петак, 10. октобар 2014.

ЗНА ОН УНАПРЕД




АНА: Дакле, Мишо, кажи лепо зашто си опет закаснио. Кажи гласно да те цео разред чује.

НЕША: Опростите, покидала ми се пертла на ципели, па сам тражио другу и нисам је нашао...па сам ту покидану морао везати у чвор... Ето видите.

АНА: Видим, видим, али и јуче си закаснио.

НЕША: Јесам. Опростите... то је било зато што сам се задржао код пекара. Све нас је задржао неки чича, који је ваздан превртао по џеповима да нађе новац,а за то време отегао причу како је хлеб пре седамдесет година био много боље печен него данас. ,,Ето, то су била времена!“ Тако је причао.

АНА: Лепо, али и прекјуче си закаснио. Сећаш ли се?

МИША: Сећам се врло добро. Како се не бих сећао! Још ме пече језик колико сам се опекао. Донели ми за доручак белу кафу тако врелу да смо је морали претакати из једне шоље у другу... и све тако.

АНА: Сећам се, сећам и ја. Причао си нам. Тако ти је у томе прошло пет минута. Добро, Мишо, то је било прекјуче, у среду, али ти си закаснио и у уторак. Сећаш ли се?

НЕША: Како да не! У уторак смо хватали миша по соби. Нико није смео отворити врата. Тако нам је тата наредио, да миш не би побегао...

АНА: Да, да, сећам се. Зато ниси смео изаћи док се не заврши сав тај џумбус...А у понедељак? Ако се не варам, ти си и у понедељак закаснио. Кажи ако се сећаш, али нам немој помињати ни пертле, ни миша, ни белу кафу, а ни то да је можда било велико спремање, па су ти затурили свеску или торбу.

НЕША: Сећам се врло добро. Није било велико спремање. У понедељак ми је био рођендан, па док су се сви изређали да ми честитају...
АНА: Знам, знам, и ми смо ти честитали.

НЕША: Јесте.

АНА: Па лепо, сад знамо све од понедељка. Кад би нам још знао казати зашто ћеш сутра, у суботу, закаснити, имали бисмо испуњену целу недељу, а ти би заслужио петицу из закашњавања.

НЕША: Петицу

АНА: Да, петицу. Али, наравно, ти не знаш унапред да ћеш закаснити... Не можеш знати данас за сутра.

НЕША: Знам, знам и за сутра.

АНА: Како то? Откуд можеш знати унапред?

НЕША: Знам. Ујутру, баш пред почетак школе, треба да нам стигне тетка из Ниша...

АНА: Тетка? Па шта онда?

НЕША: Па онда... знате... нисам се видео с њом три године... Увредиће се ако одем из куће чим дође... Треба да поседим с њом бар пет минута..

Гвидо Тартаља

1 коментар: