среда, 26. април 2017.

Blogeri pišu za decu - Jelena Simonović Dilber

Senka kavkaske princeze

fantasy-782001_960_720
Nekada davno, pre mnogo vekova, pod starim ugašenim kavkaskim vulkanom, živela je princeza. Usamljena u svom velikom dvorcu opasanom visokim kamenim zidinama, sedela bi često sama u svojim odajama u najvišoj od svih kula. Otkad joj je roditelje odnela kuga, jer ona, znate, ne bira da li pohodi tela prosjaka ili careva, morala je sama da vlada svojom carevinom podno Kavkaza.
Princeza je rođena u mukama svoje majke carice jednog svetlog jutra kada se sunce veselo razbaškarilo na nebu i kao da se radovalo novom životu. Čim je prestao njen prodorni plač, uhvatila je majku ručicom za prst i pogledala je očima plavim kao reka koja izvire u brdima iznad Bajkala. Bio je to zavičaj njene majke, a reka se zvala Lena. Tako je i princeza ponela to ime.
Vladala je s lakoćom, kao da joj je to od bogova bilo dato. Volela je da silazi među svoje nemirne podanike i sa pratnjom jaše na konjima dok im snažne sapi ne zadrhte od umora. Lutala bi gustim kavkaskim šumama i udisala mirise paprati i tamnih četinara. Jurila bi na konju niz brda sve do stepa velike visoravni, gde bi se trkala sa vetrom i stavljala na muke najbolje ratnike svoje pratnje, koji bi i sami jedva stizali tu nežnu priliku čija bi kosa vijorila zlatnim sjajem.
Jednog dana u hladu velikog hrasta usred prostranstva velike visoravni ugledala je neke ljude kako sede oko vatre. Među njima bila je samo jedna devojka, kose i očiju tako plavih kao u odblesku ogledala princeze Lene. Svi iz pratnje su se zgledali jer iako je ova devojka bila u muškom odelu od teške samurovine i zapletene kose, videlo se da je princezi slična kao njena senka.
Dok su oni jahali ka planini, devojka se vratila vatri i sela zamišljeno gledajući u nju. I nije bila jedina, svi koji su je okruživali uzdisali su i brinuli teške brige. Kako se vratiti među svoje i nadoknaditi izgubljeno vreme potrebno za put.
Ova mala zabrinuta grupa izgubila se u jednoj strašnoj noći kada je mećava zavejala podnožje Karpata. Kada su se ujutru obreli u beskrajnom belom prostranstvu, obradovali su se što su makar živi. A onda su krenuli polako, niz parče po parče zemlje pod sivim teškim nebom, na put.
Tvrdoglavi, kao i svi Sloveni koji su se u grupama rasuli na sve strane sveta kada su od modrog Dnjepra krenuli daleko na jug, i oni su lutali verujući da idu putem kojim ih vodi srce. I nadali se da će opet sresti sve svoje, ili bar ono što je od njih preostalo u onoj strašnoj noći. Ali na nebu tih noći nije bilo zvezda, skrivali su ih tamni oblaci koji su nosili snegove i oni su se, idući pogrešnim putem preko Krima, lagano sve više približavali padinama Kavkaza.
Čim su ostali sami od svih, poveo ih je najstariji među njima, stari slovenski ratnik Vuk, od rođenja predodređen da štiti slabije i od zlih sila i od neprijatelja. Ovaj put imao je mnogo posla jer nepoznati kraj svima je ulivao strah, pa i njemu samom.
Najmlađa od svih bila je devojka zlatne kose i očiju plavih poput velikih sibirskih reka – Iskra, kojoj bi se zenice u tami širile i duboko u sebi nosile plamen, sačuvan još od one hladne noći kad se prvi put oglasila prodornim plačem pod zvezdama pored starog ognjišta.
Uz nju, kao verna sena još od najmlađih dana, išao je Ognjen, sada već stasit mladić, željan nadmetanja svojim starim slovenskim mačem sa svakim iz svog plemena, najviše radi dokazivanja pred Iskrom. Živeo je za njen osmeh, još od onih dana kada su se kao deca jurili po obalama Dnjepra i bacali kamenčiće u vodu. I sada je bio spreman da ode na kraj sveta za njom i učini sve samo da vrati sjaj u njenom tužnom oku.
I baš tog dana, kada se princeza Lena sa svojom pratnjom vraćala u svoj dvorac, gusta šuma bila je nekako tiša nego inače. Kao da su i ptice utihnule, u nekom zloslutnom iščekivanju. I odjednom, kako to obično biva pa opasnost iskoči kad se čovek najmanje nada, sa grana visokog drveća kao da su popadale crne prilike i oborile ratnike na zemlju. Vezali su ih i princeza Lena je ostala sama, oči u oči sa tamnim ljudima, čije su zle oči sevale poput olujnog neba. Poveli su je sa sobom, rekavši pre toga vezanim ratnicima da će je vratiti kada budu dobili blago iz skrivene odaje njenog dvorca.
Kada je princeza Lena, preplašena ali ipak uzdignute glave, otišla sa njima, ratnici su nekako uspeli da se odvežu i, posramljeni, pohitali u dvorac da jave da se dogodila velika nesreća. Tamo ih je dočekao stari čarobnjak, najmudriji podanik carstva princeze Lene,  sa kojim se ona savetovala šta da čini uvek kad bi bila u nekoj dilemi.
