уторак, 04. јул 2017.

Obajkimo Srbiju - Jasminka Bašić



LENKINI DLANOVI
Tišina je polako, zajedno sa pomrčinom, dolazila slivajući se s ogolelih brda nekadašnjih bujnih i zelenih pluća Vojvodine,  Fruške gore. Vukla se kao pramenovi magle, noseći tajnovitost noćnog pokrova. Prelivala je svaki krov, pitoresknog seoceta u podnožju pomenute planine, obuhvatajući  jednu po jednu napuštenu kuću. Uvlačila se u svaku pukotinu, prekrivala izlomljene ploteve,  gutala zarasle staze i drum sa koga su vetrovi i kiše zbrisali tragove bivših stanovnika.  Tek, po neki, slabašan pramičak zalazećeg sunčevog zraka, izmamljivao je odsjaj pokojeg prozora iza čijih okana nije zadrhturila ni jedna jedina zavesa. Tišina i muk okupirali su napušteno mesto, a zaborav je, upornošću izgladnelog pseta, glodao temeljno ostatke sećanja na nekadašnji život.
Gledano sa neke uzvišice, mesto je ličilo na melanholični profil starih razglednica, a tek kad se oko posmatrača približi ili dobro zagleda, Ledinci, kako se zvalo seoce, netremice je gledalo praznim očima svojih prozora. Klečalo je pod bremenom kletve izrečene davno, još u vreme dok su Panonskom nizijom gospodarile vile. Nekada, u ta davna vremena, kad je Bog odlučio da razdeli posede, pozvao je predstavnike svih plemena širom zemaljske kugle. Sremac je došao poslednji, baš kad je sve bilo podeljeno. Kako je imao izgovor za kašnjenje jer je morao nahraniti čeljad i stoku, Bog mu odluči podariti komad svog raja na zemlji i dade mu posed između dve reke, Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom. Jedna od vila, planinkinja Alma, čiji je dom bil upravo ta planina, bila je strašno ljuta i nepoverljiva prema ljudskim bićima. Smatrala je da treba mnogo vremena i vremena da prođe, dok čovek ne doraste u svesno biće, koje će umeti da prepozna i sačuva podarenu lepotu svoga okruženja. Njena reakcija, na božju odluku,  bila je žestoka  i nepomirljiva. Previše je volela tu planinu, da bi se tek tako lako pokorila volji svevišnjeg. U tom strašnom besu izrekla je kletvu koju ni sam Bog nije mogao opovrgnuti.
-Slušaj, čoveče, ti nedorasli i nesavršeni stvore, poklanjam ti gordost da te u tvojoj zabludi uznese toliko da ćeš poželeti nebeske visine. Toliko ćeš biti zanet svojom snagom i umom, da ćeš zaboraviti ko si i kome stvarno pripadaš. Nećeš videti očigledno, nego ćeš biti zatvorenik sopstvenih opsena. U toj svojoj gordosti, izdvojićeš se od prirode i lepote koja te hrani i omogućava da rasteš, izgradićeš sive planine sa očima izbledelim od gledanja u budućnost i pokopaćeš nadu posekavši poslednje drvo koje će te štititi od tvog sopstvenog kraja. S urlikom, te poslednje krošnje, oslobodićeš Fruškogorskog zmaja kojeg ću strpljivo negovati spletenog u korenje šume. Tad ćeš progledati, spašće ti velovi sa zenica i jedino nesebična ljubav, oslobođena straha i sumnje podići ćete s kolena i odmaći s ivice ponora u koji uporno srljaš.
Izrekavši tu kletvu, vila Alma, čije ime nosi u sebi plodnost i mile hraniteljice, povuče se u najdublje delove Fruške gore i nikada više niko ništa nije čuo o njoj. Kletvu Sremci, polako zaboraviše. Odomaćiše se i razmnožiše po datom području. S početka, dok je sećanje još bilo sveže, požuriše da Fruškoj podare jednu od najdivnijih biljaka čiji su plodovi davali omiljeno piće samim bogovima, vinovu lozu. Do nje dođoše kradom i po cenu sopstvenog života, a ona zauzvrat blagonaklono prihvati tlo, ukoreni se i poče carovati obroncima planine.
