четвртак, 28. август 2014.

Баба Марта и чобанин (Италијанска народна прича)


Једног јутра, почетком пролећа, чобанин потерао стадо на пашу. Срете га „баба Марта“ и упита:
- Куда ћеш данас са стадом, чобанине?
- Ето, Марто, идем на брдо.
- Имаш право, драги чобанине. Срећан пут! А у себи рече: „Ах, не бери бриге! Уредићу ја тебе данас!“
И, Боже, тога дана просу се киша, као из кабла. Прави потоп! И то само на брду. А знате ли зашто? Чобанин је био неповерљив према „баба Марти“. По лицу јој је познао да му не мисли добро. Зато јој је и казао да иде на брдо, а отерао је стадо у долину.. При повратку кући опет срете „баба Марту“.
- Е, добро, чобанине, како си прошао данас?
- Одлично. Био сам у пољу... дан је био веома леп... Па оно сунце... дивота!
- Истина? Е баш ми је мило (а уједе се за усну). А сутра куда ћеш?
- Опет тамо. Био бих луд да мењам, кад је овако лепо време.
- Врло добро! Збогом!
Растадоше се. Но чобанин место у поље, оде на брдо. А Марта пусти кишу и ветар права Божја казна. Долина је страдала и напунила се барама. Увече нађе чобанина:
- О, добро вече, пастиру мој; па како, како данас?
- Прилично. Знаш, био сам на брду, а тамо ти је било право лето. Какво небо!
Какво сунце! Само да певаш!
- Баш се радујем! А сутра? Сутра ћу у поље, чини ми се да се од Алпа јављају неки облачићи.
- Па, да видиш, и ја бих ти саветовала то исто.
И тако, да би заварао траг, чобанин је увек казивао противно, и Марта га никако није могла насамарити.
Већ је крај месеца марта. Последњег дана „баба Марта“ упита чобанина:
- Како иде, чобанине?
- Одлично. Већ је март свршен; прошао је.
Сад сам на коњу. Више се не бојим и могу мирно спавати на оба уха.
- Право велиш. А куда намераваш сутра?
- У поље. Ближе ми је и лакше.
- Браво! Збогом!
Онда „баба Марта“ похита Априлу, па га замоли да јој позајми бар један дан од његових. Април се није дао много молити и испуни јој жељу. То је било 30. марта.
Сутрадан чобанин истерује стадо и безбрижно иде у равницу, као што је казао. Та сад ја април и не боји се неке подвале. Кад тамо, таман се стадо раштркало по равници да пасе, а оно зајеча, затутњи, заковитла да те страх ухвати. Небо се провали; бура, олуја, киша, па снег! Као да долази страшни суд! Наврат нанос чобанин прикупи стадо, па брже натраг. покисао, озебао, изнурен стиже кући. Увече „баба Марта“ жмирка:
- О, чобанине, добро вече!
- Добро вече, Марто...
- Па како прође данас?
- Ох, ћути, ћути молим те! Црњега дана никад нисам имао. Ни усред јануара таквога не може бити. Као да су сви ђаволи из пакла одрешени и побегли овамо! Ах, доста ми је овај дан за целу годину! Јадне моје овчице, јадно моје стадо!
Ето, због тога, веле, март има 31 дан; јер је један позајмио од априла. Тако мисле прости људи.

Превео с италијанског: Ђ. Бошковић

за вас пронашла на http://munja.rastko.net/ 

четвртак, 21. август 2014.

Царска пресуда (кинеска прича)


