уторак, 02. август 2016.

Košarkaš smećar


Marko je bio mnogo nevaljao dečak.  Jedna od njegovih najizraženijih loših osobina je bila ta što je voleo da prlja okolinu.  On nije, kao sva lepo vaspitana deca, ubacivao smeće u kantu za otpatke.  Ne.  On je voleo da se igra košarke,  pa je zgužvao neki papirić i bacio ga levo od kante,  na desetak cantimetara.  Čašom od jogurta je gađao slovo č na jednoj reklami. Štapićem od sladoleda je gađao banderu.  I nikada,  baš nikada,  nije se sagnuo da to smeće pokupi i baci u kantu. Ko zna koliko je ulica i parkića zaprljao.  I ni jednog trenutka nije pomislio da ne radi dobro.  Baš suprotno.  Radovao se svakom, po njegovim merilima, uspešnom pogotku.

Ali,  jednog jutra...

Marko je bezbrižno spavao,  a voleo je duže da spava, i kroz san je čuo neke zvukove. Bio je ubeđen da sanja, sve dok ga nekoliko oštrih zvukova nije probudilo.  
Ugledao je sobu punu smeća. Po podu su bili razbacani razni papiri,  limenke,  prazne čaše...

Da, to je san,  sa olakšanjem je pomislio. 

Opet je začuo čudno šuštanje i lupkanje.

Otvorio je oči i smeće je bilo na podu.  I na svoje zaprepašćenje je shvatio da mu neko ubacuje otpatke kroz prozor.

Ustao je i nekoliko trenutaka gledao šta se dešava. Otpaci su i dalje uletali kroz prozor.
 
Polako je krenuo prema prozoru,  pazeći da se ne iseče na neku konzervu.  Ispred njegovog prozora je stajala grupa dečaka koji su se takmičili ko će ubaciti više smeća u njegovu sobu.

- Šta radite to? - ljutito je uzviknuo.  - Prestanite!  Prestanite!  Soba mi je puna smeća!

I kad je pokušao da zatvori prozor,  video je da nema nijednog krila. Limenka ga pogodi u glavu.

- Skloni se!  - uzviknu jedan dečak.  - Pokvarićeš mi rezultat.

- Objasni mi o čemu se ovde radi? - zavrištao je Marko.

- Igramo novu igricu " Pogodi Markov prozor", a sad se skloni,  vodio sam - rekao je nestrpljivo jedan dečak. 

Marko se nemoćno naslonio na zid.  Gledao je svoju sobu punu smeća. Nije bilo mesta na koje je mogao stati.  U trenutku je shvatio da je grešio.
I došlo mu je da zaplače.

" Neću više nikada bacati smeće!  Neću više nikada bacati smeće!" -pokajnički je mrmljao u bradu.  Toliko jako je bio obuzet pokajanjem da nije ni primetio kada je smeće prestalo da uleće u njegovu sobu.

I tako je jedn dečak postao bolji.

Biljana Kotur

субота, 19. децембар 2015.

Dobra princeza



U jednom kraljevstvu živela je princeza koju su zbog njene dobrote prozvali Dobra princeza. Neki su čak verovali da ima čaroban dodir. Mnoge su priče kružile o princezi u narodu, a najviše su ih pričali oni koji nisu razumeli kako je  moguće da princeza bude takva da svako njeno delo bude čudesno.

Jednoga dana dva stražara dovedoše mladića koga su uhvatili u krađi. Voleo je on i da se potuče, da pravi razne neprijatnosti ljudima.
Princeza ga pozva da priđe i zatraži da joj pruži obe ruke. Kada mu je obuhvatila šake svojim rukama, mladić oseti neobičnu toplinu kroz celo telo. Učini mu se da vidi iskrice u princezinim očima.

- Ja verujem da ove ruke mogu da učine mnogo dobra. Na liniji dlana piše da su to dobre, vredne i poštene ruke.
I tada se mladiću učini da su one iskrice iz princezinih očiju poletele prema njemu i on se strese i odskoči od princeze.
- Pustite ga – reče princeza stražarima i oni se zbunjeno nakloniše i propustiše mladića.