Da, rekao je čarobnjak, u skrivenoj odaji u dvorcu nalazi se blago kakvo je retko ko ikada video. Bilo je tu dragog kamenja svih vrsta, kao krv crvenih rubina, modrih safira i svetlucavih dijamanata, mnogo zlata, ogrlica i niski bisera. Svo bogatstvo kavkaskog carstva ležalo je u toj odaji. A sada je vredelo koliko i Lenin život.
Dugo je čarobnjak razmišljao šta da radi, a onda, kada je jedan od ratnika rekao da su tog dana u ravnici ugledali devojku koja izgleda poput senke princeze Lene, znao je šta treba da se radi.
Te noći ratnici su se lagano prikrali stepi i starom hrastu usred velike visoravni. Kiša koja je padala ugasila je vatru, a umorni ostatak slovenskog plemena spavao je teškim snom ispod širokih grana. Stavili su Iskri ruku preko usta da uguše njen krik, stavili joj vreću preko glave i tiho je odneli sa sobom.
Kada je sunce počelo da se pomalja sa istoka, Ognjen je otkrio da Iskre nema pored njega. Skočio je kao oparen i počeo da je traži i doziva po stepi. I ostali su je tražili, ali nje nigde nije bilo. Bilo je vreme da krenu dalje svojim putem, ali Ognjen nije hteo ni da čuje. Uzalud ga je stari Vuk molio da krene sa njima, on je odbijao, rekao im je neka idu, a on će se umiriti i pustiti srce da ga vodi i tako pronaći Iskru, ma gde bila.
Tako je ostao sam, krijući i od samog sebe koliko se plaši. A onda se podsmehnuo sebi i odlučio da zatvori oči i pusti da ga povede srce. I zaista, ono kao da je znalo, usmerilo ga je ka visokom Kavkazu, ka dvorcu princeze Lene.
A gore, u njemu, čarobnjak je smešao napitak kojim su Iskru pojili čim su je, preplašenu, odvezali. Bilo im je potrebno da niko od podanika carstva ne sazna da princeze nema. Znao je čarobnjak dobro kako bi se nemiran narod rado razmileo da po dvorcu potraži to blago o kome se samo pričalo ali ga niko nije video. Zato je bila potrebna Iskra, da sedi na tronu dok ne smisle kako da vrate princezu. Jedino što u svojoj pomućenoj svesti ona nije znala, bila je kazna kojom se kažnjavao svako ko sem princeze sedne na tron – smrt.
Da bi je što pre vratio, čarobnjak je otišao u skrivenu odaju sa blagom, čiji je ključ čuvao skriven u staroj škrinji Lenine carice majke i u njoj pronašao plameni kamen koji je mogao da ocrta stope svih ljudi na zemlji, običnom oku nevidljive. Tako je pronašao gde su tamni ljudi sa zlim očima skrivali princezu.
Dok su kavkaski ratnici žurili da oslobode svoju gospodaricu, Ognjena je srce dovuklo do velikog dvorca. Ušao je krišom i peo se stepenicama, kao da ga je neko nevidljivom rukom vodio. U odaji najviše kule ugledao je svoju Iskru kako sedi kraj prozora i zgaslim pogledom gleda u sunce koje je umiralo za Kavkazom. Prišao joj je radostan, ali se sledio od njenih izbledelih očiju i ugašenog plamena u velikim zenicama. Uzalud joj je govorio, podsećao ko je, ona kao da ga ništa nije razumela.
A onda su se čuli topoti koraka uz visoko stepenište. Ratnici su dolazili da obave svoj zadatak. Čim su princezu Lenu oslobodili od tamnih ljudi sa zlim očima, Iskru je čekala smrt.
Uzalud se Ognjen borio svojim velikim slovenskim mačem koji je već tri generacije pripadao njegovim hrabrim precima. Iskusni kavkaski ratnici posekli su mu lice iz koga je šiknula krv i samo je poslednjim pogledom mogao da nasluti da je Iskra, dotad mirna kao da se oko nje ništa ne dešava, počela da shvata gde se nalazi. Bilo je kasno, ratnici su izvršili svoj zadatak i Iskru i Ognjena bacili sa najviše kule, dok su ih dole čekali divlji psi, kao i uvek motajući se oko dvorca, gladni i besni.
Ni princeza Lena nije dugo poživela. Pričalo se po dvorcu da više ni ne izlazi iz svoje odaje u visokoj kuli plašeći se da je svuda prati Iskrin duh. Pričali su i da je stalno gledala u svoju senku, a ona je samo naizgled bila njena, inače je pravila pokrete kao da je neko biće za sebe. I sveća je umela jače da pucketa i iskri u tamnim noćima kao da gori nekim plamenom koji nije sa ovoga sveta. Tada bi se mogli čuti neljudski krici užasnute princeze Lene.
Otad je prošlo mnogo vekova. Stari dvorac princeze Lene odavno se urušio, ostale su samo velike kamene zidine da podsećaju na neke davne dane. Samo još, kažu stanovnici Kavkaza, noću kad je pun mesec po nebu kao da igraju dve senke. To se Iskra i Ognjen još po nebu jure, kao kad su kao deca trčali po obalama Dnjepra i u njega bacali kamenčiće. 

