nije mogla da nađe svoju metlu. To joj se nikada nije desilo i dok je razmišljala da li je počela da zaboravlja, začuje kucanje na vratima.
Ispred njene kuće je stajo mladić i u jednoj ruci držao njen čarobni štapić, a u drugoj metlu. Veštica je prebledela, jer šta može da uradi jedna veštica bez svog štapića i metle.
- Zahtevam da odmah pustiš princezu! – odlučno reče mladić.
Veštica je bila potpuno nemoćna bez svojim pomagala pa nerado pusti princezu.
Kada je videla svog spasioca princeza se nasmeši.
- Znate, princezo, vaše reči ljudima ne daju mira, vi ste doista čudesna osoba.
Kada je to rekao, priđe reci, kraj koje su prolazili, i baci onaj štap i metlu.
A princeza nastavi da svojom ljubavlju preobražava svet.

Biljana Kotur

петак, 05. јун 2015.

Bajka o Beogradu


Nekada davno, živeli su momak Dunav i devojka Sava. 
 
Dunav je bio velik, lep i snažan momak, a najviše je voleo da jaše konja i ide u lov. Jednog dana je na izvoru ugledao prelepu devojku koja se mučila da ponese dve teške kofe vode. Odmah je ponudio svoju pomoć i od tog dana počinje njihova ljubav.

No, sreća je kratko trajala, jer su naišli na neodobravanje svojih porodica. Njihovi roditelji su imali druge planove i nikako nisu hteli da prihvate tu ljubav. Uzalud je bio svaki pokušaj Dunava i Save da ih odobrovolje i ubede da popuste.

Zato njih dvoje odluče da pobegnu.

Opremili su se za putovanje i krenuli da nađu mesto gde će moći, u ljubavi, mirno živeti.
Roditelji su bili mnogo ljuti kada su shvatili da su pobegli i organizovali su, svako za svoje dete, poteru.
Dugo su Dunav i Sava bežali. Iako su imali zdravog i snažnog konja, koji je mogao da podnese mnoge napore, nisu smeli da se opuste i zastanu ni za trenutak,  pa je sirota životinja počela pokazivati prve znakove umora. Veliki broj ljudi je bio uključen u poteru za njima i oni su uvek imali odmorne ljude koji su se smenjivali u poteri.

- Pogledaj tamo – rekao je Dunav Savi, pokazujući joj tvrđavu koja se nazirala u daljini.
- Kada bi njene zidine htele da nas sakriju – rekla je umorno Sava.
- To je vojno utvrđenje, siguran sam da ćemo u njemu uspeti da nađemo neko mesto da se sklonimo od potere – rekao je odlučno Dunav.

Jahali su prema utvrđenju. Konj je bio veoma iscrpljen i sve je sporije išao. Dunav i Sava su bili premoreni i ulagali su veliki napor da ostanu budni.

Dobre vile, koje us živele u blizini utvrđenja, ugledale su dvoje mladih i umornih putnika. Ugledale su i oblak prašine koji se dizao iz pravca odakle je dolazila potera.
- Jao, šta da radimo? – uzbuđeno je zapitala prva dobra vila.
- Pogledajte, njihov konj je pao, svi su suviše iscrpljeni, neće uspeti pobeći – uzviknula je druga dobra vila.

Njihova majka je zamišljeno posmatrala ceo prizor, polako shvatajući sve što se dešavalo.
- Deco, ovo je neravnopravna borba. Dani bežanja i nespavanja su slomili tela ovih mladih ljudi, a njihovi roditelji su zaslepljeni ljutnjom i ne mogu da vide ništa lepo. Bes je moćno, ali slepo oružje i može da ubije i najlepšu ljubav.

U trenutku kada je Dunav poljubio Savu, želeći da je ohrabri i ulije joj novu snagu, majka dobrih vila zamahnu svojim čarobnim štapićem i pretvori ih  u dve reke.

- Majko, šta si to uradila? – uzviknuše vile.
- Deco, ova je ljubav bila tako lepa i velika. Na ovom mestu sagradiće se grad, beo grad, Beograd. Beo jer je i njihova ljubav bila takva, bela, čista, lepa, velika. U vazduhu će treperiti čestice te ljubavi i svi ljudi koji dođu u njega će je osećati. Mnogo će ljudi želeti da u njega dođe i zato će on rasti i...
- Šta si se zamislila, majko? – upita mlađa vila.
- Pa... malo sam zabrinuta.
- Zašto?
- Zato što će Beograd biti beo, lep, čist onoliko kolika bude ljubav u ljudima koji će u njemu živeti, kroz njega prolaziti ili u njega dolaziti.

Kotur Biljana

понедељак, 04. мај 2015.

МРАВЉА ЧУДА





 Било је то велико чудо
у свету сићушних мрава,
говорили су многи:
''То је урлик страшног лава!''

Заседало је мравље судство:
''Ко то шалу овде прави?!
Тако ми кухињског слаткиша,
зар о овоме говоре мрави?!
Нека порота буде тиша!''

И ето првог испитаника,
био је то мрав Мика:
''Тако ми свих антена,
чуо сам урлик тај,
потврдиће и моја жена,
мислимо да је змај.''

Од лава до змаја, хијена и авиона,
па до неког афричког слона,
или како рече мравица Соња:
''Био је то урлик нилског коња!''

Говорило је судство:
''Откуд змај или крава
у сићушном дому мрава?!
Тако ми свих ногу,
да нисте видели и бабарогу?!''

Јавио се мравуљак:
''Поштовани суде,
није то никаква аждаја,
нити бабароге из мравињака штрче,
није то урлик лава,
већ мој тата тако хрче.''                        

                                    Стеван Милошевић