Kako je nastala riječ hvala - Vladar reči

Kako je nastala riječ hvala

U dalekoj zemlji nekoj gdje su zvijezde sjale svake noći živio je princ Šutljivko. Nikada nije govorio i to nikoga nije brinulo jer svirao je na violini tako da riječi nisu bile potrebne. Glazbom je iskazivao svoje osjećaje i znao razgovarati. Naravno, dvorani su morali naučiti određene tonove koji su nešto i značili. Tako su se s princom sporazumijevali bez problema. A znao je on pustiti mašti na volju i tada bi se čuli predivni zvuci koji su uvijek imali pažljive slušače.

A tamo daleko iza gora i dolina živjela je u Čudesnoj šumi Crnokosa princeza, buduća vladarica noći i voljela je plesati. Kad je došlo vrijeme za udaju trebalo je odabrati pravoga. Princeza je rekla ocu da princ ne mora biti baš plesač, jer za nju boljega plesača na svijetu nema. Ona je sama sebi dovoljna. Glavno je da zna korake, a ona će ga dalje naučiti. Morat će je nečim zadiviti, a on neka odluči čime. I tako danima kroz dvor prolazili prinčevi, naočiti, prekrasni,jedan ljepši od drugoga. Neki su recitirali, neki pjevali, neki pričali bezobrazne šale, ali princezu ništa nije zadovoljilo. Samo je odmahivala rukom. Otac se već zabrinuo. Tko će vladati s princezom u Čudesnoj šumi. Već su bili pomalo svi zabrinuti. Kad jedne večeri stiže princ Šutljivko s veselom pratnjom u zlatnoj kočiji. Princezi se odmah svidio crnkosi mladić koji je imao neku kutiju pod rukom. Onako iz daleka nije mogla odrediti što je to. Kad su se približili dvorcu vidjela je da princ otvara kutiju i vadi violinu.
-Što će mu to? Zar me time misli zadiviti? pitala se.
Princ je zasvirao onako kako je samo on znao. U dvoru su svi zastali i utihnuli. Nitko ni dašak nije pustio, a princ je svirao i svirao kao da nikada neće
prestati. Princeza je ustala i zaplesala svoj čudesni ples. Bila je presretna. Konačno se pojavio onaj koji je znao kako doći do njena srca.
Princ je bio oduševljen njenim plesom i prvi puta progovorio. Izgovorio je riječ HVALA za predivan ples, a princeza mu je odgovorila HVALA za predivnu
svirku. Od onda kad te netko zadivi, ispuni ljepotom izgovara se riječ HVALA.
Što je dalje bilo priča se i danas kad se na nebu pojave zvijezde.

(fotografija Profa21)       Boris Simeoni

Vladar reči

Priča se da je u jednom kraljevstvu živeo vladar reči. U dve je škrinje stavio reči, u jednu teške i uvredljive, u drugu lepe i zavodljive. Svakog dana puštao bi reči iz druge škrinje, a na kraju uvredljivog dana bi pustio reč oprosti. Kad bi ružne reči preplavile kraljevstvo, svi su jedni drugima dobacivali uvrede. Na kraju dana bi rekli oprosti. I sam bi vladar svojoj dami tada govorio ružne reči, a na kraju dana oprosti, pa i ona njemu. Sutradan bi pustio lepe reči i svi bi se osmehivali i lepo govorili jedni drugima. Tada bi vladar oblačio svoju damu u najlepše reči i ona bi mu istim uzvraćala, a na kraju dana oboje bi rekli hvala.
Jednog dana kraljevstvom je prošla moćna vila. Iznenadila se kad je čula uvrede na svakom koraku. Pitala je jednog podanika i on joj je psujući objasnio da je to normalno u ovom kraljevstvu. Kako je bilo veče, završio je sa “oprosti”. Vila se uznemireno spremila na počinak, a kad je ustala ujutro, svi su se osmehivali i jedni drugima se lepo obraćali. Tražila je prijem kod vladara i on je bio ljubazan prema njoj. Pitala ga je za čudno ponašanje u njegovom kraljevstvu i on joj je pokazao obe škrinje.
“Zar nema posledica dana ružnih reči?” pitala ga je.
“Ne, ono oprosti na kraju obriše sve”, odgovorio je.
Vila je onda poklonila vladaru škrinju pouke, koju su smeli otvoriti tek kad ona ode. A u škrinji je bio stari pergament na kome je pisalo: “Lepe reči ne brišu posledice ružnih reči. Za svaku izgovorenu ružnu reč onaj ko ju je rekao i onaj kome je rečena dobiće po ožiljak. Posle svake lepe reči dobiće nečiju ljubav.”
Kada se sledeći put vratila u to kraljevstvo, vila je videla i vladara i njegovu damu i sve podanike s mnogo ožiljaka koji su ih naruživali. Ali niko više nije koristio ružne reči, svi su se osmehivali i nastojali zadobiti nečiju ljubav. Vladar se izvinio podanicima i škrinju s ružnim rečima bacio u najdublji bunar, a onu drugu ostavio stalno otvorenu.

Anka Stanojčić