Jelena Simonović Dilber
https://jelenadilber.wordpress.com/2017/04/13/senka-kavkaske-princeze/ 

понедељак, 26. децембар 2016.

NOVOGODIŠNJA BAJKA



Dvorac je ukrašavan sa posebnom pažnjom. Princeza je naredila dvorjanima da paze na svaki detalj, izabrala najlepše ukrase, osvetlila svaki ugao svog doma. Krojačice su joj sašile posebno lepu haljinu, ukrašenu dragim kamenjem. Sve je trebalo da bude spremno za dolazak princa i doček Nove godine. 


Princeza je bila mnogo uzbuđena -  princ dolazi da je zaprosi. Veridba je planirana baš u novogodišnjoj noći.


Zla veštica je sve to posmatrala iz obližnje krošnje. Smejala se pakosno, jer je htela da osujeti njihovo venčanje. I ona je volela Princa i nije mogla podneti da oženi neku drugu. Čekala je da Princ zađe u šumu i bacila čaroliju. 

Nikada neće doći do princeze i nikada je neće oženiti. 

Cela šuma se zatresla i krošnje su se snažno zanjihale, praveći zvuk kao da plaču.


Dobra vila Šumica je čula taj zvuk i shvatila da nešto nije u redu. Osetila je da će se dogoditi stašna nesreća.


Princeza je čekala svog Princa. On nije dolazio. Ni glasa nije bilo od njega, nije poslao glasnika, niko ga nije video. Princeza je strašno patila i plakala. Nije verovala da joj je to mogao učiniti.


Dobra vila se sažali na princezin bol. Saznala je šta se dogodilo i znala je da samo jaka čarolija može vratiti Princa.


Pretvorila je Princezu u prelepu jelku, njena zelena haljina postala je raskošna krošnja, a drago kamenje bleštave kuglice, njena kruna se pretvorila zvezdu na samom vrhu jelke.