Beše tako. S početka. A, onda, poče rasti i bujati gordost, čije se korenje isto tako lako primilo i raširilo dušom čovekovom. Zaboraviše stanovnici na blagodeti šume, njenog hlada, njenog majčinskog okrilja pred neprijateljima, njenog dara za građu domova, njenih plodova, njenog ogreva, njenog štita od besnih vetrova...
I započeše nemilice seču i krčenje obronaka. Jedan po jedan vrh ostajaše pust i go. Sa svakim ogoljavanjem vetar sve više dobijaše zamah i raskrilata se po dolini u kojoj se Ledinčani smestiše. Obnevideli, sopstvenim obmanama uljuljkani, poželeše izgraditi centre primamljive turistima i još se više ostrviše na šumu. I tad, tog pretposlednjeg dana jednog hladnog i suvog decembra, dovukoše neke rovokopače i građevinske mašine da poseku poslednji obronak koji je još istrajavao. Sakupilo se veselo društvo preduzimača, šumara, radnika, stanovnika, bližila se Nova godina i predprazničko raspoloženje uveliko je preplavilo prisutne. Atmosferu je dodatno podgrejavalo i podizalo, nekad čuveno vino, čije su loze prekrivale padine, a koje ustupi mesto alhemičarskim majstorijama prevejanih iluzionista, koji svu svoju glad za novcem podrediše nezajažljivoj potrebi i gramzivosti mase, a tokođe i hemiji, kraljici  gastronomije budućeg čuveka. Nazdravljalo se naveliko uz dosetke i smeh. Graja se razlivala dolinom, presecana paljbom iz raznoraznog oružja i pirotehničkih sredstava.
Igrom,  nekog čudnog i neobjašnjivog slučaja, nekada davno ovaj poslednji proplanak, beše mesto na kom su vile igrale kolo. Očarane lepotom drveća i magičnošću mesta, sastajale su se noću da proslave protekli dan ili dočekaju s radošću rođenje nove vile. A rađale su se vrlo često, obično u krunici nekog planinskog cveta, ponekad čak, i u kapljicama rose provirivalo je nasmejano lice nove, planinske vile. Baš na tom mestu, okupljeni meštani uhvatiše se u kolo spremni da ga zaigraju s padom poslednjeg drveta ogromnog hrasta, koje beše ostalo za kraj. Kad testera završi svoj pir i kad hrast zadrhta ispuštajući dubok uzdah, dolinom se prolomi urlik iz krošnje. Na mestu pada, otvori ze ogroman ponor iz čije utrobe izlete dugo i brižno odgajani Fruškogorski zmaj, pod budnim okom, zaboravljene vile Alme, sputavan samo korenjem drveća koje nesmetano raste. Svoju ogromnu glad, zmaj utoli prisutnim i strahom okamenjenim ljudima.
Taj strašni sud posmatrali su seljani iz doline, okovani nepobitnom spoznajom sopstvene propasti i njihove uloge u svemu tome. Koprene, jedna za drugom spadale su s očiju paralisanih ljudi. Istina se rađala u očajanju i ustupala mesto panici. Legenda o kletvi vile Alme, oživela je u trenutku u srcu svakog Sremca,  vreme naplate je stiglo neočekivano uljuljkano u sagu o svemoći ljudskog bića.
Nastala je sveopšta panika i seljani su u potpunom haosu, pred bezočnim i danonoćnim napadima zmaja, napustili svoje kuće, odlazeći bez ičega, potpuno zaboravljajući da zatvore i zabrave vrata za sobom. Senka straha i nemoći uselila se i nastanila, dajući mestu pečat ogromne i mračne samoće. Selo opuste, ostavljeno od svih na milost i nemilost Fruškogorskom zmaju, čiji su urlici razbijali gustu maglu tišine i gubili se u odjecima crnila teških i dugih noći.
