петак, 28. фебруар 2014.

Савршен поклон за девојчице, девојке, жене

Ако волите шешире, сигурно ћете уживати. Ако их не волите, можда промените мишљење.
 Ауторка: Јелена Јергић   www.pricalica.blog.rs










четвртак, 27. фебруар 2014.

Čobanica i čarobna frula

Na jednom proplanku, iza velike šume, živela je čobanica koja je imala čarobnu frulu, jedinu razonodu u samačkom životu. Njena kuća je bila veoma udaljena od svih naseljenih mesta i vrlo retko je sretala ljude i družila se sa njima. Iako je volela da živi u prirodi, nedostatak prijatelja je unosio tugu u njen život.
Imala je stado ovaca i dva psa čuvara koje je veoma volela. Ujutro, kada bi krenula na pašnjak, uzela bi frulu u ruke i svirala. Njeni verni drugari bi trčkarali oko ovaca, pazeći da neka ne odluta.
Sa prvim zvukom iz njene frule, dešavale bi se neobične stvari.
Uspavane krošnje drveća zašumorile bi i započele tiho da pevuše. Taj zvuk bi se preneo na žbunje, travke, cveće na livadama… Od tolikog treperenja nebo bi dobilo posebno plavu boju. Ko bi ga pogledao osmeh bi odmah razvukao njegove usne, koje možda u tom trenutku i nisu bile spremne na smeh. Reke bi zagrgoljile, leptiri bi sleteli nekome na rame, ptice bi lepše pevale…
Nemoguće je pobrojati sve promene koje su se dešavale u prirodi.
Sa ljudima je bilo slično. Iako nisu znali šta se to događa, osetili bi neko čudno treperenje u telu, neobična radost se probijala kroz sve prepreke. Prepoznavali su smirenost i  prijatnu sreću u sebi i pitali se odakle ta osećanja.
Poneko bi naslutio tajnu. Samo retki su znali kakvu dobrobit donosi osluškivanje prirode i kako note mogu da zatvore sve ponore i naprave mostove lepše od svih postojećih.

Kotur Biljana 

среда, 26. фебруар 2014.

