уторак, 02. август 2016.

Košarkaš smećar


Marko je bio mnogo nevaljao dečak.  Jedna od njegovih najizraženijih loših osobina je bila ta što je voleo da prlja okolinu.  On nije, kao sva lepo vaspitana deca, ubacivao smeće u kantu za otpatke.  Ne.  On je voleo da se igra košarke,  pa je zgužvao neki papirić i bacio ga levo od kante,  na desetak cantimetara.  Čašom od jogurta je gađao slovo č na jednoj reklami. Štapićem od sladoleda je gađao banderu.  I nikada,  baš nikada,  nije se sagnuo da to smeće pokupi i baci u kantu. Ko zna koliko je ulica i parkića zaprljao.  I ni jednog trenutka nije pomislio da ne radi dobro.  Baš suprotno.  Radovao se svakom, po njegovim merilima, uspešnom pogotku.

Ali,  jednog jutra...

Marko je bezbrižno spavao,  a voleo je duže da spava, i kroz san je čuo neke zvukove. Bio je ubeđen da sanja, sve dok ga nekoliko oštrih zvukova nije probudilo.  
Ugledao je sobu punu smeća. Po podu su bili razbacani razni papiri,  limenke,  prazne čaše...

Da, to je san,  sa olakšanjem je pomislio. 

Opet je začuo čudno šuštanje i lupkanje.

Otvorio je oči i smeće je bilo na podu.  I na svoje zaprepašćenje je shvatio da mu neko ubacuje otpatke kroz prozor.

Ustao je i nekoliko trenutaka gledao šta se dešava. Otpaci su i dalje uletali kroz prozor.
 
Polako je krenuo prema prozoru,  pazeći da se ne iseče na neku konzervu.  Ispred njegovog prozora je stajala grupa dečaka koji su se takmičili ko će ubaciti više smeća u njegovu sobu.

- Šta radite to? - ljutito je uzviknuo.  - Prestanite!  Prestanite!  Soba mi je puna smeća!

I kad je pokušao da zatvori prozor,  video je da nema nijednog krila. Limenka ga pogodi u glavu.

- Skloni se!  - uzviknu jedan dečak.  - Pokvarićeš mi rezultat.

- Objasni mi o čemu se ovde radi? - zavrištao je Marko.

- Igramo novu igricu " Pogodi Markov prozor", a sad se skloni,  vodio sam - rekao je nestrpljivo jedan dečak. 

Marko se nemoćno naslonio na zid.  Gledao je svoju sobu punu smeća. Nije bilo mesta na koje je mogao stati.  U trenutku je shvatio da je grešio.
I došlo mu je da zaplače.

" Neću više nikada bacati smeće!  Neću više nikada bacati smeće!" -pokajnički je mrmljao u bradu.  Toliko jako je bio obuzet pokajanjem da nije ni primetio kada je smeće prestalo da uleće u njegovu sobu.

I tako je jedn dečak postao bolji.

Biljana Kotur