Ostadoše, da li zbog starosti, da li zbog tuge za decom koji nekada odoše u daleki svet, pa ih upornom strpljivošću ogromne roditeljske ljubavi čekaše na rodnom pragu i iščekivaše retke praznike najdražih susreta sa unučicom Lenkom, samo starac Lazar i baka Smiljana. Možda ostadoše i zbog toga što su uvek bili potpuno izdvojeni od ostalih meštana. Njihov dom beše jedna gusta zelena oaza, ograđena šarenolikim biljnim rastinjem, koja kao Nojeva barka izgledaše međ svim tim sivilom betona i ogoljenosti brda. U grmlju njihove bašte i dalje su se skrivala jata vrabaca, senica, koseva, poneka gugutka, malena ptičica crvenih grudi i još ko zna kakvih drhturavih bića, čiji je poj podsećao na podaren raj Sremcu u davno prošlim vremenima. Deka Lazar i baka Smiljana behu dve nesalomive utvrde pred sveopštom utrkom za materijalnim ludilom. Njihov svet je rastao, bujao, mirisao, cvetao, dozrevao, sladio, hranio. Nikome nije vidik zaklanjao, nikome nije bolest donosio. Naprotiv, nesebično su nudili mladice, pelcere. Delili. Sadili. Podučavali... Ali, svet oko njih se menjao. Išao je, za njih, u nekom neprihvatljivom, sasvim pogrešnom smeru. Zato su se i osamili i pristali da ponesu oznaku osobenjaka. Postali potpuno društveno nepodobni, čiji prag su većinom svi zaobilazili. Jedino je poneko dete imalo hrabrosti i radoznalosti. Ono ih je tajno posećivalo, a baka i deka su nesebično delili i prenosili znanje svakom, odvažnom detetu, s napomenom da to ostaje samo njihova tajna i da je nikom ne otkrivaju. Radovali su se tim susretima i živeli od jednog do drugog nestrpljivo čekajući da se deca pojave. Tek, kad susreti prestadoše i kad više ni jedno dete ne kroči u njihovu baštu, primetili su da se nešto dešava.
Ti izlasci iz njihovog carstva, bili su toliko retki, da se i kapija teško pokoravala rđi,  uz veliku škripu i jogunasto opiranje, kidala je neuobičajen pokrov tišine. Provirivši niz ulicu, u prvom trenutku, pomisliše da je neki praznik. Ali veo teskobe nadovezivao se kao makrame na probuđen nemir. Teškim staračkim koracima, otežalim pred dugim iščekivanjem najdražih, uputiše se Lazar i Smiljana od kuće do kuće tražeći živo čeljade međ svojim sugrađanima. Poraženi lepljivošću samoće, ustuknuše pred probuđenom sumnjom i nadolazećim sećanjem na kletvu. Bilo je jasno. Noć se valjala s ogoljenih brda, udari vetra su surovo navaljivali na nezaštićene kuće, pootvarane kapije ječale su nemilice udarane u kamene stubove, a mrak je ostao uglavljen u svim oknima zgaslih odnjišta. Počinjalo je novo leto, nova godina, neko novo vreme koje vuče zebnju i neizvesnost.
Potpuno omamljeni nevericom, pritisnuti jezovitom slutnjom,  vratiše se u okrilje  svog doma. Ponovo teško potčinjavajući kapiju svojoj volji, koja uz škripu lagano popusti, zatvarajući za sobom nepojmljivi ambis pustih ulica. I među njih dvoje uvuče se pramičak guste tišine, koji u toku te noći postade gusti ćilim neizrečenog.