Бајка о Сејачу

У времена давна беше једно краљевство над којим владаше веома мудар и праведан владар. А у том краљевству, негде у забити, било је једно село у коме живљаше човек сиромах, који је с тешком муком прехрањивао жену и синчића, али се никада није жалио нити роптао. Није се плашио никаквог посла, а због поштења уважавали су га чак и они тешки на парама.
У почетку је послове обављао сам, али кад је синчић порастао толико да му може у понечему помагати, он поче и њега водити са собом. Будио би га с првим јутарњим зраком, увек истом узречицом:
- Хајдемо, сине, с Божјом помоћи! Што с јутром посејемо, то ћемо с вечери да уживамо.
Bajka o Sejacu 2И дечак би хитро устајао, пратећи вољеног оца, премда, због младости, и не разумевајући ову мудрост с којом га је будио. Јер су, од свих послова које су обављали, најређи били они по њивама, тако да сејања готово није ни било. Више се ту радило по шталама, секла су се и цепала дрва, тестерисало се, мајсторисало и радило све оно од чега је, истини за вољу, велика већина бежала. Међутим, и поред тога, дечак би сваком ко би га питао где иде или шта је радио, одговарао да је од раног јутра сејао, поштујући тиме родитељско васпитање. Ипак, његови вршњаци су у томе више видели разлог за шалу, те га због тога прозваше – Сејач.
И растао је мали Сејач, не из дана у дан, већ из трена у трен, и не само телесно, но и у мудрости он поче засењивати многе, чак и старије од себе. Био је ретко послушан и хитар, брз да чује, спор да говори, вредан и надасве златне руке: чега год би се латио, то би под његовим прстима процветало – тако је био Богом благословен у послу.
Кад је већ израстао у момка, он узе на себе да се брине и стара о својим онемоћалим родитељима и гледаше их све до њиховог блаженог уснућа, никада их ниједном речју, не увредивши или нечим озлоједивши. Због тога су га поштовали још и више и као човека и као мајстора. Чак су се негдањи подсмеси претворили у изразе поштовања, да су га као пример наводили својој деци. Они старији би га гледали и као сина, само да није био толико сиромашан.
Јер он, ни за живота а ни након смрти родитеља, немаше ничега са чиме би могао жену издржавати, бар не онако како су то други замишљали да треба чинити; све што му је остало у наследство, био је трошни, оронули кућерак, који једва да се држао на ногама. Новца никада није било за темељне оправке, па су се довијали како су знали и умели, са оним што су имали, да га крпе и крпљењем одржавају у животу.
Сејач, оставши сам, имађаше још мање прилике и средстава за оправку. Но он је ионако био милостивог срца, те је више бринуо о другима него о себи. Али и не може се баш увек, без обзира на жеље, јер некако баш по престављању његових родитеља нагрну суша у те крајеве, што не само њега, већ све поче да баца у оскудицу. Понестајало је свега, па и посла. Многи радници, надничари и слуге, постајали су вишак и терет и послати су кућама. Зато је сваки зарађени комад хлеба био прави благослов.
Истина, живот је постајао из дана у дан све тежи, али Сејач ни у тој несрећи није зароптао. Штавише, знао је да и кору хлеба, коју би с тешком муком зарадио, подели са гладнима, понајпре комшијском децом. Али не само са њима! Умео је он често да посећује околне шумарке те да и са младунцима каквих животиња, које су и саме гладовале, подели последњу кришку. Посебно је бринуо о малом мечету, чија је мајка завршила као трофеј на поду некаквог богаташа. Њихово је пријатељство било дирљиво, ничим условљено, тако да су се једно другом радовали при сваком сусрету.
У међувремену, док је суша царовала једним крајем овог краљевства, у другом делу, где је био и краљевски дворац, дешавало се нешто необично. Наиме, мудри и праведни краљ стаде премишљати о удаји своје ћерке јединице. Она само што није приспела за брак, па је било неопходно унапред испитати могућности.
Помно размисливши ко би могао бити ње достојан, он помисли:
- Ако бих своју кћер дао за жену било којем од принчева из суседства, то ми се виши чини као да бих рођено дете продао, а поврх тога ко зна шта бисмо тиме добили и она и ја и цео овдашњи народ. Туђин не мора да воли туђе. Стога је можда боље да се уда за праведног и поштеног човека, оданог својој земљи, који има потврду од народа да је честит, неголи да има шупље звање за којим би с лакоћом могла да дозвечи каква неугодност. Помози Ти, Боже!
И краљ, посетивши своју кћер, која је по мудрости све више сличила оцу, и добивши од ње потврду да је сагласна са њим, објави вест у целом краљевству да ће у најскорије време кренути у обилазак не би ли пронашао човека достојног да буде краљевски зет.
Наравно, оваква краљевска одлука наиђе на неразумевање међу многим министрима, који су већ поодавно били у везама са принчевима из окружења, онима који су гајили наду да би могли наследити трон. Међутим, брзо су они то заборавили и гурнули те понуде у запећак, јер су изнашли нешто боље за себе: сада је сваки од њих, који је имао сина, видео у томе могућност да се докопа невиђене почасти – да преко деце влада краљевством. Међу њима, посебно се лукавством, али оним скривеним – најгоре врсте, истицао краљев први министар. Видео је он свога сина, иначе момка веома разметног и раскалашног живота, великог расипника али поводљивог и поткупљивог, као будућег краља и већ идућег дана поче да скреће људима пажњу на њега. Чак је у то име организовао и велики излет на своје огромно али удаљено имање, које је обилазио само кад је требало да убира порез. Позвао је уважене и присне сараднике са двора да се придруже његовој породици: жени и сину и једнако размаженој, мада лепој, ћерци. Наравно, краљ није могао да буде присутан, јер је он већ отпочео полако с припремама за свој најављени обилазак, а што је управо овај министар, са овим излетом, на свој препредени начин желео да осујети.
И тако је поворка богатог света кренула на дуг пут који се имао зауставити баш у оном крају у којем живљаше Сејач. Нико од њих, сем неколицине запослених на имању, није познавао богатог министра ни његову породицу. Али су сви мештани били обавештени о њиховом доласку и излету који је требало да се уприличи у шумарку.
Кад су гости, преноћивши и одморивши се од пута, поранили да за раног јутра ухвате какву-такву свежину у природи, они кренуше у поворци, на удивљење свих очију које их испратише, до шуме.
У почетку су били некако стидљиви у разговарању, али их та стидљивост брзо прође и они почеше све гласније и гласније да се надвикују. Наравно, скривени и ненавикнути шумски живаљ то поче силно да узнемирава, да би у једном тренутку, опасно се приближивши месту где се одмарала мечка са младунцима, ова скочила и појурила, насрнувши баш на министрову ћерку. Престрашена девојка потрча колико је ноге носе; али у лаким и нимало прикладним сандалама, као и ногама ненавикнутим на било какву хитрост, она није имала никаквог изгледа пред разгоропађеном мечком. Отац, видевши да ће му дете сигурно погинути, наједном повиче:
- Ко ми спасе ћерку, добиће је за жену!
Ускомеша се гомила, али нико од присутних ни да се нашали или накашље на животињу. Чак, да брука буде још и већа, и брат девојке се, уплашен за сопствени живот, уз врисак попе на најближе дрво. А девојка из трена у трен губљаше предност. И у тренутку кад ју је готово сустигла, мечка се наједном пропе, силно забрундавши, док се девојка залети у незнанца, који се изненада појави на стази и испречи на путу.
Био је то нико други до Сејач, који се неким послом затекао у шумарку. А мечка беше оно мало мече које је он одгајио на корицама хлеба, а која и сама сад одгајаше с тешком муком свој подмладак. Он јој се пријатељски обрати, а од његовог гласа се животиња поче полако смиривати, док најзад не седе питомо крај његових ногу. Ту он замоли да му добаце нешто са богате травнате трпезе и, нахранивши је онако изгладнелу, пусти је да се врати гладним мечићима.
Тек кад се она изгуби сасвим из видокруга, људима лакне и они живнуше. А онда почеше да загледају будућег зета. Они почетни говори захвалности брзо прерастоше у подсмех, кад угледаше рите на њему. Сама девојка, видевши коме ју је отац непромишљено наменио, одјури у правцу имања, ни не захваливши се момку што ју је спасио, али ни не приметивши да је за собом испустила ручно везену марамицу.
Најповређенијег поноса беше девојчин отац. Он је жалио двоструко: прво, што је за зета добио гољу, и друго, што је, уместо да пред свима прикаже сина у најбољем светлу, осетио силно понижење видевши овога како вришти висећи с дрвета. Брука је била да није могла бити гора! Али сад, кад је пред свима обручио кћер, назад није могао, знајући да би тиме угрозио понајпре свој положај код краља; краљ није трпео у својој близини оне који су кршили дату реч. Стога он, пришавши момку, процеди с муком:
- Нас ћемо двојица о свему већ разговарати.
Младић се поклони пред њим, рекавши:
- Како говорили и радили, тако нам и Бог помогао, уважени министре! Слуга сам покоран.
И пустивши министра да оде, Сејач се саже и узе ону полеглу девојчину марамицу коју понесе са собом.
Наравно, након овога више нико није хтео да остане на имању, па су се већ исте вечери гости почели паковати за повратак. Но, кад полегаше, министру сан никако да дође на очи. Он је знао да мора нешто предузети, те поче муњевито размишљати како да се из свега неокаљано извуче и спасе себе чудовишног брака који је озбиљно могао да поремети његове намере за устоличење сина. И ту му сине мисао да, кад успе овог да ожени, неће морати да брине за гољу, те он потрча – а са њим и напречац надошли тамни облаци, потражи кућу момка и, пробудивши га из сна, рече му:
- Види, синко! Ми сад идемо кући, да све уредимо, па ћемо, кад све буде готово, послати по тебе. Можда ће мало потрајати, јер је сад време неодложних послова од велике важности за нашу домовину… А и девојка је још млада, мора да се навикне на мисао о удаји… Али ти ништа не брини. Молио бих само да до даљњег никоме ништа не говориш о свему што се збило, а ја ћу, у своје време, већ послати или, још и пре, лично доћи по тебе! Реч је реч!
А у том истом тренутку, кад он то с муком превали преко стиснутих уста, са неба запара муња и разлеже се силан гром, да се министар престраши и од страха поскочи, скоро павши на лежећег момка. Излетевши из куће, он појури своме имању, где стиже мокар од кише и са срцем у петама.
Сејач, кротко се повинујући свему, устаде лагано из кревета, те изађе на кишу, радујући јој се. Као да је земља продихала са њом, тако ју је све дочекало – изузев гостију у одласку који су слабо марили за ово чудо с неба. Они су журно чекали да се што пре удаље од овог места за које их ништа лепо није везивало.
Са кишом приспеше дуго жељени послови. Новца ни сада није било, али се бар није гладовало.
Сејач је и даље одлазио и нудио помоћ где год је била потребна, помажући породицама да се што пре опораве и да им деца не дочекају зиму гола и боса. Све више је постајао омиљен међу мештанима и није било човека који није осећао кривицу што му не може платити труд и зној. А ако би му нешто они богатији и платили, он је то здушно делио са сиротињом.
У слободно време, одлазио је у шуму, тражећи и налазећи за себе нешто да се прехрани. Вести од обећане младе и оца јој министра не би ни на веру. Но Сејач једнако ћуташе, никоме ништа не говорећи, поштујући договор.
Са друге стране, у дворцу се припреме за краљев обилазак стадоше убрзавати. Први министар је одавно заборавио на дату реч, а камоли да се више и сећао Сејача. Својим најближим пријатељима и сарадницима је, по повратку, рекао да је момку дао откуп за ћерку, што је момак радо прихватио, те је то њима било довољно да више не запиткују. Наравно, кад се опет прочуло да је девојка слободна, почеше да је салећу угледни просци, тако да се она веома брзо верила за једног официра, чија је каријера била у успону. То је све веома годило промућурном оцу, јер је тиме његова позиција додатно ојачала, а што му је било неопходно ради постизања коначног циља – освајања власти! Тако је он свуда са собом водио, као каквог потрчка, свог сина, не би ли овај запао принцези за око. Али, нажалост, то се никако није дешавало; штавише, принцеза је по сваку цену желела да избегне друштво момка који је у њој изазивао немир. Но отац и син су били упорни, више окренути томе да удовоље краљу, сматрајући да ће се девојка ионако повиновати очевој мудрости. Због свега му краљ, као човеку од највећег поверења, указа част да пође са њим и буде му од помоћи при одабиру младожење за његову миљеницу. Поласкан, министар се захваљиваше силно, хвалећи мудрост краљеву, уједно предложивши да им у пратњи буде и његов будући зет, официр, ради сигурности. Али далеко од тога да је он бринуо о сигурности краља, будући да је он у глави имао само једну бригу.
Било је то најнеобичније од свих краљевих дотадашњих путовања. Упознавао је на том путу свој народ, његове навике, вољу и жеље, и увидео да му је Бог дао да служи добрим људима. Али, међу свима он ипак не нађе и оног једног који би био по мери његове кћери. Таман кад би помислио да га је нашао, његов би саветник одмах нашао ману да овога облати, а оцу није требало много – ни двапут рећи, па да се поколеба. И тако, прошавши готово целу земљу и не нашавши достојну прилику, краљ поче да тугује. Министар, видевши га неутешног, зналачки му приступи, и, користећи ситуацију, поче да му саветује како би можда ипак било боље да прилику за девојку потражи међу онима које познаје и цени и који су по звању приличнији да буду међу изабраницима. Краљ, пажљиво га саслушавши, рече:
- Можда си у праву! Хајде, ако не нађемо ништа вредно ни у следећем месту, враћамо се на двор и радићемо како кажеш!
Министар се уздржа да не скочи од задовољства које га изненада испуни те, сложивши се са реченим, нареди да двојица оду напред и нађу где год преноћиште за краља.
Оно што министар није у својој обести приметио било је то да је на само три дана хода одатле било место у којем беше његово лично имање и Сејачев трошни кућерак.
Кад су мештани чули да им за три дана долази краљ, а знајући због чега је у обиласку, они се наједном сви искупише на тргу. И једногласно доневши одлуку о ономе што им је свима било на срцу, брзо се разиђоше по кућама, да би истом почели из њих да излазе, носећи шта је ко имао: неки алат, други даске, трећи, опет, какав други грађевински материјал. И сви се они зауставише пред кућом Сејачевом, који је био негде послом задржан. Не губећи време, кренуше да је у слози уређују. Већ другог дана, скромни кућерак се претвори у диван дом, достојан да угости долазећег владара. Наравно, недостајало је само још нешто, али су се добри људи и за то постарали: одвојивши од својих уста, они с великом радошћу приложише храну коју су имали, како би и трпеза била краљевска!
Када се, након обављеног посла и избивања, Сејач најзад вратио кући, он сам ју је једва препознао. Очи му се напунише сузама удивљења. Али немаше он кад ни да се захвали својим мештанима, јер се већ наредног тренутка пред његовим новоуређеним домом заустави краљевска свита, из које сам краљ изађе, те поздрави домаћина и окупљени народ, назвавши им Бога. Немајући ни најмању представу о свему што се збива, Сејач се уплаши чиме ће важног госта угостити. Али га страх брзо прође, видевши раскошну трпезу прострту насред дневног боравка.
Мало је рећи да је краљ био одушевљен топлином гостопримства као и оним што је осетио да краси момка. Али никако није могао да повеже његове рите са овом богаташком раскоши. Међутим, људи који су с посебном пажњом мотрили да краљ не оскудева ни у чему, свако мало би му, с послужењем, дошапнули и понешто из Сејачевог живота, што је краља из часа у час одушевљавало. Већ помисливши да је пронашао достојног и хвале вредног човека, он позва свог првог министра да се саветује са њим. А овај је, авај, видевши по приспећу, и препознавши Сејача, изнашао неки разлог да остане напољу и чува стражу, намеран да се са овим не сретне ни за живу главу. Но краљев позив је био изричит и тражио је да уђе младићу у кућу и осмотри га изблиза.
Скривајући поглед, да не би био препознат, министар се некако дошуња до владара. Али на сва краљева питања, он не могаше слово једно да изусти – толико се био тресао од страха, те је он само неразумно мумљао. И оно чега се највише плашио, најзад се и деси: Сејач се срете с његовим кукавичким погледом и препозна га, али на његову срећу, он га чак ни тад не ода. То га унеколико поврати, али као кобац мотрише на сваки Сејачев покрет, сваку реч. Краљ, већ сасвим сигуран да је момак добар избор, упита:
- Живиш ли ти овде сам, момче, или имаш и породицу?
- Сам, ваше величанство! – одговори Сејач уз наклон.
- Па то није добро! А што се не жениш, рођени? – распитиваше краљ потанко.
- Како да вам кажем, краљу мој, можда и буде скорог венчања, Бог зна. Верујте, ја сваког момента чекам да баш једна пређе праг, али колико чекам, толико се и плашим…
- Због чега се плашиш, момче? Говори…! Од неког или нечег…?!?
- Давно ми је обећана, али све мислим: ко још данас држи до речи, ваша висости! – објашњаваше мудри Сејач.
Краљ, чувши ово, силно се разљути.
- Нечувено! Нема ничег горег од погажене речи!
Од ових његових речи министар поцрвене као булка, те поче несвесно да повлачи столњак до лица, не би ли се скрио од његове љутње.
- Ево, ово ми је утеха док вереница не стигне! – додаде Сејач и спусти пред краља ону ручно везену марамицу са почетним словима девојачког имена.
Али како марамица леже на сто, њу препознаше сви, чак и краљ, али и садашњи девојчин вереник, који викну:
- Какве би ово лудости биле! То је марамица моје веренице! Откуд она код тебе и како она може да буде теби обећана?
Сви се узнемирише, јер напетост нагло порасте у одаји. Краљ се и сам све више љутио и, не налазећи никаквог одговора, најзад потражи погледом министра, тражећи од њега појашњење. Овај, сатеран у ћошак, дрско се подиже – при чему разби чашу са вином, те укратко, не детаљишући превише, исприча о излету, да би на крају додао:
- Јесте, ја дадох реч, али смо нас двојица то већ истог јутра другачије уредили, те ја, у откуп за ћерку, дадох овом лажову новце. Па он је био гоља, није имао шта ни да једе, ни обуче, а кућа само што му се није на главу срушила! А видите сад: изгледа као дворац!
Ту се сви осврнуше, налазећи да би речи министрове могле имати смисла. Тада краљ погледа у Сејача, дозвољавајући да и он сам каже нешто у своју одбрану.
- Ваше височанство, господо, ја све до сада чувах неокаљаном част министрове ћерке, коју ми је он сам обећао, не из љубави, већ из поштовања према девојци. Она је могла да се откупи и самом речју, да је дошла и рекла да не жели да се уда за мене, али је не кривим, сматрајући да је и она сама преварена. А ово све што видите, то не може никакав новац да купи, јер љубављу се не да трговати.
И ту им исприча за подвиг којим га недостојног удостојише његови Богом дани сељани, добар и честити народ ове земље.
Краља ово потресе до суза. Али један поглед на министра, коме је он сам поверио себе на чување, као и будућност свог вољеног детета и народа, подиже га од стола и он нареди да се сместа сви врате на двор.
И топло се поздравивши са Сејачом и дивним сељанима, он нареди кочијашима да се коњи не штеде у повратку.
По приспећу, још ни не предахнувши, краљ хитно окупи све своје министре и пред свима своме првом министру одузе службу и све почасти.
Наравно, након тога, уследио је и раскид веридбе између ћерке сад већ бившег министра и официра. А дознавши да му је овај радио и о глави, то јест, да се планирао дочепати власти, краљ нареди да га скупа са породицом протерају што даље из земље.
Затим се, уморан од свега, повуче у осаму и размишљање.
Принцеза, бринући за вољеног оца, и чувши о врлинама Сејачевим, прекине за тренутак очево тиховање, те му рече:
- Оче, шта ће бити са упражњеним министарским местом?
- Не знам, кћери. Тек сада сам увидео колико је то место важно и да човек који буде седео на њему мора бити изузетна личност.
- Па зар ниси, дао Бог, нашао никог ко би одговарао? – рече она, загонетно се насмешивши.
Краљ је погледа најпре са чуђењем, не разумевајући на кога то мисли лепа главица, а онда као да докучи њену мисао, прозбори:
- Мислиш…?
- Да, оче, мислим…
И разгаливши се од радости коју обоје делише, они кренуше да издају наређење кочијашу.
Сејач, који је предао лепом сећању краљеву посету, порани и новог јутра са једнако истом мишљу која га је верно пратила одмалена:
- Хајде, устај, сејати треба, вече само што није, Бог с тобом, Сејачу.
Како се само изненадио кад је, ставши на нови праг, угледао прашњаве кочије како се устављају, из којих га позиваху да уђе и крене код краља на пријем. Цело село га весело испрати очију сузних од драгости и милине.
Кад је стигао на двор, у сусрет му срдачно пође сам краљ, док се крај њега, једнако пријатељски, смешила принцеза. Сам поглед на њу већ је створио наклоност у његовом момачком срцу; али ни њено срце није остало ћутљиво – још како је поскочило кад га је угледала.
Већ наредних дана уприличише велико славље у дворцу, поводом новог наименовања министра. А кад га коначно и задужише министарством, краљ му са пуним поверењем, поред државних ствари, повери на бригу и старање и своју вољену кћер.
Тако је Сејач, дочекавши дуго наговештавано вече, кренуо у сусрет јутру новога живота.

