недеља, 09. фебруар 2014.

Letnja bajka

Jedne vedre i tople letnje noći veliki Meda je šetao kroz šumu. Nije mogao da zaspi pa je tražio nešto slatko.
Iza jednog grma izlete Svitac i prolete mu ispred njuške pa par puta prolete oko Medine glave i on shvati da ga poziva da pođe za njim. Nije znao kuda ga vodi, ali je nekako znao da treba da ga sledi.
A svitac je leteo sve dublje u šumu. Svetlosti je bilo sve manje, drveća sve više, I ono je postajalo sve višlje, krošnje sve gušće, a staza se jedva nazirala. Da nije bilo Svica, ne bi je ni video. Već se sa mukom Meda provlačio između širokih stabala, jedva je zaobilazio grmlje i šiblje oko staze. Došli su u onaj deo šume koji su stariji nazivali Tamna šuma i za koji su mu, dok je bio mali, pričali da ne sme da ide tamo, jer tamo živi Mrak, koji je zao i loš. Ali sve je te priče Meda zaboravio, sve brže jureći za Svicem.
Odjednom je drveća bivalo sve manje, pojavljivala se neka čudna svetlost i neki divni umilni zvuci dopirali su do njih. Svitac polete još brže i Meda potrča za njim koliko god je mogao. Na proplanku usred šume ugleda divan prizor. Stajao je kao ukopan, posmatrajući malo jezero, u kome se ogledalo noćno nebo. Treperave zvezde rasipale su svoj sjaj po mirnoj površini vode. Ali jedva da je Meda i primetio svu tu lepotu. Njegov pogled privukla je jedna divna Vila, koja je igrala na obali jezera. Njena duga kosa rasula se duž leđa, a njena vilnska haljina sijala je čudnim sjajem. Nije ni primetila da više nije sama. A Meda, koji je ceo svoj život proveo u toj šumi, nije ni slutio da nešto tako divno postoji, blizu njega.
Posmtarao je Vilu, zadivljeno i u tišini. Okrećući se u svom zanosnom plesu, Vila primeti Medu i zastade. Iznenađeno ga pogleda i njihovi zbunjeni pogledi se sretoše. Tišina je trajala nekoliko trenutaka. Kroz Medinu glavu projuriše čudne misli, oseti nešto što nikada do tad nije osetio. Nije to bio strah, nije to bilo ništa njemu znano, ali je bilo nekako čudno lepo.
Prva progovori Vila: „Zdravo! Ko si ti? Otkud ti ovde? Ovde niko nikad ne dolazi… Ovo je moje mesto za igru. Zato ga i zovu Vilino jezero.“
Meda je i dalje zbunjeno ćutao, nije mogao da progovori, sakupljao je hrabrost u sebi. Neka čudna toplota prostrujala je njegovim telom kad je čuo njen meki i tihi glas. Vila mu priđe bliže i pogleda ga.
Meda jedva čujno progovori: „Ja sam Meda. Pratio sam Svica, zalutao u šumi i … tako sam stigao ovamo. Izvini, nisam mislio da ti smetam. Predivno igraš!“ – ushićeno reče Meda.
„Ja sam Vila. Znaš, mi živimo u ovom delu šume. I igramo… I plešemo…“
„Čuo sam za Vile“, reče Meda, „ali sam mislio da ne postoje, da su bića iz bajki. I nisam ni mogao zamisliti koliko ste lepe.“ Onda opet nastade par trenutaka tišine. Meda nastavi: „Samo su mi, dok si pričali bajke, Vile opisivale kao plavokose, a ti…“ I onda se njegov pogled izgubi u njenim bademastim očima. Zadivljeno je gledao njenu dugu crnu kosu, koja se poput slapova vodopada spuštala niz njena gola leđa. Sjajne minđuše, duge kao njen vrat, dodirivale su joj naga ramena, a duga lagana haljina bila je prekrivena zvezdanom prašinom. Svojim bosim stopalima nije dodirivala tlo, lepršala je prozirnim krilima i smeškala se.
„Želiš li da plešeš sa mnom?“ – upitala je zbunjenog Medu.
„Ali ja ne umem da plešem! Ja sam velik, i trom, i…“
Vila ga prekide: „Ja mogu da te naučim“, reče mu sa osmehom.
„Ali nikada ranije nisam plesao. Mi, medvedi, to ne radimo.“
„Nisi do sada“, reče Vila, „ali za sve postoji prvi put.“
Doleprša lakim krilima i priđe mu vrlo blizu. Poče da se okreće oko sebe i Meda oseti da na njega pada čarobni vilinski prah. Ispuni mu oči čudnim sjajem, donese osmeh na njegovo lice, ispuni dušu toplinom… Vila spusti svoju malenu ručicu u njegovu šapu, a on je jedva malo pritvori plašeći da je ne povredi. Cela Vila je mogla stati u njegovu šapu, toliko je bila mala, ali je bila predivna!! Najlepše biće koje je Meda video! Prišla mu je sasvim blizu i Meda se uplaši da bi mogla čuti kako mu srce ludački lupa.
Posle par prvih, nespretnih, sporih i laganih koraka, Vila povede Medu u plesu. Odjednom noćni vetar zašušti kroz talase, podiže se u guste krošnje drveća i započe stvaranje čudne muzike. Odnekud iz daljine začuše i čudni zvuci ptičjeg poja. Detlić zalupa kljunom o stablo. I zrikavci započeše svoju čudnu muziku. A svici se rasporediše u krug oko ovih čudnih plesača, praveći im podijum. Svi ti šumski zvuci postaše harmonična melodija pa Meda i Vila sve brže i lakše plesaše njihov prvi ples. A zvezdano nebo zatreperi, kao da su se zvezde palile i gasile. Mesec se ogledao u jezeru.
Nisu ni znali koliko su dugo plesali, ali noć se već bližila kraju. „Moram da idem“, reče Vila. „Moram se umiti rosom pre svitanja. Vreme mi je za spavanje.“
„Zar moraš?“ – razočarano upita Meda.
Vila ga još jednom pogleda pravo u oči, dolete do njega i spusti nežni poljubac na njegovu vlažnu njušku. Ostade zatečen. Šareni leptir zaleprša oko njegove glave i polete za Vilom.
Dok je Vila nestajala između stabala, Meda je dugo i nemo posmatrao za njom. Nahzad krenu natrag kroz šumu. Osećao je neki divni umor i leže ispod jednog drveta da se odmori. Tu ga zateče i jutro.
Probudi ga zujanje pčele oko njegove glave, a on samo mahnu šapom da je otera. Dremljivim očima pogleda oko sebe i vide da je ispred svoje pećine.
„Da li sam ja to samo sanjao?“ – upita se Meda, zbunjeno gledajući oko sebe.

 Zoran Antonić

Нема коментара:

Постави коментар