Kad se s jutra, začu petao i rastanji plašt noći, kad tama odvuče kao dim svoju tajnovitost, kad svetlost unese nadu, kad jezik prevali svoj nemir, kad glad potera na akciju, Lazar i Smiljana slegnuše nemoćno ramenima i pokoriše se svojim obavezama.
Zanesen radom na svom imanju,  Lazar, ne primeti škripu vratnica, ne ču sitne ubrzane korake po stazici, niti primeti duboko disanje... Sve dok ga na prečac ne obgrliše, oko povijenih kolena, dve tanane ručice, malenih, ispruženih dlanova, a tad se začu i radosna cika njihove unučice Lenke. Odmah za njom išli su dugi oštri, nestrpljivi koraci njihovog sina Velibora.
I pre nego što je radost susreta raskrilatala svoju sreću, izletele su reči:
-Pakujte se! Vodim vas odmah. Smesta. Bez pogovora, bez ikakvog:  ali! Jedino vi pametni. Jedino vi ostali! Šta glumite vas dvoje? Kakve junake zamišljate? Pa, je l vidite da je ovo pustara? Da nema nikog! Nema nikog! Nikog! Je l vam jasno? Pakujte se! Ma, u stvari ništa vam ni ne treba. Krećemo odmah, iz ovih stopa.
Sipao je svu svoju pretrpljenu muku i strah zbog njih. Pakovao nežnost i ljubav u grubost. Omotavao nemir strogošću, a usna, ona donja, kao i uvek nemirno je podrhtavala, iako bezočno, do krvi izgrižena zubima. Majčinom oku i uhu neskriveno. Majčinom srcu jasno. Majčinoj duši muzika, nada i blagoslov.
-Hajde, hajde Velibore, ne budali. Ne larmaj! Jutro je, ptice ne zbunjuj. Red je prvo rakiju, pa kafu, pa koji zalogaj pod zube staviti.- mrmljao je Lazar, dok su mu oči preplavljene ljubavlju, počivale na Lenki. A onda je tiho, tek da ga sin čuje, dodao: Nećemo pred Lenkom.
Velibor, na kratko, pred pomenom kćeri, zaćuta. Spusti glas i potčini se očevoj volji, pa pođe za ocem i majkom u kuhinju. Kad prođe prvo iznenađenje, kad zamirisa bela kafa s cimetom, kad zacvrčaše prve pofezne, nekako s tim poznatim mirisima i zvukovima izvi se i izmigolji nemir, a neki tanušan mir lagano se nadvi nad trpezom. I razgovor dobi pomirljiviji ton, baš kad Lenka istrča za mačkom Bogdanom, noseći i grickajući jabuku iz njihove bašte, sačuvanu za nju.
-Oče, majko molim vas, hajdete sa mnom. Samo zbog vas sam došao. Izludeo sam od brige. Znate li kakve priče kolaju? Strah me je i ponavlajti ih.
-Sine- reče Lazar- hvala ti beskrajno što brineš, ali smo ti još zahvalniji što si nam Lenku doveo. Tuga nam je srce napunila za vama. Nedostajete ovom domu. No, tvojoj brizi ne vidim osnove. Ljudi svašta pričaju, ali svašta i rade. Ono što nose u sebi to daju. Ono što hrane to buja. Okreni se oko sebe. Vidiš li ovde razloga za brigu? Raste li nešto od čega treba da nas je strah? Buja li ovde neka nesreća od koje ćemo mi ili neko drugi stradati? Nema toga. Nema ničeg pred čim treba bežati i ostaviti ovaj raj. Ja, ne znam gde odoše ljudi. Tražili smo ih juče. Domovi su im napušteni. Ječe i stenju pragovi pred samoćom koja ih razjeda. Poklekli su pred spoznajom. Užasnuli se onog što su oslobodili iz sebe, njihovi zmajevi ih proganjaju i tako rastrojeni odjuriše još dublje u haos. Vratiće se. Veruj. To smo bar posadili u tebe. Klicu vere, da je nosiš gde god da si. Da je deliš i razmenjuješ jednako strasno kao ljubav. Veruj, vratiće se. Sebi će se vratiti. Jer dom je u njima. Kad to shvate zazeleniće im duša jednako kao lastari u proleće. I biće opet neki početak, a svaki početak nosi i neko dobro....