Da bi čarolija bila uspešnija vila je šapnula ljudima da za svaki doček Nove godine okite najlepše što znaju svoju jelku, kako bi princeza i dalje bila lepa svom princu. Da veselim lampicama osvetljavaju noć kako bi princ video put kojim će poći. Ljudi moraju biti što radosniji i veseliji jer samo tako mogu pobediti zlu čaroliju. Što je više sreće i radosti, to je njena moć da pobedi zlu vešticu veća.


Tako se otvara put da Princeza ponovo bude sa svojim Princom.

Biljana Kotur

субота, 24. децембар 2016.

МАЧОР СА ПРОТЕЗОМ


Жалио се доктору
један мачор стари,
прогуто је целог миша
па се тешко вари.

Доктор брзо одлучи
да му муке скрати,
дао му је еликсир
да миша поврати.

Дијагноза доктора
мачка разочара
Написа му упут код зубног лекара.

Зубар мачка прегледа,
објасни му ствари .
"Храна мора да се жваће
да се боље свари."

После мене протетичар
сад је на потезу,
да не гуташ целог миша
добићеш - протезу!"
 
Живан Филиповић


понедељак, 19. децембар 2016.

ДОЛАЗИ ЗИМА


Почео је снежак бели
да поклоне шуми дели.
Заклонио сунце врело,
обукао све у бело.

Дичном храсту шубарицу,
јелки хекла венчаницу.
Окитио ињем грање
да их прате на венчање.

Замрзнута чека стаза
и запрега Деда Мраза.
Закаснила зима љута
с поклонима испод скута.

Белим ињем ђердан везе
да окити вите брезе.
Деда Мразу хекла браду,
све је спремно за параду!

Живан С.Филиповић

Из књиге песама за децу
БОЈИЦЕ У РУКЕ

уторак, 02. август 2016.

Košarkaš smećar


Marko je bio mnogo nevaljao dečak.  Jedna od njegovih najizraženijih loših osobina je bila ta što je voleo da prlja okolinu.  On nije, kao sva lepo vaspitana deca, ubacivao smeće u kantu za otpatke.  Ne.  On je voleo da se igra košarke,  pa je zgužvao neki papirić i bacio ga levo od kante,  na desetak cantimetara.  Čašom od jogurta je gađao slovo č na jednoj reklami. Štapićem od sladoleda je gađao banderu.  I nikada,  baš nikada,  nije se sagnuo da to smeće pokupi i baci u kantu. Ko zna koliko je ulica i parkića zaprljao.  I ni jednog trenutka nije pomislio da ne radi dobro.  Baš suprotno.  Radovao se svakom, po njegovim merilima, uspešnom pogotku.

Ali,  jednog jutra...

Marko je bezbrižno spavao,  a voleo je duže da spava, i kroz san je čuo neke zvukove. Bio je ubeđen da sanja, sve dok ga nekoliko oštrih zvukova nije probudilo.  
Ugledao je sobu punu smeća. Po podu su bili razbacani razni papiri,  limenke,  prazne čaše...

Da, to je san,  sa olakšanjem je pomislio. 

Opet je začuo čudno šuštanje i lupkanje.

Otvorio je oči i smeće je bilo na podu.  I na svoje zaprepašćenje je shvatio da mu neko ubacuje otpatke kroz prozor.

Ustao je i nekoliko trenutaka gledao šta se dešava. Otpaci su i dalje uletali kroz prozor.
 
Polako je krenuo prema prozoru,  pazeći da se ne iseče na neku konzervu.  Ispred njegovog prozora je stajala grupa dečaka koji su se takmičili ko će ubaciti više smeća u njegovu sobu.

- Šta radite to? - ljutito je uzviknuo.  - Prestanite!  Prestanite!  Soba mi je puna smeća!

I kad je pokušao da zatvori prozor,  video je da nema nijednog krila. Limenka ga pogodi u glavu.

- Skloni se!  - uzviknu jedan dečak.  - Pokvarićeš mi rezultat.

- Objasni mi o čemu se ovde radi? - zavrištao je Marko.

- Igramo novu igricu " Pogodi Markov prozor", a sad se skloni,  vodio sam - rekao je nestrpljivo jedan dečak. 