U tom trenutku utrča u dvoranu jedna mlada i lepa devojka. Nakloni se princezi i sa suzama u očima, drhtavim glasom reče:
- Ja više ne mogu da trpim Martu! Možete li učiniti nešto, princezo?
- Šta je sad bilo? – sa smeškom upita princeza.
- Ne mogu više da je slušam. Preteruje, mnogo preteruje. Dosta mi je njenih priča kako je ona lepša, pametnija, kako ima lepše haljine, bolje kočije... Ne mogu to više da trpim.
- Pozovi je kod mene da joj dam jedan poklon.
- Hoćete da joj date poklon – reče šokirano devojka – ja sam mislila da ćete je kazniti.
- Ne, pokloniću joj ogledalo – reče princeza. – To je čarobno ogledalo. Kada se bude ogledala u njemu ono će joj govoriti da je lepa, dobra, pametna. To je ogledalo kome će ona poverovati.
Devojka htede da se usprotivi, ali princeza samo odmahnu rukom i nežno je pogleda.

U tom trenutku zagrmi i zamrači se nebo. Uz strašan prasak polomljenog stakla, u dvoranu uleti veštica Crnila i zgrabi princezu. Bila je toliko brza da niko nije mogao da je zaustavi.
Veštica Crnila je zaključala princezu u malu, mračnu sobu koja je imala samo neveliko prozorče na vratima.
- Čujem da imaš moć da menjaš ljude, da tvoje ruke imaju čaroban dodir – reče veštica princezi kroz prozorče.  – Želim da mi otkriješ tajnu tvojih moći.
- Nije to nikakva tajna – odgovori princeza – to je samo... ljubav.
- Ljubav! Ljubav! – u neverici povika veštica. – Hahahahahaaaa, ahahahaha – orio se njen kreštavi smeh. – Dobro, kako hoćeš, ali znaj da odavde nećeš izaći dok mi ne otkriješ tajnu svojih moći.

Prolazili su dani, veštica je uvek dobijala isti odgovor i polako je gubila strpljenje. Još nešto ju je brinulo. Jednog dana nije mogla da nađe svoj čarobni štapić, a drugog dana nije mogla da nađe svoju metlu. To joj se nikada nije desilo i dok je razmišljala da li je počela da zaboravlja, začuje kucanje na vratima.
Ispred njene kuće je stajo mladić i u jednoj ruci držao njen čarobni štapić, a u drugoj metlu. Veštica je prebledela, jer šta može da uradi jedna veštica bez svog štapića i metle.
- Zahtevam da odmah pustiš princezu! – odlučno reče mladić.
Veštica je bila potpuno nemoćna bez svojim pomagala pa nerado pusti princezu.
Kada je videla svog spasioca princeza se nasmeši.
- Znate, princezo, vaše reči ljudima ne daju mira, vi ste doista čudesna osoba.
Kada je to rekao, priđe reci, kraj koje su prolazili, i baci onaj štap i metlu.
A princeza nastavi da svojom ljubavlju preobražava svet.

Biljana Kotur

петак, 05. јун 2015.

Bajka o Beogradu


Nekada davno, živeli su momak Dunav i devojka Sava. 
 
Dunav je bio velik, lep i snažan momak, a najviše je voleo da jaše konja i ide u lov. Jednog dana je na izvoru ugledao prelepu devojku koja se mučila da ponese dve teške kofe vode. Odmah je ponudio svoju pomoć i od tog dana počinje njihova ljubav.

No, sreća je kratko trajala, jer su naišli na neodobravanje svojih porodica. Njihovi roditelji su imali druge planove i nikako nisu hteli da prihvate tu ljubav. Uzalud je bio svaki pokušaj Dunava i Save da ih odobrovolje i ubede da popuste.

Zato njih dvoje odluče da pobegnu.