Аутор: причалица Јелена Јергић
Илустрације: Александар Божић

49977943_1255728047_00
Copyright © 2014 ® Све у причама бива - Сва права задржана

уторак, 25. фебруар 2014.

Патофне од којих застаје дах

Родила се слатка бебица и ви идете да је посетите и дарујете.  Њени родитељи су јој сигурно купили све што је неопходно за почетак. Да ли да јој купите нешто практично, што можда већ има и што ће прерасти за месец дана или...

Пазите шта поклањате, јер можда ће баш ваш поклон бити нечија најлепша успомена. :)







Ово је само део из богате колекције мултиталентоване Јелене, а  можете погледати на њеном блогу  www.pricalica.blog.rs у рубрици Патофне и у архиви чланака.

понедељак, 24. фебруар 2014.

Bajka o crnokosoj sireni

U jednom moru živela je sirena, duge crne kose, iskričavih očiju i crvenih peraja. Bila je vesele prirode, tako da je rado plivala upoznajući svaki kutak mora i obale.
Volela je da svira jedan instrument koli je ličio na tamburicu. Kada bi naišao kakav mornar, svirala je i pevušila tako lepo da je svaki bio opčinjen tom lepotom.
Ali tom muzikom ona im je davala tajni zadatak.
Uz njenu muziku oni su morali pevati pesmu ljubavi.
Kada neko nije uspeo, more ga je izbacivalo na obalu,
Neki su uspevali da prođu deo zadatka, neki su odmah padali na ispitu.
Nije ni čudo. Pesmu ljubavi nije lako pevati.

Nekoliko kilometara od obale, živeo je kapetan koji dugo nije plovio brodom. Sedeći u fotelji, zamišljeno je češkao sedu, lepo uređenu bradu i pušeći lulu maštao o ponovnoj plovidbi.
Jednog jutra odluči da se ponovo otisne u more. Unajmio je maleni brodić i prepustio se uživanju koje donosi plovidba.

Čuo je izdaleka čarobne zvuke koji su pravili sirenini prsti. Spontano je počeo da pevuši.
Sirena je bila iznenađena tako lepom pesmom.  Zasvirala je novu melodiju i kapetan je počeo da peva novu pesmu,
Za svaku njenu notu on je imao reč.
Tako je nastao šum mora.

Kotur Biljana

недеља, 23. фебруар 2014.

Dvoboj bajkama

Od svih dvoboja, ovaj će biti najlepši. Kada se ukrste reči, nastaje čarolija. Hm! Da li će biti pobednika? :)

kako je nastala sreća

Bilo jedno tužno doba, svijetom zavladala tuga. Ne zna se kako. Znam samo da je to bilo kad je iz Radosne zemlje nestao kapetan Nicola. A bili su tako sretni dani.
Pa da započnemo priču od početka. Počelo je onomad kad se pojavio u Radosnoj zemlji kapetan Nicola niotkuda. Nitko nije znao kako i kada, ali bio je tu i princeza mlada. Princeza Latica vladala Radosnom zemljom i tugu pažljivo prikrivala osmijehom. U njenom društvu svi su radosni i veseli. Uspjela je da sve uvjeri u radost i igru. U veselim danima narod je dobivao sladoled i pjevalo se i plesalo dan i noć. Princeza je s kapetanom zaboravilana sve i bila je zaista sretna i presretna. Kapetan ju je vozio u nepoznate zemlje i pokazivao je kao najljepšu i njemu najdražu osobu na svijetu. No jednoga dana nestao je kapetan i nitko nije znao što se dogodilo. Gdje je nestao. Princeza je od tuge zaboravila na veselje. Nadvili se sivi oblaci nad zemlju. Sladoleda je nestalo, ples i igra prestali. Svatko je žurio kući da upali svjetlo jer u sivome danu se baš nije mnogo vidjelo.
Dvorac
Dvorac
Čulo se da je kapetan otišao tražiti Plavo more da u Radosnu zemlju donese plavetnilo i radost življenja. Princeza je tugovala i začudo, plakala. Ona koja nikad ne plače stvorila je oko dvorca niz slanih jezera. Zamislite suze su slane. Niste to znali, vidite, ja znam.
Kapetan je naišao na Bijelo more, a legenda kaže tko dovede u to more princezu zeleno smeđih očiju da se okupa sve će biti plavo i radost će zavladati svijetom. Kapetan je volio princezu više od ičega na svijetu, samo ona mu nije vjerovala. Tvrdila je da nema tuge na ovome svijetu i da ljudi koji su tužni ne mogu i ne smiju živjeti u njenom dvorcu. A kapetan je bio iz Tužne zemlje i ponekad je plakao kad bi se sjetio da ne može pomoći da radost stigne u njegovu zemlju.
I sada, kada je otkrio, kako da ovaj svijet postane sretan, odlučio je vratiti se princezi Latici i s njom otputovati na Bijelo more. Uzeo je veliki buket crvenih ruža. Zamislite bilo ih je 703. Princeza je obožavala taj broj i tvrdila da joj on donosi sreću. Kad je vidjela toliko ruža oprostila je kapetanu jegovu tugu. Nicola je pak odlučio da više neće plakati ako svijetom zavlada plavetnilo i prava sreća. Obećao je princezi da će se promijeniti. Princeza Latica je odlučila da više nikoga neće tjerati da bude sretan. Neka svatko živi onako kako može i umije.
Popela se na brod i krenuše put Tužne zemlje i bijeloga mora. Trebali su proći 703 milje da stignu tamo. Ma što je to bilo za iskusnoga morskog vuka.
Noćima su bili naslonjeni na ogradu broda i iščekivali bijelo more. Jednoga dana sivo je postajalo sve svjetlije. I konačno stigoše. Princeza Latica odmah
skoči i umije se. Njene zelenosmeđe oči puste čudnu svjetlost. Njen osmijeh, poznat jedino kapetanu, postao je tako sretan da je kapetan znao da dolaze
velike promjene. More je postalo plavo. Nebo se zaplavilo i pojavilo se Sunce i radost je zavladala svijetom.
Priču su mi ispričali kapetan Nicola i princeza Latica.

