Na jednom proplanku, iza velike šume, živela je čobanica koja je
imala čarobnu frulu, jedinu razonodu u samačkom životu. Njena kuća je
bila veoma udaljena od svih naseljenih mesta i vrlo retko je sretala
ljude i družila se sa njima. Iako je volela da živi u prirodi,
nedostatak prijatelja je unosio tugu u njen život.
Imala je stado ovaca i dva psa čuvara koje je veoma volela. Ujutro, kada bi krenula na pašnjak, uzela bi frulu u ruke i svirala. Njeni verni drugari bi trčkarali oko ovaca, pazeći da neka ne odluta.
Sa prvim zvukom iz njene frule, dešavale bi se neobične stvari.
Uspavane krošnje drveća zašumorile bi i započele tiho da pevuše. Taj zvuk bi se preneo na žbunje, travke, cveće na livadama… Od tolikog treperenja nebo bi dobilo posebno plavu boju. Ko bi ga pogledao osmeh bi odmah razvukao njegove usne, koje možda u tom trenutku i nisu bile spremne na smeh. Reke bi zagrgoljile, leptiri bi sleteli nekome na rame, ptice bi lepše pevale…
Nemoguće je pobrojati sve promene koje su se dešavale u prirodi.
Sa ljudima je bilo slično. Iako nisu znali šta se to događa, osetili bi neko čudno treperenje u telu, neobična radost se probijala kroz sve prepreke. Prepoznavali su smirenost i prijatnu sreću u sebi i pitali se odakle ta osećanja.
Poneko bi naslutio tajnu. Samo retki su znali kakvu dobrobit donosi osluškivanje prirode i kako note mogu da zatvore sve ponore i naprave mostove lepše od svih postojećih.
Kotur Biljana
Imala je stado ovaca i dva psa čuvara koje je veoma volela. Ujutro, kada bi krenula na pašnjak, uzela bi frulu u ruke i svirala. Njeni verni drugari bi trčkarali oko ovaca, pazeći da neka ne odluta.
Sa prvim zvukom iz njene frule, dešavale bi se neobične stvari.
Uspavane krošnje drveća zašumorile bi i započele tiho da pevuše. Taj zvuk bi se preneo na žbunje, travke, cveće na livadama… Od tolikog treperenja nebo bi dobilo posebno plavu boju. Ko bi ga pogledao osmeh bi odmah razvukao njegove usne, koje možda u tom trenutku i nisu bile spremne na smeh. Reke bi zagrgoljile, leptiri bi sleteli nekome na rame, ptice bi lepše pevale…
Nemoguće je pobrojati sve promene koje su se dešavale u prirodi.
Sa ljudima je bilo slično. Iako nisu znali šta se to događa, osetili bi neko čudno treperenje u telu, neobična radost se probijala kroz sve prepreke. Prepoznavali su smirenost i prijatnu sreću u sebi i pitali se odakle ta osećanja.
Poneko bi naslutio tajnu. Samo retki su znali kakvu dobrobit donosi osluškivanje prirode i kako note mogu da zatvore sve ponore i naprave mostove lepše od svih postojećih.
Kotur Biljana
Нема коментара:
Постави коментар