Opremili su se za putovanje i krenuli da nađu mesto gde će moći, u ljubavi, mirno živeti.
Roditelji su bili mnogo ljuti kada su shvatili da su pobegli i organizovali su, svako za svoje dete, poteru.
Dugo su Dunav i Sava bežali. Iako su imali zdravog i snažnog konja, koji je mogao da podnese mnoge napore, nisu smeli da se opuste i zastanu ni za trenutak,  pa je sirota životinja počela pokazivati prve znakove umora. Veliki broj ljudi je bio uključen u poteru za njima i oni su uvek imali odmorne ljude koji su se smenjivali u poteri.

- Pogledaj tamo – rekao je Dunav Savi, pokazujući joj tvrđavu koja se nazirala u daljini.
- Kada bi njene zidine htele da nas sakriju – rekla je umorno Sava.
- To je vojno utvrđenje, siguran sam da ćemo u njemu uspeti da nađemo neko mesto da se sklonimo od potere – rekao je odlučno Dunav.

Jahali su prema utvrđenju. Konj je bio veoma iscrpljen i sve je sporije išao. Dunav i Sava su bili premoreni i ulagali su veliki napor da ostanu budni.

Dobre vile, koje us živele u blizini utvrđenja, ugledale su dvoje mladih i umornih putnika. Ugledale su i oblak prašine koji se dizao iz pravca odakle je dolazila potera.
- Jao, šta da radimo? – uzbuđeno je zapitala prva dobra vila.
- Pogledajte, njihov konj je pao, svi su suviše iscrpljeni, neće uspeti pobeći – uzviknula je druga dobra vila.

Njihova majka je zamišljeno posmatrala ceo prizor, polako shvatajući sve što se dešavalo.
- Deco, ovo je neravnopravna borba. Dani bežanja i nespavanja su slomili tela ovih mladih ljudi, a njihovi roditelji su zaslepljeni ljutnjom i ne mogu da vide ništa lepo. Bes je moćno, ali slepo oružje i može da ubije i najlepšu ljubav.

U trenutku kada je Dunav poljubio Savu, želeći da je ohrabri i ulije joj novu snagu, majka dobrih vila zamahnu svojim čarobnim štapićem i pretvori ih  u dve reke.

- Majko, šta si to uradila? – uzviknuše vile.
- Deco, ova je ljubav bila tako lepa i velika. Na ovom mestu sagradiće se grad, beo grad, Beograd. Beo jer je i njihova ljubav bila takva, bela, čista, lepa, velika. U vazduhu će treperiti čestice te ljubavi i svi ljudi koji dođu u njega će je osećati. Mnogo će ljudi želeti da u njega dođe i zato će on rasti i...
- Šta si se zamislila, majko? – upita mlađa vila.
- Pa... malo sam zabrinuta.
- Zašto?
- Zato što će Beograd biti beo, lep, čist onoliko kolika bude ljubav u ljudima koji će u njemu živeti, kroz njega prolaziti ili u njega dolaziti.

Kotur Biljana

понедељак, 04. мај 2015.

МРАВЉА ЧУДА





 Било је то велико чудо
у свету сићушних мрава,
говорили су многи:
''То је урлик страшног лава!''

Заседало је мравље судство:
''Ко то шалу овде прави?!
Тако ми кухињског слаткиша,
зар о овоме говоре мрави?!
Нека порота буде тиша!''

И ето првог испитаника,
био је то мрав Мика:
''Тако ми свих антена,
чуо сам урлик тај,
потврдиће и моја жена,
мислимо да је змај.''

Од лава до змаја, хијена и авиона,
па до неког афричког слона,
или како рече мравица Соња:
''Био је то урлик нилског коња!''

Говорило је судство:
''Откуд змај или крава
у сићушном дому мрава?!
Тако ми свих ногу,
да нисте видели и бабарогу?!''

Јавио се мравуљак:
''Поштовани суде,
није то никаква аждаја,
нити бабароге из мравињака штрче,
није то урлик лава,
већ мој тата тако хрче.''                        

                                    Стеван Милошевић

уторак, 17. фебруар 2015.