Boris Simeoni
http://profa21.blogograd.org/2014/02/23/kako-je-nastala-sreca/

TUŽNI PRINC

U jednoj dalekoj zemlji rodio se mali princ. Nisu mu se obradovali jer je zla veštica prorekla da će princ svrgnuti sa prestola svog oca. Zato je dobijao manje pažnje i ljubavi nego što je zasluživao. Ostao je gladan ljubavi. Taman kad je odrastao, kralj je otplovio u posetu drugom kralju i njegov brod je potonuo. To je rastužilo celo kraljevstvo, ali i mladog princa, koji je voleo svog oca iako ga je ovaj zanemarivao. Neki su govorili da se ovim proročanstvo ispunilo. Princ je bivao sve tužniji i iako je sada preuzeo kraljevstvo, nije bio zadovoljan. Onda su mu stigli glasi o prelepoj princezi plavih očiju i on se uputio u njeno kraljevstvo da je isprosi. Među brojnim proscima baš njega je odabrala, dopale su joj se njegove tužne oči. Živeli su u slozi i ljubavi i plavooka princeza je tužnom princu nadoknadila mnogo toga što mu je bilo ranije uskraćeno. Samo jednu malu tajnu želju nije. Ali šta je mala želja prema velikim ispunjenim željama?
No zla veštica nije blagonaklono gledala na sreću tužnog princa, pa je nagovorila princezu da otputuje u posetu svojim roditeljima i potopila je njen brod. Od toga se gubitka princ nikako nije mogao oporaviti. Šta god su radili, čime god ga zabavljali, osmeh mu niko nije mogao vratiti.
Jednoga dana princu su rekli da u dalekoj zemlji preko 400 gora i 20 mora u Srećnom kraljevstvu živi Princeza osmeha, ona koja osmehom leči sve tuge. Tražili su da je poseti, možda će njegovoj tuzi naći lek. Nevoljko se princ zaputio na daleki put, celo vreme prigovarajući svojoj sviti da je to uzaludno putešestvije.
Na kraju zamornog putovanja tužni princ je stigao u daleko kraljevstvo u kome su se svi osmehivali. Koga god bi sreo, bio je nasmejan. Pitao je ljude zašto su takvi, a oni su mu odgovarali da u Srećnom kraljevstvu nema tužnih ljudi. Dovoljan je bio osmeh njihove princeze, pa da zaborave sve jade. Najavili su ga princezi i on je izišao pred nju. Bila je lepa na svoj način, sasvim drugačija od njegove princeze, a najlepši je bio njen osmeh. Time ga je osvojila i on je počeo da se osmehuje. Šta god bi rekla, bilo mu je milo i drago. Šapnuo joj je svoju malu neispunjenu želju, koju nikad nikome nije rekao. Pogledala ga je iznenađeno i nasmejala se. „Pa i ja imam sasvim istu tajnu želju!“ rekla je. Princ se naklonio i zatražio njenu ruku. I živeli su u slozi i ljubavi, ispunjavajući jedno drugome sve želje, a princ više nikada nije bio tužan.

Anka Stanojčić


Dvorac
Dvorac
  (snimila Sanjarenja)
http://sanjarenja.blogograd.org/2014/02/23/tuzni-princ/ 




субота, 22. фебруар 2014.

