уторак, 20. јануар 2015.

PUTOVANJE DO ZVEZDA

PRIČE ZA DECU IZ KNJIGE ”LETO BEZ VERONIKE”


PUTOVANJE DO ZVEZDA
  
Te mirne i lepe letnje noći, sa milionima zvezda načičkanih nebeskim svodom, Danilo je poželeo da upregne dva vilinska konjica i uzleti na nebo.
„To nije nemoguće”, mislio je zagledan gore, ležeći nauznak, s rukama ispod glave.
Lekoviti miris kamilice i tek prosušenog sena, prijatno ga je opijao i pojačavao njegovu želju. Budzašto bi mogao nabaviti jednu laku kočiju. Na jezercetu je video vilinske konjice, poveo bi i dva svica da mu, ako bude potrebno, osvetljavaju put, a pribavio bi i ostale sitnice. Svakako bi trebalo da ponese topao pokrivač, debele vunene čarape i verovatno štitnike za uši. Gore je sigurno hladno i protiv prehlade dobro bi došao čaj od žalfije.
         „Da, da, čaj od žalfije. On je baš dobar protiv nazeba.”, promrmljao je smešeći se.
Zaneseno je posmatrao treperavo i užareno zvezdano more, grickajući stabljiku nekog cveta, osluškujući raspevanost zrikavaca i pesmu ptica u žitnim poljima pored grada. Jedna repatica odletela je iza planine. Druga krupna zvezda, svetlija od ostalih, zagledana u mirnu površinu reke i livadu, kao da mu je namigivala. Miris leta uspavljivao je sve na livadi pored obale.
– Šta čekaš? – čuo je nepoznati glas. – Jesi li spreman?
– Naravno – odgovorio je brzo. – Već odavno.
– Onda krećemo. Odmah!
– A ko si ti? Nikoga ne vidim.
– Zar je to važno? Ja ću te pratiti na putu. Ništa ne brini.
Danilo je bez oklevanja uskočio u kočiju u koju su već bila upregnuta dva vilinska konjica širokih prozirnih krila. Kočija je bila lepa, ni prevelika ni premala. Osvrnuo se i video da je unutra sve na svom mestu. Čak i termosica sa čajem od žalfije. Na sedištu je zatekao dvogled i skupocen mobilni telefon.

– Dobro sam se toga setio. Nadam se da će biti dobar signal da se mogu javiti mami i Nini.
Kočija je bila spremna za polazak. Pogledao je prema kući i osvetljenim prozorima, a onda niz široku varošku ulicu prema zgradi u kojoj je stanovala Nina. Njen prozor je bio osvetljen. Ona sada sigurno surfa internetom i čudi se zašto njega nema na vezi.
– Možda bi trebalo da se javim svojima – dvoumio se. – I Nini. Hm, ali svi bi se oni pobunili zbog moje odluke, a mama i baka još i mnogo nasekirale. Biće bolje da šmugnem bez pozdravljanja.
I onda je zaplovio, lagano, pa sve brže, bez truckanja, penjući se sve više, posmatrajući kako brzo nestaju kuće, drveće, ulica, reka, celi gradić.
– Ovo je kao na filmu! – radosno je uskliknuo osećajući kako mu vazduh struji oko ušiju, a kosa leprša.
Kočija je jezdila s lakoćom i on je samo ovlaš držao uzde, više posmatrajući okolinu nego što se usredsređivao na upravljanje. Ispod sebe video je već dva osvetljena grada, zatim mnogo njih, vijugave reke i visoke planine. Mimoišao se s nekom velikom pticom. Onda je proleteo avion osvetljenih prozora, pun putnika. Neki su ga primetili i mahnuli. I on je njima uzvratio, a najviše jednoj devojčici, koja je, lica priljubljenog uz staklo, bila iznenađena onim što vidi.
– Hej, ti! – odjednom je čuo glas nekog dečaka na krilatom konju. – Kuda si se uputio?
– Na nebo, do zvezda – odgovorio je mirno. – Oduvek sam to želeo i sada mi se želja ispunila.
– Nije loše, nije loše. Dovitljiv si.
– I ti. Neobičan ti je taj konj. I veoma lep.
– To je moj Pegaz. Mnogo je dobar i brz.
– A ti, kuda si krenuo?
– Samo malo da projašem. Onako, pre spavanja.
Spavanja! O, da! Dole se sada sigurno svi spremaju na počinak. Mama je oprala zube, tata je zaspao na terasi u fotelji pored televizora koji je izneo zbog vrućine u vikendici, baka već odavno hrče u svojoj sobi… Sada će sigurno primetiti da ga nema i počeće da ga traže, da se sekiraju i dozivaju. Setio se mobilnog telefona i brzo ukucao poruku: ”Ne brinite. Otišao sam malo da prošetam.”
– Moram i Nini da se javim – rekao je poluglasno.
         – Šta kažeš? – upitao je dečak na Pegazu koji je još jahao uporedo s kočijom.
         – Moram da se javim Nini.
         – Ko ti je to?
         – Moja devojka. Prava lepotica. Sigurno će se zabrinuti.
         – Bolje nemoj. Znaš kakve su žene. Odmah počnu da cmizdre.
         – O, ne! Ona će me razumeti. I siguran sam da neće nikome otkriti moju tajnu.
         – Kako želiš. Hajde, zdravo!
         I dečak obruši svog konja i brzo nestade u nebeskom plavetnilu. 
         Danilo je, sav srećan, jurio dalje. Ni sam nije znao koliko je daleko odmakao od Zemlje. Sigurno već veoma mnogo, jer se dole videla samo jedna velika lopta, s kontinentima koji su se još mogli nazreti. Je li osećao strah? Nije, naravno, jer je bio hrabar dečak.
         Prošao je jedan kosmički brod. Jasno je video kosmonaute u skafanderima kako lebde unutra. Jedan mu se nasmešio i lagano mahnuo. Ali, to je bilo samo na tren, jer kosmički brodovi jure velikom brzinom.
         Nabio je štitnike za uši, prebacio prekrivač preko krila i gucnuo malo čaja iz termosice.
         „Da obujem i čarape? Ma ne, nije toliko hladno”, prošaputao je i cimnuo uzdama.
         Kočija je jurnula još brže. Približavao se jednoj prelepoj zvezdi. Za koji trenutak, znao je to, spustiće se. Svuda je blistala zlatasta svetlost i bilo je lepo, lepo…
         – Mihailo, gle! – rekla je mama. – On je zaspao.
         – Odneću ga u krevet. Baš lepo spava – smeškao se tata, ustajući iz fotelje i prilazeći Danilu.
         – I sanja – dodala je mama.

_ Jovica Đurđić

среда, 14. јануар 2015.

Mapa želja

Na trgu je bilo veoma živopisno. Ljudi su prolazili u žurbi, obilazeći radnje ili samo skraćujući put do sledeće ulice. Neki su glasno raspravljali, poneko bi nešto doviknuo, deca su razdragano trčkarala za svojim roditeljima…

Retki su primećivali devojčicu koja je sedela na parčetu kartona, sa iscepanom kutijom ispred sebe. U toj kutiji se nalazilo nekoliko novčanica, metalnih i papirnatih.

Činilo se da devojčica ne primećuje svu tu graju, kao ni one koji joj ubace poneki novčić. Ona je na drugo parče kartona stavila papir i nešto veoma predano crtala.