Planinske priče: Zlatibor i Tara

- Mama, voleo bih da odemo na planinu – rekao je Milan mami. – Gledao sam danas neke slike i mnogo mi se dopada.
– Planine su veoma lepe. I ja bih volela da odemo – rekla je mama. – Tebi bi prijao planinski vazduh, ali dok ne ostvarimo našu želju, hoćeš li da ti ispričam jednu priču?
– Može – zadovljno reče Milan i udobno se namesti na krevetu.
– Nekada davno, živela je vila Tara, najlepša od svih vila. Priče o njenoj lepoti stigle su do zlog vilenjaka Tamagora, pa je on poželeo da je upozna. Kada ju je ugledao znao je da će postati njegova žena. Okupio je svitu i krenuo po vilu.
– O, vilo, izađi, došli su svatovi po tebe! – uzviknuo je Mali Zli Patuljak.
Tamagor je postao nestrpljiv jer se vila nije pojavljivala. Zato on svojim štapom razbi vrata na brvnari i uleti kao munja.
Tara nije bila unutra. Uspela je da pobegne i sakrije se u obližnju pećinu. Međutim, Tamagor je bio vilenjak koji je imao moć da vidi u tami i vila nije mogla dugo da se krije tamo.
Budući da se vila Tara nije htela udati za zlog Tamagora, morala je bežati, ali svaki put on je uspevao da je pronađe.
Vila je u svom bežanju otišla daleko od kuće. Došla je do jedne šume i, da bi zavarala trag, svoj zlatni prah je prosula po drveću i proplancima, po pašnjacima. Zbog toga su ljudi tu planinu prozvali Zlatibor.
Tamagor je bio nemoćan protiv zlatne boje, ona je slabila njegove moći, ali zato, kad je došla noć i sunce nije obasjavalo zlatne vrhove drveća, on je opet video gde je vila. Cele noći je jurio za njom, ali je ona uspevala da mu pobegne. Tek kad je sunce izašlo i najavilo novi dan, Tamagor se povukao i čekao sledeću noć. Vila Tara se, umorna od bežanja, spustila na jedan proplanak. Znala je da Tamagor neće odustati od ženidbe i zato odluči da upotrebi sve svoje moći kako bi mu zauvek pobegla.
Pretvorila se u planinu. Svu svoju lepotu joj je darovala.
Ljudi su planinu prozvali Tara.
– Gotovo? – upita Milan i, kad je mama klimnula glavom, on sanjivo reče:
– Baš bih voleo da vidim te zlatne vrhove i lepotu Tare.
Mama ušuška Milana, poljubi ga u čelo i tiho šapnu:
– Želje se ostvaruju onima koji veruju.

Kotur Biljana

субота, 14. фебруар 2015.

Trifun i Valentin

Nekada davno, živela su dva najbolja prijatelja, Trifun i Valentin. Bili su poznati po svojoj mudrosti, pa su mnogi dolazili kod njih po savet za razne probleme koji su ih mučili.
Jednoga dana do njih dopru glasine o devojci koju niko nije uspeo da uda.
Kada je tek stasala za udaju, mnoge provodažije su pokušavale da joj nađu muža jer je bila izuzetno lepa devojka, ali niko nije uspeo da pronađe momka po meri. Neki su bili nedovoljno lepi, neki previše lepi, bilo je previsokih, preniskih, debelih, mršavih, nedovoljno pametnih, nadmenih,  pretihih… Spisak mana je bio dugačak.
Kako su godine prolazile, bilo je sve manje udvarača. Provodadžije su i dalje pokušavale da je udaju, jer su znale da će to biti dobro za njih. Nije šala udati devojku koja nikoga neće.
Trifunu i Valentinu je cela priča bila zanimljiva, te oni odluče da odu u to mesto i pokušaju udati devojku.
Kada su došli u selo, uputili su se kući devojke. Predstavili su se i rekli da su joj doneli čarobni napitak koji će joj pomoći da se uda.
Devojka ih je lepo ugostila i dok su ručali, Trifun iz torbe izvadi flašu rumenog napitka.
– Ovo je čarobni napitak za koji mislimo da će ti pomoći da pronađeš dobrog muža – reče Trifun devojci.
– Baš danas mi dolazi jedan prosac – odgovori devojka – videćemo hoće li vaš napitak doneti neke rezultate.
Uzela je čašu koju joj je pružio Trifun i otpila nekoliko gutljaja.
-Mmmm, lepo je – reče i ispi sve. – Mogu li dobiti još malo?
– Može, ali samo pola čaše – strogo je rekao Trifun.
Kada je prosac zakucao na vrata, devojka je bila lepo raspoložena, oči su joj bile sjajne i sa osmehom je primila gosta. Dok su veselo pričali, devojka pomisli da bi bilo dobro da i taj simpatični momak popije čašu čarobnog naptika.
Otišla je brzo u jednu malu prostoriju, gde su se skrili Trifun i Valentin i zamolila ih da joj daju flašu sa naptikom kako bi mogla nazdraviti sa momkom.
– Draga devojko – reče joj Valentin – ne smeš više piti čarobni napitak. – Ako popiješ još jednu čašu ovaj momak će videti jednu sasvim drugu osobu, a oj je došao zbog tebe.
Na svadbi su Trifun i Valentin bili počasni gosti.