Језерска принцеза

Некада давно, говори нам прича, два је краљевства раздвајала планина у чијем срцу се скривало прекрасно језеро. У једном живљаше краљ ведрог срца, коме је Бог подарио кћер за наследницу, док је овим другим владао много прек и осион краљ, који и свога сина наследника обучаваше страховлади. Званичних посета између њих није било, али  срећом ни међусобних ратовања. Но, кад принц стаса за женидбу, његов отац, наслушавши се од путника пролазника о лепоти принцезе из суседства, као и о њеном богатом миразу, реши да пође у прошњу.
А каква је лепотица била краљева кћер – знало се и рашчуло по читавом свету, тако да су многи принчеви, чезнувши за њеном лепотом, опседали дворац. Но, на несрећу, дознаде за њену лепоту и грозни Воден-цар, који за тили час преплови мора и океане и настани се у планинском језеру. А не би то случајно, јер један се његов крај простирао баш по имању, куда је често волела да шета принцеза у пратњи своје дворкиње.
jp 1Тако се онa и тог јутра, пре него што ће стићи најновији просац, искраде из дворца и са својом дружбеницом сиђе до језера. Ни не слутећи каква их опасност вреба, оне весело разговараху. А свака би им тема почињала и завршавала са просцима, којих се принцеза клонила, чекајући оног ког није знала, али коме се надала. Но чим се дотакоше првог таласа, кад изрони из воде грозни Воден-цар, рашчупане косе и браде и са жезлом у рукама, те и принцезу и пратиљу повуче на само дно свога царства.
О несрећи се брзо рашири вест тако да, кад приспеше гости, затекоше краљевство у сузама и болу. Краљ и принц, кaо громом погођени и у незнању шта им је чинити, хтедоше да окрену коње и врате се кући. Но принчев слуга, од којег се овај никад није раздвајао, узе са слободу да их посаветује како би био ред да изјаве саучешће ожалошћеној породици: ако ни због чега другог, оно бар зарад добросуседских односа. Премда не вреднујући човека пред собом – из њему знаних разлога – краљ, не налазећи ниједне речи којом би му се успротивио, послуша и позва и сина да се и сам повинује реду који им доликоваше.
У дворац стигоше баш у време када се на сва звона објављивао краљев проглас:
- Принц који свлада Воден-цара и ослободи принцезу, добиће њену руку и пола краљевства да влада над њим!
Како чу ово, суседним краљем у трену овлада сујета, те он предложи сину да пође и спасе принцезу. Принц поносно послуша, те напусти дворац и у пратњи свог верног слуге одјаха право у планину.
Требало им је прилично дана да стигну до планинског језера. Стога су често застајали ради одмора и сна. Једном тако, кад се уморише, седоше за неки пањ да се окрепе. Принц мало и прилеже, а слуга запоје. А појао је тако лепо да су и птице утихнуле како би га чуле. У том наиђе путем неки седи старац, носећи на леђима некакав нарамак. Како је био стар, наједном се спотаче и посрне, те паде на земљу. Принц га ни не погледа, а његов слуга  намах скочи и потрча да му помогне. Кад га подиже, он га позва да седне са њима и одмори се. Старац пристаде, захваливши му се. Али његовом господару то баш и не би по вољи.
- Каква вас је мука натерала да дођете у ову шуму? – упита старац кад се мало поврати. – Рекао бих по одећи да си ти, дете, неки господин.
Принц, коме се старац обраћао, дрско примети:
- Ја сам син краља суседног краљевства, старче, и молим да ми се достојно обраћаш! А где идем и каквим послом – тебе се не тиче! Да си нешто млађи, показао бих ја теби како треба да се понашаш…!
Старац се некако трже од његових речи, али се не хте у расправу упуштати, већ потражи мио поглед младића, а онда узврати:
- Праштајте мени грешном, ваше височанство, нисам знао, јер сам ја дуго овде, а људе готово да и не виђам, принчеве још ређе. А данас ми се још ко и привиђа, шта ли?… Ја све што знам то је – да ме моје овце чекају. Сасвим сте у праву, није моје да се мешам у туђе послове, до у своје. Можда ће, у том случају, бити најбоље да кренем, како вас не бих више задржавао.
И подиже се старац полако у жељи да пође, али га младић задржа.
- Висости, а што да му не кажемо? Одмоћи нам не може, сигурно, а помоћи би и могао, ко зна? Да му кажемо…? – упита молећиво.
- Ради шта знаш! – одбруси принц коме би само до лежања.
- Мили оче – исповедаше се младић старцу – пошли смо да спасемо принцезу из језера, коју је отео грозни Воден-цар, па ако можеш савет неки да нам даш.
Старац умилно погледа младића, те га позва да га испрати до стазе. Ту он извади из оног нарамка неко вунено ћебе, једну врећицу с биљем и чешаљ и, предавши му, рече: jp 2
- Ти си се нашао сиротом старцу и поштено је да ти се одужим. А и открих, да дивног чуда, како анђели јоште силазе на земљу. Данас угостих неке птице, те дознах за немили догађај. А како оне мени приповедише, и ја ћу теби. Стога слушај: кад дођете до језера, у њему ћете видети две рибице: једну златну и једну сребрну. Воден-цар је принцезу и њену дворкињу претворио у рибе, да не би могле да побегну. Његове чаролије вреде само у његовом царству, али на копну, све док је дан, оне немају силу. Ви гледајте да пошто-пото ухватите рибице…
Ту старац навали да крене, али га младић устављаше руком, зборећи:
- Али, премили оче, шта потом…? Та оне се са мраком морају вратити у воду…
- Све у своје време, сине… – одговараше човек с брадом, не дајући му да га устави. – Иди сад и не брини. Знаћеш шта ћеш и како ћеш, кад се све уреди. А и то што сам ти дао има својих моћи. Употреби сваку ствар у време кад ти затреба. Иди сад с Богом, чедо, и не брини унапред. Можда ће дати Бог да се поново сретнемо…
Најзад се раставише и младић, узевши од старца благослов, врати се своме господару, који га, разбуђен, нестрпљиво чекаше.
Спаковавши се, они наставише свој пут кроз планину. А у ноћи најсјајније месечине стигоше и до језера. Уморни, залегоше, како би с јутром могли одморни да крену у лов на рибице, о чему је, путем, младић обавестио принца.
Ноћ прође, јутро свану. Обојица се хитро придигоше, те узевши неки штап и окачивши на њега свезану кошуљу, заузеше бусију. Но рибица не би ни на веру! Принц, коме стрпљење не би јача страна, поче да негодује. Да би га некако умирио, његов слуга запева. И гле чуда: на његово појање рибице изронише! Брзо дограбивши спремљену алатку, он захвати обе рибе и једним потезом их извуче из воде. А ове, како дотакоше тло, преобратише се: једна у принцезу, а друга у дворкињу.
jp 3Радост беше велика, а принц, видевши принцезину лепоту, одмах притрча да јој се нађе на услузи. Потом сви заједно потражише згодно место, где би у миру и тишини разговарали.
Потанко испитавши принцезу и дворкињу о Воден-цару, стадоше ковати план за њихово ослобођење.
- Он свако вече долази код мене у моје одаје, где проводим ноћи, тражећи да пођем за њега. Да може на силу да ме узме, он би то већ досад учинио, али каже да мора бити добровољно. Како ја не желим да се удам за њега, он ми је дао рок који- авај!- вечерас истиче, и ако не пристанем, рекао је да ће све што ми је драго потопити. Читаво краљевство ако треба! – јадаше се уплакана принцеза. – Помагајте, ако Бога знате!
- А зна ли се која му је слабост? – упита слуга, слушајући помно.
- Једном тако – причаше принцеза – кад ме посети, ја му се почех умиљавати не бих ли о том нешто дознала, а он ми, онако надмено, признаде да његова сила долази из браде; онај ко би га за браду ухватио, могао би њиме господарити.
Чувши то, младић се нечег досети те, скочивши на ноге, одважно предложи:
- Дозволите, ваша висости, да пођем са њима. Знам како ми они старчеви поклони могу помоћи.
Принц најпре хтеде да чује за план, али како им време одмицаше, он, и поред нелагодности коју осети, пристаде, оставши да их чека на обали. Тешио се мишљу да је то ипак слуга коме је он господар и који је, као такав, дужан да га служи.
Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се преобратише у рибице, а храбри слуга их ухвати за пераја, пуштајући да га одведу до подводне одаје. Тамо се ове опет повратише, а он се сакри иза неког сандука. У том се језеро усковитла, доводећи им у госте самог Воден-цара.
- Вечерас је ноћ одлуке – обрати се принцези још са врата, а од његовог се гласа одаја затресе. – Дакле, шта си решила?
- Ноћ је тек почела – одговори принцеза што је могла мирније, а онако како је младић по доласку посаветова. – Седи, царе, да нам справим вечеру.
Иако изненађен, Воден-цар послуша. И спремише она и дворкиња свакојаког јела, и послужише цара најбољим вином које се ту затекло, од чега се њему мало и придрема. Најпосле и прилеже. jp 4
А кад га први сан ухвати, младић се извуче из сенке и идући на прстима му приђе, те из нарамка, који је понео са собом, извуче велико вунено ћебе и даде принцези да га добро умота и ушушка. Од његове топлоте цару се још јаче придрема, што младића охрабри да му приступи ближе. Но, тек што принесе руку његовој бради, кад овај захрка тако снажно да сви од страха попадаше. Бука која при том настаде прекиде царев дремеж. Схвативши њихов наум, он хтеде да згроми младића, али га ћебе осујети у томе.
Искористивши његову немоћ, троје заробљеника се дадоше у бег. Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се претворише у рибе, будући да ноћ још трајаше, а онда запловише ка површини, носећи о реповима висећег младића. Гнев Воден-цара је био тако силан, да се под њим ћебе распуче, а овај, ослобођен, појури за њима.
Видевши, негде на половини пута, како им се приближава, младић замоли рибице да стану, а онда извади из нарамка врећицу и поче да просипа из ње чичак. Потом се поново ухвати за њих, траживши да наставе пливати. Кад Воден-цар дође до места где ови застадоше, онај се сав расути чичак прикачи на његову браду, што код њега изазва силан свраб. То његову намеру да их ухвати и казни додатно појача, премда мораше мало да успори потеру, застајући свако мало да се почеше.
За то време, бегунци стигоше до површине, изронивши баш кад и први сунчев зрак. Принц, који их нестрпљиво чекаше, вешто похвата рибице, али кад хтеде да их извуче, о грану му се изненада окачи и рука Воден-цара. Не попуштајући стисак, он чврсто обујми крај који држаше, али снажни стисак са друге стране поче да га одвлачи у воду. У међувремену, а док нико није мотрио на њега, из воде изађе младић и одмах притрча принцу у помоћ. Надвлачише се они, и кад би Воден-цара брада засврбела, двојица на обали би претезала. Видевши га како се с сврабом мучи, слуга повика:
- Хајде, царе, да се нешто нагодимо! Ја ћу тебе свраба ослободити, а ти да пустиш рибице! Је л` важи?
Заставши са повлачењем, Воден-цар на брзака одвага мисли, па лукаво се нацеривши, изјави:
- Ал` ти прво мене да услужиш! Ако отераш свраб, пустићу рибице!
Младић пристане, али га принц стаде одвраћати.
- Не брините, висости, само ми верујте! – умири га слуга, намигнувши му крадом.
jp 5Ту он извади из нарамка онај старчев чешаљ и замоли овог да му се приближи. Овај му послушно приступи, не пуштајући грану. И поче младић полако полако да чешља огомну браду, а кад се овај мало опусти, он га брзо са обе руке шчепа за њу.
- Аха! Сад си мој! И ја сам ти господар! – узвикну мудри младић.
Касно схвативши да је насамарен, Воден-цар, немајући куд, мораше да призна.
- Јеси, господару, заповедај! Слуга твој слуша!
- Одмах да си ослободио рибице и скинуо чаролију! – нареди младић.
Заповест би извршена у моменту и принцеза и дворкиња весело доскочише на земљу.
- Тако! Нећу те убити, али ћу ти узети три длаке из браде, како више никад и ником не би правио зла.
Потврдивши скрушено да ће тако бити, Воден-цар додаде:
- Хвала ти на милости. И због тога што си ми поштедео живот, даћу ти савет: чувај се оног који зна више о теби но ти сам.
Затим зарони у воду и отплови.
А њих четворо се весело окренуше и, поседавши на коње, кренуше кући.
Но у путу стаде се принцеза испитивати, а принц премишљати. Њој је било јасно да је младић тај кога је чекала, а његов господар почео је то наслућивати. Не могавши то да поднесе, он реши да се у путу ослободи слуге. Кад су били негде на половини, потеже на овог мач, и то с леђа, па узе престрављену принцезу и дворкињу те их поведе са собом, претећи им смрћу ако га издају.
Гонећи коње до изнемоглости, они прилично брзо стигоше у дворац. А тамо их дочека радост и весеље, све припремљено у њихову част. Суседни краљ одушевљено дочека сина, а, такође и краљ домаћин, будући да је у њему видео мужа своје ћерке, коју је од радости стискао на груди.
А несрећна принцеза, да би сакрила од оца тугу и бол, правдаше умором израз на лицу. Замолила је све госте да јој дозволе да се повуче, како би могла да се одмори од свих узбуђења која су је снашла. Наравно, ништа не сумњавши, сви редом уважише извињење, пропуштајући је до њених одаја; само је своју нераздвојну дружбеницу повела са собом.
Прошли су дани, па и недеље како се принцеза осамила у свом кутку, тужећи због своје трагично изгубљене љубави, за коју се није усудила поверити никоме. Силно забринут за њено здравље, али и због свадбе и могућег избијања скандала невиђених размера, њен отац, краљ, не издржавши, дође да је посети и подсети на обавезе. Иако тешка срца, она, зарад очеве љубави и части, затоми своју бол, приставши на свадбу. Више од тога она и онако неће бити у стању да да. Њен живот је био прободен кад и љубав њеног живота.
Међутим, то што принцеза мишљаше у себи било је далеко од истине. Наиме, онога дана, кад злобни принц прободе свог верног слугу оставивши га на шумском путу да умре, небо не хтеде да се случај тако заврши. Још једном путем наиђе онај исти старац, те узе на носила младића и одвуче га до свог пребивалишта. Тамо га неговаше и рану му извида, те овај, најпосле, поче и да се опоравља. А на дан кад принцезу посети краљ, ради договора о свадби, слетеше код старца две птичице и потанко га о томе обавестише. Премда се младић још увек не осећаше довољно снажним, старац се ипак усуди известити га. Знао је, из његовог болног бунцања, да му је принцеза за срце прирасла.
- Ах, премили старче, спаситељу мој, није то била вест коју је требало унети у рањено срце! – уздахну тужно младић. – А и то што сам жив не мења ништа на ствари, јер је њен отац руку њену принцу обећао, а не слузи његовом. Моја је дужност била да служим господара, а не себи да угађам…
- Да, дете, али има нешто што ти не знаш, али што је твој господар врло добро знао – говораше старац, док му је поглед био усмерен негде у даљину. – Због тога је он и потегао мач свој на тебе. Још оног дана, када вас сретох у шуми, ја сам то схватио. Јер ми тај цео догађај беше познат, будући да сам и сам некада живео у том краљевству, одакле сте вас двојица…
- Не разумем, старче… Шта то желиш да ми кажеш…? – збуњено упита младић.
- Ти ниси слуга, већ су те таквим направили краљ и његове присташе, који су твога оца, његовог брата, а краља тадашњег, свргнули са власти и протерали заједно са краљицом мајком, а тебе су задржали, уценивши их твојим животом. Ти си, дете, принц и прави наследник краљевства!
- Али… али… како? Откуд знаш? Може ли се то доказати? Говори…!
- Знам, јер сам тада био на двору – изусти старац кога младић дрмусаше од силног узбуђења.
Ту се он стаде присећати речи Воден-цара и, напипавши у џепу смотуљак са три његове длаке, пође да се спрема на пут. Како није имао богзна колико пртљага, то ни спремање не потраја. Али пре него што крену, он приђе старцу.
- Ја знам, старче мили, да немам права било шта да тражим од тебе, јер си ти мене задужио за цео живот, спасивши ме из канџи смрти. Но, Бога ради, молим те да ме још једном посаветујеш и благослов ми даш за пут на који се спремам. Мени без принцезе нема живота. Али да се она из љубави удаје, ја бих са тобом овде остао, служећи те. Но ти сам мени рече да и принцеза осећа исто и да се само из љубави према оцу удаје за нечовека. А нечовештво, старче, ја гледати не могу!
Старац, који је то и очекивао, примети мирно:
- На том путу нећеш бити сам: ја ћу те пратити… а неки – чекати…
У дворац су стигли на сам дан свадбе. Радост и весеље беху на сваком кораку, изузев у одаји тужне принцезе. Само се она ничему није имала радовати ни веселити. Но тешко да је то одвећ бринуло принца и његовог таштог оца, којима је само до власти било стало. Па ипак, негде дубоко у свом скамењеном срцу, осећаше принц неко чудно струјање, које би наступило сваки пут кад би се нашао, макар и на кратко, у принцезином друштву. Ма колико је покушавао то да спречи, чинило се да осећај са сваким даном постајаше све јачи. И то га је плашило.
Кад принц са оцем и пратњом стиже у храм, где се венчање имало обавити, све очи присутних гостију су биле окренуте улазу, где се ишчекивао принцезин долазак. Најзад јавише да је њена кочија пристигла. У прекрасној венчаници и са велом на лицу корачала је држећи се за очеву руку. За њом је ишла њена дворкиња, која с муком скриваше сузе. Принцеза, премда заштићена од туђих погледа, не роњаше сузе, будући да је све и једну исплакала; велом је, заправо, скривала презир.
Принц ју је дочекао пред вратима храма. Но пре него што ће венчање отпочети, изненада их све прену неки глас из позадине:
- Стојте! Зашто се принцеза удаје за другог, кад је њена рука обећана принцу који свлада Воден-цара а њу и дворкињу ослободи?!
Окупљени народ у трену занеме, а потом се сви стадоше окретати да виде ко се то усудио приговорити и брак спречити. Кад се средина мало разреди и пут се направи, угледаше принчевог верног слугу где храбро и одважно њиме корача. А принцеза, како га угледа, од узбуђења поклекну, али је дворкиња, која се нађе у близини, придржа; и тог момента њој се руменило поврати на лицу.
Принц, који није могао да поверује својим очима, погледом потражи свог оца, надајући се каквом савету. Овај, пак, дисаше претњом, а из очију му севаше такве варнице да, кад би могао, једним би погледом спалио пристиглог младића.
- Гујо отровнице! – просикта он, предухитривши сина. – Прво си ми сина издао у борби са Воден-царом, а сад још имаш образа да дођеш овде и блатиш га. Ко те је послао и у чије име, бедо људска?
Но на његово огромно изненађење, уместо младића проговори сама прошлост:
- Мог сина не смеш тако да називаш!
Све збуњенији, сватови се окренуше за гласом који је у себи имао одјек силе и није трпео поговор. Био је то, ни мање ни више, глас старца из планине.
- Да, брате, добро видиш. Младић кога си се дрзнуо назвати именима која му нимало не приличе, мој је син и краљевског је рода; први наследник трона који си ти од мене преотео!
Узвик запрепашћења изли се из многих грла. Посрамљени краљ устукну, а људи из његове пратње, који су унапред били обавештени о томе, приступише му, те и њега и сина опколише. А то све беху верни поданици насилно збаченог краља, којих се број, након преврата и увођења диктатуре новог властодршца, из дана у дан повећавао и који никад везу са њим нису прекидали; само су је вешто чували у тајности.
- Ово је срамота и увреда! – викаше презрени краљ, упирући отровне стреле из очију у домаћина. – Зар се овако код вас поступа са гостима? И то са каквим гостима?!? Срамота! Ако сместа ово не прекинете и достојно ми се не извините, саветујем вам да мој следећи долазак боље не чекате!…
Тек сада се краљ домаћин мало поврати од шока, а затим даде себи слободу да и сам нешто каже:
- Морам признати да сам прилично збуњен свим овим дешавањима и стога тражим да се, пре било каквог мог мешања, пруже докази за све што је речено!
Тада принцеза иступи пред њега.
- Истина је, оче… Овај младић, дојучерашњи слуга, савладао је Воден-цара а мене и моју дворкињу из ропства избавио. И има доказ о томе.
Ту се младић маши за џеп и извуче из њега неки смотуљак у коме беху три длаке из браде Воден-цара.
Сватови од драгости зажагорише, а принцеза упре прстом у самозваног принца, говорећи:
- На путу кући овај га је из зависти с леђа напао мачем, а мени и дворкињи је запретио смрћу ако га издамо.
Чувши ово, принцезин отац се тако разгневи и не потребоваше више ниједног доказа, већ и својим људима нареди да помогну око њиховог спровођења у суседну земљу, где их чекаше суђење за издајство.
А младић, који све до скора мишљаше да је сироче, паде пред ноге вољеног оца, плачући од радости што га је нашао. Затим направише велико народно весеље, а кроз неколико дана, када суседни краљ и његов син повратише углед и успоставише ред и мир у својој земљи, обавише и венчање двоје наследника.
Кад изби поноћ, младенци се искрадоше кроз кухињу, па изјахавши на коњу, спустише се до језера. И ту млади краљ извади онај замотуљак са оне три длаке Воден-цара и предавши их вољеној жени, рече:
- Она, која је чувар мога срца, нека бди и над мојом снагом… Моја Језерска принцезо!
И пољубивши, он њу у чело – у знак вечне љубави, а она њега у руку – у знак поштовања, њих двоје загрљени закорачише у вечност.
Аутор: причалица Јелена Јергић
Илустрације: Александар Божић