Marko se nemoćno naslonio na zid.  Gledao je svoju sobu punu smeća. Nije bilo mesta na koje je mogao stati.  U trenutku je shvatio da je grešio.
I došlo mu je da zaplače.

" Neću više nikada bacati smeće!  Neću više nikada bacati smeće!" -pokajnički je mrmljao u bradu.  Toliko jako je bio obuzet pokajanjem da nije ni primetio kada je smeće prestalo da uleće u njegovu sobu.

I tako je jedn dečak postao bolji.

Biljana Kotur

субота, 19. децембар 2015.

Dobra princeza



U jednom kraljevstvu živela je princeza koju su zbog njene dobrote prozvali Dobra princeza. Neki su čak verovali da ima čaroban dodir. Mnoge su priče kružile o princezi u narodu, a najviše su ih pričali oni koji nisu razumeli kako je  moguće da princeza bude takva da svako njeno delo bude čudesno.

Jednoga dana dva stražara dovedoše mladića koga su uhvatili u krađi. Voleo je on i da se potuče, da pravi razne neprijatnosti ljudima.
Princeza ga pozva da priđe i zatraži da joj pruži obe ruke. Kada mu je obuhvatila šake svojim rukama, mladić oseti neobičnu toplinu kroz celo telo. Učini mu se da vidi iskrice u princezinim očima.

- Ja verujem da ove ruke mogu da učine mnogo dobra. Na liniji dlana piše da su to dobre, vredne i poštene ruke.
I tada se mladiću učini da su one iskrice iz princezinih očiju poletele prema njemu i on se strese i odskoči od princeze.
- Pustite ga – reče princeza stražarima i oni se zbunjeno nakloniše i propustiše mladića.

U tom trenutku utrča u dvoranu jedna mlada i lepa devojka. Nakloni se princezi i sa suzama u očima, drhtavim glasom reče:
- Ja više ne mogu da trpim Martu! Možete li učiniti nešto, princezo?
- Šta je sad bilo? – sa smeškom upita princeza.
- Ne mogu više da je slušam. Preteruje, mnogo preteruje. Dosta mi je njenih priča kako je ona lepša, pametnija, kako ima lepše haljine, bolje kočije... Ne mogu to više da trpim.
- Pozovi je kod mene da joj dam jedan poklon.
- Hoćete da joj date poklon – reče šokirano devojka – ja sam mislila da ćete je kazniti.
- Ne, pokloniću joj ogledalo – reče princeza. – To je čarobno ogledalo. Kada se bude ogledala u njemu ono će joj govoriti da je lepa, dobra, pametna. To je ogledalo kome će ona poverovati.
Devojka htede da se usprotivi, ali princeza samo odmahnu rukom i nežno je pogleda.

U tom trenutku zagrmi i zamrači se nebo. Uz strašan prasak polomljenog stakla, u dvoranu uleti veštica Crnila i zgrabi princezu. Bila je toliko brza da niko nije mogao da je zaustavi.
Veštica Crnila je zaključala princezu u malu, mračnu sobu koja je imala samo neveliko prozorče na vratima.
- Čujem da imaš moć da menjaš ljude, da tvoje ruke imaju čaroban dodir – reče veštica princezi kroz prozorče.  – Želim da mi otkriješ tajnu tvojih moći.
- Nije to nikakva tajna – odgovori princeza – to je samo... ljubav.
- Ljubav! Ljubav! – u neverici povika veštica. – Hahahahahaaaa, ahahahaha – orio se njen kreštavi smeh. – Dobro, kako hoćeš, ali znaj da odavde nećeš izaći dok mi ne otkriješ tajnu svojih moći.

Prolazili su dani, veštica je uvek dobijala isti odgovor i polako je gubila strpljenje. Još nešto ju je brinulo. Jednog dana nije mogla da nađe svoj čarobni štapić, a drugog dana nije mogla da nađe svoju metlu. To joj se nikada nije desilo i dok je razmišljala da li je počela da zaboravlja, začuje kucanje na vratima.
Ispred njene kuće je stajo mladić i u jednoj ruci držao njen čarobni štapić, a u drugoj metlu. Veštica je prebledela, jer šta može da uradi jedna veštica bez svog štapića i metle.
- Zahtevam da odmah pustiš princezu! – odlučno reče mladić.
Veštica je bila potpuno nemoćna bez svojim pomagala pa nerado pusti princezu.
Kada je videla svog spasioca princeza se nasmeši.
- Znate, princezo, vaše reči ljudima ne daju mira, vi ste doista čudesna osoba.
Kada je to rekao, priđe reci, kraj koje su prolazili, i baci onaj štap i metlu.
A princeza nastavi da svojom ljubavlju preobražava svet.