Kotur Biljana

уторак, 20. јануар 2015.

PUTOVANJE DO ZVEZDA

PRIČE ZA DECU IZ KNJIGE ”LETO BEZ VERONIKE”


PUTOVANJE DO ZVEZDA
  
Te mirne i lepe letnje noći, sa milionima zvezda načičkanih nebeskim svodom, Danilo je poželeo da upregne dva vilinska konjica i uzleti na nebo.
„To nije nemoguće”, mislio je zagledan gore, ležeći nauznak, s rukama ispod glave.
Lekoviti miris kamilice i tek prosušenog sena, prijatno ga je opijao i pojačavao njegovu želju. Budzašto bi mogao nabaviti jednu laku kočiju. Na jezercetu je video vilinske konjice, poveo bi i dva svica da mu, ako bude potrebno, osvetljavaju put, a pribavio bi i ostale sitnice. Svakako bi trebalo da ponese topao pokrivač, debele vunene čarape i verovatno štitnike za uši. Gore je sigurno hladno i protiv prehlade dobro bi došao čaj od žalfije.
         „Da, da, čaj od žalfije. On je baš dobar protiv nazeba.”, promrmljao je smešeći se.
Zaneseno je posmatrao treperavo i užareno zvezdano more, grickajući stabljiku nekog cveta, osluškujući raspevanost zrikavaca i pesmu ptica u žitnim poljima pored grada. Jedna repatica odletela je iza planine. Druga krupna zvezda, svetlija od ostalih, zagledana u mirnu površinu reke i livadu, kao da mu je namigivala. Miris leta uspavljivao je sve na livadi pored obale.
– Šta čekaš? – čuo je nepoznati glas. – Jesi li spreman?
– Naravno – odgovorio je brzo. – Već odavno.
– Onda krećemo. Odmah!
– A ko si ti? Nikoga ne vidim.
– Zar je to važno? Ja ću te pratiti na putu. Ništa ne brini.
Danilo je bez oklevanja uskočio u kočiju u koju su već bila upregnuta dva vilinska konjica širokih prozirnih krila. Kočija je bila lepa, ni prevelika ni premala. Osvrnuo se i video da je unutra sve na svom mestu. Čak i termosica sa čajem od žalfije. Na sedištu je zatekao dvogled i skupocen mobilni telefon.

