среда, 12. фебруар 2014.

Зоран Плавшић - "Благоје и госпођа Ножинић"




Господин Благоје, вриједни занатлија, имао је велику жељу за предстојеће празнике. Није много зарађивао као обућар. Жеља му је била да бар један дан има довољно посла да може својим најмилијима да купи новогодишње дарове.
Живио је скромно са супругом Милом и четверо мале дјеце.
Након скромне вечере свирао би виолину својој породици. Много је волио да свира. Наравно, и сви у фамилији су то вољели. Свирао је тако лијепо и њежно да се понекад чинило да су километрима далеко, толико сликовито је путовао виолином. Радовали су се сваки пут кад би је узео у руке.
Свирао је и ове ноћи. Док је свирао, мислио је о жељи да има бар један дан посла толико да заради свима за поклоне. Музика је дуго у ноћ испуњавала њихов мали скромни топли дом. Кад  су уморна дјечица заспала, Благоје је наставио да свира за себе, за своје жеље.
Није знао да је иза поноћи закорачио у свијет жеља. Његова жеља пренесена музиком бијаше записана у небески нотес.

Дан уочи празника био је као и сваки други у његовој радној недјељи. Погледом би одлутао кроз прозор. Забундане госпође са необичним шеширима промицале су носећи машницама украшене поклоне.
"Ништа од мојих поклона", мислио је Благоје.
Оставио је посао, узео виолину и засвирао. У том часу у радњу је ушла једна госпођа.
"Госпођо Ножинић, шта могу учинити за вас?" упита је сусретљиво, одлажући виолину.
"Зашто сте престали свирати? Чула сам музику и свратила да послушам. Само наставите.”
Благоје узе виолину и настави. Није могао да не помисли на жељу. Музика је била омамљујућа. Након што је завршио, госпођа Ножинић га изненади.
"Молим вас да ми поправите обућу. Знате, снијег је и није добро ако су ноге мокре. Дивно свирате, можда би требало да се посветите музици", рече госпођа Ножинић, остави му обућу и оде.
Благоје је гледао у сву ту обућу коју му је оставила госпођа Ножинић. Педесет пари обуће било је пред њим. Обрадовао се и навалио на посао. Радио је брзо, али посао је био огроман. Вријеме је брзо протицало. Није дизао погледа. Ноћ је поклопила малу варош. Угасила се ватра у пећи. Руке су му промрзле радећи. Није осјетио бол.
Једна кућа је до дуго у ноћ остала будна. Чекали су и чекали. Умор је савладао мале главице које су чекале Благоја да им засвира за лаку ноћ.
Али Благоја није било. Радио је неуморно. Чаролија новогодишње ноћи изгубила је смисао.

Благоје је стигао у рано јутро. Зарадио је толико неопходан новац, али поклоне није стигао да купи. Све је било затворено. Био је немало разочаран док је ишао кући.
С врата су га дочекале раширене дјечије ручице. Били су сретни што је дошао. За поклоне нису ни упитали. Били су сретни што им се вратио. Замолили су га да им одсвира нешто.
Мало се збунио, хтио је да им каже за посао, за поклоне, али није стигао. Узео је виолину у руке. Али није ишло.
Покушао је да објасни за госпођу Ножинић, за огроман посао на њеним ципелама.
Госпођа Ножинић, стонога, била је превелик залогај за њежне Благојеве цврчак-руке.
Све су разумјели. Разумио је и он. Чаролија новогодишње ноћи је сваки дан у нама. Нису потребни поклони. Разумијевање је највећи поклон. Он га је добио.
Није више могао да свира, али радост кад га угледају на вратима била је и те како већа.
"Морам други пут размислити о жељи прије него је зажелим", сјетно за себе помисли Благоје.

Нема коментара:

Постави коментар