Некад је у Кини владао цар, кога је народ много волео због правичности и доброте. Једнога дана пришла му је царица и рекла врло узбуђено:
- Господару, увредио ме је један лажљивац и ја те молим да га најстроже казниш.
- Према кривици биће и казна. Кажи ми шта је скривио?
- Јавише ми да некакав трговац нуди скупоцене наките. Примила сам га и изабрала сам ланац од драгог камења, као повезани трешњеви цветови; па онда од рубина израђен пупољак мака у лишћу од сафира и једног лептира с провидним крилима од танког сафира. Платила сам колико је тражио. Али кад сам те наките показала нашем златару, он их је прегледао и рекао да је драго камење лажно! За ту превару желим да га најстроже казниш!
- Каква кривица таква ће бити и казна! - одговори цар, а царица настави:
- Једина је казна да варалица погине од дивљег бика!
- Добро. Казну ће извршити животиња онако како је и кривац извршио превару. После тога разговора велики мандарин саопштио је пресуду кривцу. Кроз три дана страдаће од дивљег бика. Извршењу казне присуствоваће увређена царица, цар и цео двор.
Затим су затворили кривца, да сачека дан извршења пресуде. Трећега дана одвели су га у арену, у којој су на осуђенике пуштали дивље звери. Ту су већ седели и цар и царица, великодостојници, дворјани и народ. Цар даде знак да отворе врата зверињака. Кривац блед, преплашен, дршће као прут.
Ударише у бубњеве, затрубише у трубе, а два џелата повукоше конопце, који подижу врата зверињака. Сви се подигоше, да боље виде страшан тренутак, а осуђени паде на колена и покри лице руком.
Из зверињака лагано и мирно изиђе - лепо, бело јагње. Полако приђе осуђеноме, па му њушком дотаче руку и заблеја. Осуђеник се трже као из тешкога сна, ухвати се рукама за главу, па онда бризну у плач. Тада се чула тиха и пријатна музика. Цар се подиже и рече:
- Обећао сам да ће овај бити кажњен према своме делу. Његово је дело превара и кажњен је преваром. Уверен сам да га је та казна опаметила и да ће му бити поука целог живота.
Царску пресуду поздравио је одушевљени народ. Кривац је пуштен и отада никад никога није преварио.

за вас нашла на  http://munja.rastko.net/

уторак, 19. август 2014.

Готамски мудраци (eнглеска народна прича)


Једном cy чули грађани Готама да ће кроз њихов град проћи краљ. To ce није свидело Готамцима. Они cy мрзели краља, jep je он био врло суров.
Скупили ce они да поразговарају o томе. Један од њих je рекао:
- Пре краља ће стићи његов официр. Он ће нам јавити када ће краљ да дође. Хајде да ce тада направимо будале. Краљ ће ce бојати да дође y наш град. Будале cy опасне - оне могу да баце краљу камен y главу.
Тако cy и одлучили.
Једанпут рано ујутру пошао je официр c једним одредом коњаника y Готам.
Када cy стигли близу града, они застану. Ha падини једног брда запазе неколико стараца. Они cy уваљивали и слагали као степенице велике комаде камења. Младићи cy стајали и стењали.
Официр je зауставио коња и упитао старце зашто то раде.
- Ми уваљујемо камење y брдо да ce сунце лакше пење - одговори један старац.
- Баш си будала! - повиче официр.- Зар ти не знаш да ce сунце пење без туђе помоћи?
- О, зар je то могуће? - чудио ce старац. - Истину да кажем, ja никад o томе нисам мислио. Како си ти мудар!
- A шта ви радите? - упитао je официр младиће.
- О, ми стењемо док наши очеви раде - објаснили cy они.
- Гле, будала! - рече официр и одјаха према граду. Ускоро он дође на једно поље. Ha пољу je много људи подизало камену ограду.
- Шта ви радите? - питао је официр.
- Ево шта - рекоше они - на пољу седи кукавица. Око ње ми подижемо ограду да она не одлети.
- Какве сте ви будале! - узвикнуо je официр. - Па зар ви не знате да птица лако прелети преко ограде?
- О! Je ли то истина?  - чудили cy ce Готамци. - Ми никад нисмо o томе размишљали.
После тога je официр cpeo човека који je носио врата на леђима.
- Шта ти радиш? - упита га официр.
- Ja ce спремам на далеки пут - одговори непознати човек.
- Зашто носиш та врата?-  интересовао ce официр.
- Оставио сам новац код куће.
- Зашто ниси онда, оставио и врата код куће?
- Бојао сам ce лопова. Ако cy врата ca мном, они их не могу разбити и ући y кућу.
- Глупане! - рече официр. - Било би боље да си врата оставио код куће, a новац понео ca собом.
- О, je ли то истина? - зачудио ce овај човек. - Ja нисам o томе никад размишљао. Ти си најмудрији човек коra сам y животу видео.
- Дакле, ja сам уверен да cy сви грађани Готама будале - рече један коњаник.
 -Хајде да ce вратимо y Лондон и да кажемо краљу o њима - предложио je официр. - Ja мислим да je боље да краљ не долази y Готам. У лудаке не можеш бити сигуран!
И тако cy они кренули натраг. Испричали cy краљу да je Готам  град будала. Краљ ce намрштио и рекао да неће ићи y тај град.
Када cy становници Готама чули ову вест, они cy ce смејали и рекли:
- У Готам много више будала долази него што их има y самом граду.

пронашла за вас на http://munja.rastko.net/