– Dobro sam se toga setio. Nadam se da će biti dobar signal da se mogu javiti mami i Nini.
Kočija je bila spremna za polazak. Pogledao je prema kući i osvetljenim prozorima, a onda niz široku varošku ulicu prema zgradi u kojoj je stanovala Nina. Njen prozor je bio osvetljen. Ona sada sigurno surfa internetom i čudi se zašto njega nema na vezi.
– Možda bi trebalo da se javim svojima – dvoumio se. – I Nini. Hm, ali svi bi se oni pobunili zbog moje odluke, a mama i baka još i mnogo nasekirale. Biće bolje da šmugnem bez pozdravljanja.
I onda je zaplovio, lagano, pa sve brže, bez truckanja, penjući se sve više, posmatrajući kako brzo nestaju kuće, drveće, ulica, reka, celi gradić.
– Ovo je kao na filmu! – radosno je uskliknuo osećajući kako mu vazduh struji oko ušiju, a kosa leprša.
Kočija je jezdila s lakoćom i on je samo ovlaš držao uzde, više posmatrajući okolinu nego što se usredsređivao na upravljanje. Ispod sebe video je već dva osvetljena grada, zatim mnogo njih, vijugave reke i visoke planine. Mimoišao se s nekom velikom pticom. Onda je proleteo avion osvetljenih prozora, pun putnika. Neki su ga primetili i mahnuli. I on je njima uzvratio, a najviše jednoj devojčici, koja je, lica priljubljenog uz staklo, bila iznenađena onim što vidi.
– Hej, ti! – odjednom je čuo glas nekog dečaka na krilatom konju. – Kuda si se uputio?
– Na nebo, do zvezda – odgovorio je mirno. – Oduvek sam to želeo i sada mi se želja ispunila.
– Nije loše, nije loše. Dovitljiv si.
– I ti. Neobičan ti je taj konj. I veoma lep.
– To je moj Pegaz. Mnogo je dobar i brz.
– A ti, kuda si krenuo?
– Samo malo da projašem. Onako, pre spavanja.
Spavanja! O, da! Dole se sada sigurno svi spremaju na počinak. Mama je oprala zube, tata je zaspao na terasi u fotelji pored televizora koji je izneo zbog vrućine u vikendici, baka već odavno hrče u svojoj sobi… Sada će sigurno primetiti da ga nema i počeće da ga traže, da se sekiraju i dozivaju. Setio se mobilnog telefona i brzo ukucao poruku: ”Ne brinite. Otišao sam malo da prošetam.”
– Moram i Nini da se javim – rekao je poluglasno.
         – Šta kažeš? – upitao je dečak na Pegazu koji je još jahao uporedo s kočijom.
         – Moram da se javim Nini.
         – Ko ti je to?
         – Moja devojka. Prava lepotica. Sigurno će se zabrinuti.
         – Bolje nemoj. Znaš kakve su žene. Odmah počnu da cmizdre.
         – O, ne! Ona će me razumeti. I siguran sam da neće nikome otkriti moju tajnu.
         – Kako želiš. Hajde, zdravo!
         I dečak obruši svog konja i brzo nestade u nebeskom plavetnilu. 
         Danilo je, sav srećan, jurio dalje. Ni sam nije znao koliko je daleko odmakao od Zemlje. Sigurno već veoma mnogo, jer se dole videla samo jedna velika lopta, s kontinentima koji su se još mogli nazreti. Je li osećao strah? Nije, naravno, jer je bio hrabar dečak.
         Prošao je jedan kosmički brod. Jasno je video kosmonaute u skafanderima kako lebde unutra. Jedan mu se nasmešio i lagano mahnuo. Ali, to je bilo samo na tren, jer kosmički brodovi jure velikom brzinom.
         Nabio je štitnike za uši, prebacio prekrivač preko krila i gucnuo malo čaja iz termosice.
         „Da obujem i čarape? Ma ne, nije toliko hladno”, prošaputao je i cimnuo uzdama.
         Kočija je jurnula još brže. Približavao se jednoj prelepoj zvezdi. Za koji trenutak, znao je to, spustiće se. Svuda je blistala zlatasta svetlost i bilo je lepo, lepo…
         – Mihailo, gle! – rekla je mama. – On je zaspao.
         – Odneću ga u krevet. Baš lepo spava – smeškao se tata, ustajući iz fotelje i prilazeći Danilu.
         – I sanja – dodala je mama.

_ Jovica Đurđić