I dok tako Lazar pričaše, zacrni se nebo, zatutnja silan vetar, zagrmi i prolomi se strašan urlik Fruškogorskog zmaja, dok okna na prozorima zazvečaše.
-Gde je Lenka?!- povika Velibor.
I svi izjuriše napolje. Dvorište beše širom otvoreno. Rastrčaše se na sve strane. Dozivali su je.
-Lenkaaaa! Leeeenkaaaaa! Leeeeenkaaaaaa!
Udari vetra i udari straha, jednako su ostavljali pustoš. Oblaci prašine kotrljali su se dolinom skrivajući i zamagljujući obrise. Jedini put, vodio je pravo. Pravo na onaj proplanak na kome beše posečen poslednji hrast. A tu, na tom uzvišenju, beše najtamnije. Kovitlao se taman oblak, proždirući horizont. I baš odatle, čulo se zmajevo besno urlikanje.Cvileo je žestoko. Bacao kamenje niz padinu. Ječao. Tresao i lomio pretvarajući sve u gusti, tamni prah.
Kad se poslednjim snagama, sve strepnje i svog užasa, uz tešku borbu s vetrom, popeše svo troje na proplanak, ugedaše Lenku na kolenima kako malenim šačicama pravi skrovište nežnoj biljčici koja se tek izvila pored posečenog panja. Kad ih je ugledala, potpuno nesvesna oluje i nevremena, ozarenog lica reče:
-Deko, bako, tata, vidite šta sam otkrila! Ovde raste drvo! Mnogo je duvalo, a on se tako malen savijao. Mislila sam da će ga vetar iščupati, zato sam ga obgrlila dlanovima. Vidite, spašeno je! Rastiće! Biće to jedno veliko drvo! Je l može to biti moje drvo?-pitala je tako naivno, dečije, s toliko radosti i ljubavi u sebi, da se u jednom trenutku rastvori ponovo ambis iz koga izađe vila Alma. Prišla je devojčici, ne pridajući uopšte pažnju ostalima. Klekla pored nje, svojim dlanovima pomilovala lagano svilenu kosicu devojčice i tiho prozborila:
-Spasla si ovo drvo. Spasla si mnogo više! Zmaj je ponovo spleten u koren ove majušne biljke. Neće se moći ponovo osloboditi. Tvoja nesebična ljubav spasila je ovo selo, a mene si naučila lekciji. Naučila si me veri. Da, ja sad ponovo verujem u ljude. Darujem im mir i radost. Milosrđe kao prolaz za sve prepreke. Odlazim. Ovo će selo preživeti, u njemu će ponovo cvetati i bujati radost i smeh. A, ova pustoš ponovo ozeleneti i nazvaće je Sveta Fruška Gora. Čuvajte i prenosite ovo saznanje kao mladice, kao pelcer za sve naraštaje koji dolaze, neka ostane kao podsetnik i opomena.
Zbogom ostajte dobri ljudi!
Od tog vremena, nikada se više nije čulo za vilu Almu, jedino je povremeno, poneki zalutali i okasneli planinar, kleo da je pri svetlosti zvezda, na onom pomenutom proplanku, video divnu devojku, kako stoji nasmešena i gleda s nekom setnom radošću, prema usnulom fruškogorskom seocetu, Ledincima.
P.s.u tekstu, pomenuta legenda o nastanku Srema, preuzeta je sa sajta:
https://sites.google.com/site/stazezdravlja/Ostalo/ostalo/zanimljivosti-o-fruskoj-gori/legenda-o-nastanku-srema

Нема коментара:

Постави коментар