U jednom trenutku, starija, otmena gospođa primeti devojčicu. Više od njene sirotinje ju je dirnuo izraz lica koji je, kao magnet, privlačio njen pogled. Polako je prišla devojčici.
– Zdravo. Šta to crtaš? – veselo je progovorila gospođa.
– Mapu želja – rekla je devojčica pomalo odsutno.
– Mapu želje? Čula sam za mapu blaga, ali za tu tvoju mapu nikada nisam čula.
Devojčica je ćutala. Gospođa je čekala odgovor.
– Izvini – bojažljivo reče gospođa – da li bi htela da mi kažeš šta je to mapa želja?
Devojčica odloži papir:
– Čula sam da se čoveku ostvaruju želje ako nacrta mapu. Onda one postanu stvarnije.
– O! I ja imam jednu veliku želju, pa me zanima kako ti to radiš. Mogu li da vidim šta si nacrtala?
– Nacrtala sam svog tatu kao radi. Znate, on nema uvek posao. Nacrtala sam i moju mamu kako se smeje. Ne sećam se kada se poslednji put nasmejala, a njen osmeh je nešto najlepše što sam videla. Ovo je moja baka. Želim joj zdravlje, da mogu ponovo sesti u njeno krilo i jesti njene kolače. Ovo je auto za mog batu, želim da ima najlepši auto, koji sam ide i loptu… i svoj krevet… I želim da svi živimo u lepoj kući, toploj i suvoj.
– A ti? Šta ti želiš?
– O, ja želim jednu lutku.
– Ne vidim da si je nacrtala – primeti gospođa.
– Stvarno… da, nema više mesta, ali nema veze. Ako tata uvek bude imao posao, kupiće mi lutku, mama će biti veselija i šiće za nju najlepše haljine, a baka će joj pričati najlepše priče.
Na devojčicinom licu se pojavi osmeh. Gospođa oseti kako joj se oči pune suzama.
– Znaš šta? Ti bi mogla da mi pomogneš. Hoćeš li da ti ispričam jednu priču?

Devojčica klimnu glavom.
– Želim da donesem odluku – gospođin glas je delovao nekako čudno. – Vidiš, moj muž i ja nismo imali dece i kada je on umro, ja sam imala previše vremena koje sam morala nekako da iskoristim. Počela sam da skupljam lutke. Njih sam uvek volela. Kupovala sam ih ovde u gradu, donosila sa putovanja, neke sam dobijala i na poklon. Ako mi pomogneš da donesem jednu odluku, možeš da izabereš lutku koju želiš.

Devojčici se pojavio sjaj u očima, a onda se naglo uozbiljila. Tiho je promrmljala: – Pa, ne znam.
– Molim te, pomozi mi. Pođimo mojoj kući, a ja ću ti ispričati šta me muči. Ti si pametna devojčica i znam da ćeš mi pomoći da dobro odlučim.
– Dobro, kažite šta vas muči.
– Vidiš, rekla sam ti da nemam decu. Muž mi je umro, živim sama u veoma lepoj kući. Ostarila sam i polako moram da razmišljam kome ću ostaviti sve što imam.
– Zar nemate neke rođake?
– Imam. U tome i jeste problem. Godinama nismo imali neke posebno lepe odnose, više je to bilo radi reda, a sada svako od njih očekuje da baš njemu ostavim sve što imam. Čula sam i da se svađaju oko toga.
Došle su do gospođine kuće. Devojčica ju je zadivljeno posmatrala, ali kad je ušla u sobu sa lutkama, njenom oduševljenju nije bilo kraja. Prilazila je svakoj lutki, pomazila je, popravljala haljinicu… Gospođi je bilo puno srce.
– Izaberi lutku koju želiš i kaži mi kome da ostavim kuću?
– Onome kome vi želite.
– Ali ne želim da je ostavim nikome od rodbine, a oni će se ljutiti. Niko me neće razumeti.
– Zašto? To je vaša kuća.
– Šta bi bi uradila na mom mestu?
– Hm… da ja imam ovako lepu kuću… pa ja bih donela odluku koja bi mene činila srećnom i koja bi nekoga drugoga učinila srećnim.
– Čak i ako bi se neko naljutio na tebe?
– Ako će uvek neko da se naljuti, onda je najbolje da je date onome ko će vas učiniti srećnim.
– O, mislim da znam šta bi mene učinilo srećnom, samo moram naći hrabrosti za to.

Gospođa je pomazila devojčicu po glavi. Nežno joj se nasmešila. Njena mapa želja će se ostvariti.

Kotur Biljana

четвртак, 01. јануар 2015.

У цара Тројана козије уши



Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

- Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије. 
 
Народне умотворине
 
http://www.umotvorine.net