Biljana Kotur

петак, 05. јун 2015.

Bajka o Beogradu


Nekada davno, živeli su momak Dunav i devojka Sava. 
 
Dunav je bio velik, lep i snažan momak, a najviše je voleo da jaše konja i ide u lov. Jednog dana je na izvoru ugledao prelepu devojku koja se mučila da ponese dve teške kofe vode. Odmah je ponudio svoju pomoć i od tog dana počinje njihova ljubav.

No, sreća je kratko trajala, jer su naišli na neodobravanje svojih porodica. Njihovi roditelji su imali druge planove i nikako nisu hteli da prihvate tu ljubav. Uzalud je bio svaki pokušaj Dunava i Save da ih odobrovolje i ubede da popuste.

Zato njih dvoje odluče da pobegnu.

Opremili su se za putovanje i krenuli da nađu mesto gde će moći, u ljubavi, mirno živeti.
Roditelji su bili mnogo ljuti kada su shvatili da su pobegli i organizovali su, svako za svoje dete, poteru.
Dugo su Dunav i Sava bežali. Iako su imali zdravog i snažnog konja, koji je mogao da podnese mnoge napore, nisu smeli da se opuste i zastanu ni za trenutak,  pa je sirota životinja počela pokazivati prve znakove umora. Veliki broj ljudi je bio uključen u poteru za njima i oni su uvek imali odmorne ljude koji su se smenjivali u poteri.

- Pogledaj tamo – rekao je Dunav Savi, pokazujući joj tvrđavu koja se nazirala u daljini.
- Kada bi njene zidine htele da nas sakriju – rekla je umorno Sava.
- To je vojno utvrđenje, siguran sam da ćemo u njemu uspeti da nađemo neko mesto da se sklonimo od potere – rekao je odlučno Dunav.

Jahali su prema utvrđenju. Konj je bio veoma iscrpljen i sve je sporije išao. Dunav i Sava su bili premoreni i ulagali su veliki napor da ostanu budni.

Dobre vile, koje us živele u blizini utvrđenja, ugledale su dvoje mladih i umornih putnika. Ugledale su i oblak prašine koji se dizao iz pravca odakle je dolazila potera.
- Jao, šta da radimo? – uzbuđeno je zapitala prva dobra vila.
- Pogledajte, njihov konj je pao, svi su suviše iscrpljeni, neće uspeti pobeći – uzviknula je druga dobra vila.

Njihova majka je zamišljeno posmatrala ceo prizor, polako shvatajući sve što se dešavalo.
- Deco, ovo je neravnopravna borba. Dani bežanja i nespavanja su slomili tela ovih mladih ljudi, a njihovi roditelji su zaslepljeni ljutnjom i ne mogu da vide ništa lepo. Bes je moćno, ali slepo oružje i može da ubije i najlepšu ljubav.

U trenutku kada je Dunav poljubio Savu, želeći da je ohrabri i ulije joj novu snagu, majka dobrih vila zamahnu svojim čarobnim štapićem i pretvori ih  u dve reke.

- Majko, šta si to uradila? – uzviknuše vile.
- Deco, ova je ljubav bila tako lepa i velika. Na ovom mestu sagradiće se grad, beo grad, Beograd. Beo jer je i njihova ljubav bila takva, bela, čista, lepa, velika. U vazduhu će treperiti čestice te ljubavi i svi ljudi koji dođu u njega će je osećati. Mnogo će ljudi želeti da u njega dođe i zato će on rasti i...
- Šta si se zamislila, majko? – upita mlađa vila.
- Pa... malo sam zabrinuta.
- Zašto?
- Zato što će Beograd biti beo, lep, čist onoliko kolika bude ljubav u ljudima koji će u njemu živeti, kroz njega prolaziti ili u njega dolaziti.

Kotur Biljana