понедељак, 17. фебруар 2014.

Стране речи

Ја често имам аспирацију
Да мами правим секирацију.
Онда престаје комуникација
Почиње права конфронтација.
Али кад чујем кораке татине
Знам следе праве српске батине.

Мирјана Даниловић, "Е баш нећу"

субота, 15. фебруар 2014.

Priča o ženi sa hiljadu reči

U jednom selu živela je jako siromašna žena. Često nije imala dovoljno hrane, odeće i drugih stvari potrebnih za normalan život.
Bila je  tužna zato što nije bila lenja, a nikako nije mogla da poboljša uslove života.
Takvi trenuci su se najviše dešavali u noćnim satima. Kada bi svi legli da se odmore, njoj tuga nije davala mira.
Onda bi uzela papir i olovku i počela da piše. Iz nje su izlazile prelepe reči. Stvorila je neki svoj svet prepun vedrih boja, izmišljenih likova, neverovatnih dogodovština.
Volela je da čita deci svoje priče. Oni bi se natiskali oko nje, širili svoje okice, smejali se, navijali za kakvog junaka, i uvek tražili da čita još.
Pročulo se po okolnim selima i gradu za njeno umeće pisanja.
Gradonačelnik joj jednog dana pošalje pismo sa molbom da dođe na novogodišnju priredbu i pročita nekoliko svojih priča.
I tu se pojavio novi problem. Sva njena odeća je bila stara, često i zakrpana. Nije imala ništa lepo da obuče. Uzela je jednu haljinu, oprala je i posle izvezla ukrase da bi prikrla neke zakrpe.
U svečanoj sali je bilo puno gostiju, najviše dece. Gradonačelnik je održao govor i predao paketiće deci. A onda je pozvao nju da izađe i pročita svoje priče.
Izašla je postiđena zbog svog skromnog izgleda i počela da čita. Nastao je tajac. Svi su je pažljivo slušali, uživajući u njenim rečima.
Kada je završila, podigla je pogled i opazila svoj lik u velikom ogledalu. Bila je veoma iznenađena onim što je videla.
Imala je prekrasnu haljinu, na glavi sjajnu krunu. Tada je primetila da i ostali ljudi ne izgledaju kao u stvarnosti. Neki su izgledali bolje, neki gore, bilo je i onih zaista ružnih.
Setila se da je, kao devočica, čula priču da na svetu postoji samo jedno ogledalo u kome ljudi vide sebe onakvima kakvi zaista jesu. Otkrila je da ono stvarno postoji i gde se nalazi.

Kotur Biljana, "Kažeš da su ovo bajke"

петак, 14. фебруар 2014.

Да ли сте некада јели куглоф?

Volite li slatkiše? Da li ste nekada ili ikada jeli kuglof? 

Recept za Jaffa kuglof sa narandžama

Poznata je stvar da smo mi narod koji
u većini voli sočan kolač.

To podrazumeva puno fila, preliva, voća, šlaga.Kada kažemo 'kuglof' to nas uglavnom asocira na suv kolač koji se može konzumirati jedino uz mleko ili belu kafu.
Naravno, to nije tačno.
Jaffa
Postoji razni kuglofi koji su, ne samo ukusni, već su i sočni. Takav je vinski kuglof, a takav je i Jaffa.
Upravo zbog toga to je jedan od najtraženijih kuglofa.
Često sam čula: "Jaffa je najbolji kuglof". Zbog toga sam odlučila da upravo ovaj recept bude poklon vama
za dan zaljubljenih.

Potrebni sastojci:
  • 250 g šećera
  • 5 jaja
  • 2 dcl ulja
  • 300 g brašna
  • 1 prašak za pecivo
  • 2 cele pomorandže
  • 1 dcl gaziranog soka narandže
  • 50 g kandirane korice limuna i narandže
  • 100 g istopljene čokolade
  • 100 g čokolade za glazuru
  • Grumen margarina ili putera

Način pripreme:

Posebno izmiksirati belanca i žumanca sa šećerom i spojiti.
Postepeno, uz stalno mešanje, dodavati ulje, sok i narendanu koru jedne narandže, istopljenu čokoladu, gazirani sok, kandirano voće, brašno i prašak za pecivo.
Jaffa kuglof
Modlu namazati rastopljenom masnoćom i dobro posuti prezlom. Kuglof peći u zagrejanoj pećnici na 175ºC oko 1 sat. Kuglof pre vadjenja iz modle izbušiti tankim drvenim štapićem i u rupice sipati sok od druge narandže. Ostaviti u modli oko pola sata, prevrnuti na tanjir, premazati glazurom od čokolade i ukrasiti kandiranim ananasom.

Narandza

Jaffa je idealan kuglof za sve prilike, uz njega možete poslužiti bilo koje piće sem mleka i bele kafe.

Uživajte.




Ako vam se dopalo pogledajte, ima još:
http://kuglof.blog.rs/   
 

среда, 12. фебруар 2014.

Зоран Плавшић - "Благоје и госпођа Ножинић"




Господин Благоје, вриједни занатлија, имао је велику жељу за предстојеће празнике. Није много зарађивао као обућар. Жеља му је била да бар један дан има довољно посла да може својим најмилијима да купи новогодишње дарове.
Живио је скромно са супругом Милом и четверо мале дјеце.
Након скромне вечере свирао би виолину својој породици. Много је волио да свира. Наравно, и сви у фамилији су то вољели. Свирао је тако лијепо и њежно да се понекад чинило да су километрима далеко, толико сликовито је путовао виолином. Радовали су се сваки пут кад би је узео у руке.
Свирао је и ове ноћи. Док је свирао, мислио је о жељи да има бар један дан посла толико да заради свима за поклоне. Музика је дуго у ноћ испуњавала њихов мали скромни топли дом. Кад  су уморна дјечица заспала, Благоје је наставио да свира за себе, за своје жеље.
Није знао да је иза поноћи закорачио у свијет жеља. Његова жеља пренесена музиком бијаше записана у небески нотес.

Дан уочи празника био је као и сваки други у његовој радној недјељи. Погледом би одлутао кроз прозор. Забундане госпође са необичним шеширима промицале су носећи машницама украшене поклоне.
"Ништа од мојих поклона", мислио је Благоје.
Оставио је посао, узео виолину и засвирао. У том часу у радњу је ушла једна госпођа.
"Госпођо Ножинић, шта могу учинити за вас?" упита је сусретљиво, одлажући виолину.
"Зашто сте престали свирати? Чула сам музику и свратила да послушам. Само наставите.”
Благоје узе виолину и настави. Није могао да не помисли на жељу. Музика је била омамљујућа. Након што је завршио, госпођа Ножинић га изненади.
"Молим вас да ми поправите обућу. Знате, снијег је и није добро ако су ноге мокре. Дивно свирате, можда би требало да се посветите музици", рече госпођа Ножинић, остави му обућу и оде.
Благоје је гледао у сву ту обућу коју му је оставила госпођа Ножинић. Педесет пари обуће било је пред њим. Обрадовао се и навалио на посао. Радио је брзо, али посао је био огроман. Вријеме је брзо протицало. Није дизао погледа. Ноћ је поклопила малу варош. Угасила се ватра у пећи. Руке су му промрзле радећи. Није осјетио бол.
Једна кућа је до дуго у ноћ остала будна. Чекали су и чекали. Умор је савладао мале главице које су чекале Благоја да им засвира за лаку ноћ.
Али Благоја није било. Радио је неуморно. Чаролија новогодишње ноћи изгубила је смисао.

Благоје је стигао у рано јутро. Зарадио је толико неопходан новац, али поклоне није стигао да купи. Све је било затворено. Био је немало разочаран док је ишао кући.
С врата су га дочекале раширене дјечије ручице. Били су сретни што је дошао. За поклоне нису ни упитали. Били су сретни што им се вратио. Замолили су га да им одсвира нешто.
Мало се збунио, хтио је да им каже за посао, за поклоне, али није стигао. Узео је виолину у руке. Али није ишло.
Покушао је да објасни за госпођу Ножинић, за огроман посао на њеним ципелама.
Госпођа Ножинић, стонога, била је превелик залогај за њежне Благојеве цврчак-руке.
Све су разумјели. Разумио је и он. Чаролија новогодишње ноћи је сваки дан у нама. Нису потребни поклони. Разумијевање је највећи поклон. Он га је добио.
Није више могао да свира, али радост кад га угледају на вратима била је и те како већа.
"Морам други пут размислити о жељи прије него је зажелим", сјетно за себе помисли Благоје.

уторак, 11. фебруар 2014.

Шпатула

Ја мислим да су доктори
Подмукла бића
Јер у ординацији имају
Пуно од сладоледа штапића.
Они сладолед поједу
А штапиће сачувају
Да их мени у грло
Кад се разболим гурају.
А кад им сладоледа остане више
Мени кажу -
Ти не смеш хладно да једеш,
Па сами сладолед смажу.

Мирјана Даниловић

понедељак, 10. фебруар 2014.

Вукашинов завјет


У нека давна времена живио је један мудар старац. Био је поштован и уважаван, увијек спреман да помогне. Наравно, не материјално, али паметним савјетом, разложном анализом или топлом ријечи подршке. Али како вријеме иде, долазили су нови млађи нараштаји другачијих схватања, те им старац постаде предмет смијеха и поруге.
„Ма пусти старог. Опет нешто лупета. Подјетињио. Стара будала“, кињили су га.
Видјевши да је све мање разумијевања за његово искуство, мудрост и топлу ријеч, старац се повуче у себе и прекиде готово сваки контакт са људима.
Само су још ријетки долазили до Вукашина, како се старац звао, а и они би се освртали док би кришом улазили на врата скромне куће Вукашинове. А оног момента кад би одлазили, чинили би то таквом брзином да се не би стигли ни опростити с домаћином.
Вукашин се сјети времена кад је као сироче дошао на врата овог истог дома. Топле очи и благе ријечи дочекаше га на прагу.
„Драго дијете, уђи, хладно је напољу“, дочекао га је стари учитељ Доситеј.
Од тога момента у Вукашинову животу све је било другачије. Доситеј га научи читати и писати. Није жалио труда ни времена те га научи свему ономе што је и сам знао. Вукашин није губио вријеме. Учио је марљиво те је убрзо постао ученији од учитеља, али ниједним својим гестом то му не показа. На самрти Доситеј му рече: „Драги мој Вукашине, једно ћу ти рећи. Све ове године проведох учећи те и дијелећи с тобом оно мало што сам имао. Захвалан сам драгом Богу до небеса што ми те је послао. Не заборави, колико год мало имао, буди спреман подијелити с неким коме је то потребно, иначе џаба ти сав труд који си потрошио на марљиво учење“.
Након Доситејеве смрти Вукашин оста да живи у његовом дому. Поштовао је Доситејеву жељу те је помагао свима како је знао и колико је могао. Уз све стечено знање, како из књига тако и оно што се стиче годинама уз људе, њихове проблеме и муке, те искуства мудрих и паметних људи које је сретао, Вукашин и сам постаде врло мудар и разуман човјек. Његова се ријеч поштовала и мишљење уважавало.
Није много имао, али био је сретан и задовољан човјек. Највећа награда би му била кад би на лицима људи који би долазили по савјет и мишљење прочитао задовољство и срећу.
Људи су у његовим тако једноставним одговорима увиђавали сву његову величину.

Али времена се мијењају.
Увидјевши да не постоји интерес за његовом мудрошћу, он се одлучи на неки начин сачувати стечено знање и мудрост.
Узео је велики глинени ћуп те је у њега причао све што зна. Причао је дуго, док се није уморио. Затим је узео восак и запечатио ћуп. Након што се наспавао и одморио, узео је и други ћуп те наставио причати у ћуп све док се поново није уморио. Наравно, и тај ћуп је воском запечатио. Кад се након сна мало одморио, узео је и трећи ћуп те дуго причао у њега, па је и њега затворио воском чим је осјетио да га снага напушта. Онако слаб и исцрпљен ћупове је одложио у ископану рупу поред бунара.

Не прође много времена и Вукашин умре. Пошто његово имање не би много вриједно, поклонише га некој сиромашној породици. Након неког времена у тој породици родише се три сина.
Тежак живот остави их тек стасале без родитеља. Надничили су код богатијих и угледних газда, али то бијаше довољно само за просто преживљавање.
Једнога дана, док су уређивали трошни бунар, уочили су неки предмет који је вирио из земље.
Почеше они откопавати кад им се указа дио ћупа.
„Ћуп са благом!“ повика најстарији брат те убрза копање.
„Изгледа да има још један“, приону и млађи брат на посао.
„Да видим“, најмлађи брат узе лопату те и он поче да копа.
Пронађоше три ћупа.
Најстарији брат, увјерен да је у питању благо, брзо отвори ћуп. Кад се надвирио у њега, очекујући богатство којег је стално сањао, учини му се да чује неке тихе ријечи које су допирале из ћупа. Мислећи да се неко шали са њим и видно разочаран, баци ћуп на земљу те га разбије и погази ногама.
Млађи брат нестрпљиво отвори свој ћуп. Такође му се учинило да чује ријечи из њега. Благе и топле. И мудре. Он брзо зачепи ћуп и однесе га у кућу. Сковао је план како ће се обогатити на ћупу који прича.
Најстарији брат узе и трећи ћуп, протресе га у руци и кад зачу да је празан, баци га на земљу, али ћуп се не разби.
Најмлађи брат подиже ћуп са земље. Обриса прашину са њега и однесе га у шталу те сакри у сијену. Није журио да га отвори.
Слиједећег јутра најстарији брат саопшти млађој браћи да оде у свијет да тражи бољи живот јер му је овакав живот досадио. Спаковао је нешто мало ствари и отишао у свијет.
Не прође много и млађи брат саопшти најмлађем да оде у свијет да тражи бољи и богатији живот. Понио је нешто ситница са собом и онај ћуп којег је брижно чувао.
Најмлађи брат остаде сам на имању. Наставио је вриједно и поштено радити.
Једне вечери он одлучи да отвори и свој ћуп. Како је претпостављао да у њему нема ништа, приближи га уху да ослушне. Из ћупа је допирао глас. Саслушао га је и поново затворио ћуп.
„Ма колико мало имао, буди спреман да подијелиш са неким коме је помоћ потребна“, биле су ријечи које је чуо да допиру из ћупа.
Легао је на леђа и до дуго у ноћ размишљао о ријечима које је чуо. Размишљао је још неколико дана о тим ријечима.
Једног дана на вратима му се појави незнанац иштући чашу воде да се окријепи.
„Уђи, незначе, одмори се и окријепи“, отвори му младић врата свога дома.
Док му је сипао воде да попије, младић погледа на мали комад погаче који је имао за тај дан. Сјети се ријечи које му нису дале мира неколико дана те одломи комад погаче и даде незнанцу. Видјевши то, незнанац се обрадова и благосиља га много пута. Младић осјети величину свога дјела која је надрасла комадић погаче много пута, те се осјети ситим и задовољним. Понуди незнанца да преноћи. Овај то прихвати и заноћи код њега.
Ујутру кад се опраштао са незнацем дуге браде и уморног, али погледа пуног наде, младић га упита: „Камо сте се запутили, добри човјече?“
„Тамо гдје ме требају. Видим да код тебе моје присуство није неопходно. Ти си, момче, на добром путу.“ Поздрави се са њим и оде.
Вративши се у шталу младић спази да му се коза ојарила. Двоје прекрасних и младих јаради, разиграних попут дјеце, уселили су задовољство у младића. Чим су јарад порасла, једно јаре поклонио је некој сиромашној породици. Захваљивали су се младићу. Плакали су од среће.
Младић осјети задовољство, исто онакво какво је осјетио кад је незнанцу дао комад погаче. Истог трена сјети се незнанца који му је, ето, промијенио живот, а који се некако увукао у подсвијест стално га бодрећи да истраје на путу којим је кренуо.
Младићу је све полазило за руком. Жито је класало, воће је рађало. Стока се множила. Свега му је претицало, али младић није одустајао од свог наума. Дијелио је свима којима је требало и који су помоћ тражили. Богатство унутрашњег задовољства није могло засјенити нити једно материјално богатство. Сваки осмијех, свака суза радосница вишеструко су му се враћали. Долазили су људи из свих крајева по помоћ. Није их одбијао, дијелио је све што се дијелити могло и опет му је довољно остајало.

Једнога дана на вратима му се појави најстарији брат. Оборене главе и изгубљена погледа стајао је пред њим.
„Добро ми дошао, брате“, младић рашири руке и пође брату у загрљај.
„Много сам свијета прошао. Радио сам свакакве послове. Али даље од коре круха нисам зарадио. Исте онакве какву сам овдје оставио. Улудо потроших вријеме, мој брате“, старији брат као да се правдао млађем.
„Рекох добро ми дошао и добро ми остао. Све ово што видиш моје је и твоје. Што је моје и твоје, то је и од свих оних којима можемо помоћи.“ Браћа се потом изљубише.
„Све ово дијелимо са онима што немају?“ зачуди се старији брат.
„Тако је, брате мој. Хајде да нешто поједеш и да се окријепиш.“ Младић је био пресретан што му се брат вратио кући.
Требало је времена да се старији брат увјери у исправност поступака млађег брата. Након тога и у њега се усели радост даривања сиромашнима и беспомоћнима.

Судбина средњег брата била је бурна и узбудљива. Али како је бљеснула, тако се и угасила. Носио је ћуп од града до града и показивао чудо ћупа који говори. Богаташи су плаћали велике своте новца да виде чудо. Кад би чули глас из ћупа, од смијеха су падали у транс. Режњеви сирова смијеха одзвањали би сатима. Мудри савјети би одлазили у вјетар. Новац је пристизао, али како је лако долазио, још се лакше  трошио. Све што је зарађивао трошио је на провод, жене и пиће. Сваког јутра будио се испразан и изнова сиромашан. Лутајући свијетом одлутао је далеко.
Једном приликом на двору неког богатог цара ћуп занијеми. Цар се разбјесни те нареди слугама да избаце преваранта и успут да га добро намлате. Врло брзо научио је лекцију. Био је биједнији него оног дана кад је од куће кренуо. Одлучи се вратити кући.
Измучена изгледа, поцијепане одјеће и изгладнио, појави се на вратима куће са чијег прага је давно отишао.
„Уђи, незнанче. Има хљеба и воде да се окријепиш и одмориш“, понуди му млађи брат помоћ.
„Брате, ево мене кући. Зар ме познајеш?“ заплака средњи брат са врата.
„Брате мој најрођенији, добро ми дошао. Улази“, позва га млађи брат у кућу те га снажно загрли.
„Је ли све ово твоје, брате?“ упита средњи брат.
„Све је ово моје, твоје и братово, као и свих оних којима је помоћ потребна“, насмија се најмлађи брат збуњеном братовљевом погледу.

И средњи брат се брзо снашао у таквој ситуацији. Радио је и несебично помагао свима онима којима је била потребна помоћ и који су је тражили.
Једне вечери најмлађи брат се поново сјети свога ћупа. Отвори га и прислони на ухо. Јави му се глас:
„Ти си мудар и добар човјек. Тебе се нема шта више научити. На добром си путу, младићу. Него ти мене послушај још само једном. Исти овај ћуп поново затвори и закопај у земљу за сваки случај. Ако нико ништа не научи из твог примјера, нека послије тебе опет некоме укаже на пут доброчинства и људске солидарности.“
Тако и би. Младић је ћуп закопао у земљу.

Тај ћуп су налазили и  проналазили и тренутно му се још не зна за траг. Ако којим случајем пронађете наведени ћуп, опрезно с њим. Ако вам ова прича није била добар путоказ, онда отворите пронађени ћуп.
Зоран Плавшић