Obajkimo Srbiju - Zorica Mladenović

Jedan dan u Srbiji – Bajka

20/05/2017Opuštencija sa Zojom!

Živeli jednom davno jedan čovek po imenu Svarog i njegova žena Vida. Živeli oni jednom davno u zemlji Srbiji. Imali su četvoro dece, dve ćerke i dva sina. Najstariji je bio sin Perun, zatim ćerka Lada, pa Zora i najmlađi sin Jarilo. Svarog je bio šumar, i uvek je imao sekiru pored sebe, i gde god da je išao nosio je sa sobom. Verovao je da ga ona štiti od svakog zla i zlih sila. Mama Vida je svakog jutra ustajala i mesila hleb za svoju decu i svog muža. Njih je svako jutro budio miris tek ispečenog hleba, koji im je ulazio u male nosić i terao da se probude. Brže bolje bi ustali, mama bi im namazala kajmak na vruć hleb i oni bi doručkovali. Jutros ih je baš rano probudio miris hleba, napolju je još bio mrak. Znali su da postoji razlog za to i svi su ustali. Pošto su bili još mali, nisu imali puno obaveza i najveći deo vremena su provodili u avliji igrajući se. I čim bi završili doručak izašli bi napolje da se igraju. U komšiluku su živeli čovek po imenu Dubravko i njegova žena Ljubljenica, imali su ćerke Živu i Vesnu, i sinove Stribora i Davora. Oni su im bili kao rod rođeni. Sada su svi sedeli kod njih u sobi. Obično dok bi mame i tate pile kafu, i pravile planove za dan, deca bi se igrala navlačenja konopa, Šugice, Janjine-banjine, bacanje kamena sa ramena, žmurke. Veći deo dana deca su provodila u igri, danas su im mame i tate rekle da je poseban dan i da svi idu u prirodu. Danas je Biljni Petak, mame i ćerke će da beru lekovito bilje za čaj a dečaci će sa tatama da naseku svojim sekirama malo drva za ogrev. Uz put će svratiti do reke, da se pre sunca svi okupaju, da budu zdravi i jaki. Spremili su nešto hrane, voća i vode, da ručaju u prirodi i krenuli su u avanturu. Uz put mame su se dogovarale šta će sve da beru:

-Obavezno moramo ubrati Koprivu, Nanu i Kamilicu, njih najviše trošimo. Reče mama Vida.

-Moramo nabrati i Odolen, Podbel, Kukurek i Beli slez. Dodaje mama Ljubljenica.

-Mama a hoćemo li nabrati Dren, da budemo svi zdravi kao Dren? Upita Lada.

-O, da, hoćemo i grančice Leske i Graba. Od leske će tata da napravi male krstiće da vas čuvaju a sa grančicama Graba možemo okititi kapiju. Odgovara mama Vida.

-Mama a hoćemo li da pletemo venčiće? Upita sada mala Vesna.

-Hoćemo, ubraćemo Đurđevak, Maslačak, Mlečiku, Selen i sve što nađemo i isplešćemo venčiće da nam cele godine ukrašavaju vrata. Reče mama Ljubljenica.

Tako je išlo veselo društvo ka šumi, čavrljajući i smejući se, kad sretoše komšiju Jabučila i njegovu ženu Moru. Nisu ih baš puno voleli jer su oni bili abronoše i samo su širili neke abrove. Mnogo su voleli svojim pričama da ljudima a posebno deci zagorčavaju dan. Hteli su samo da im se jave i nastave brzo svojim putem, kad Jabučilo progovori:

-Niste valjda pošli u šumu? Pa jeste li čuli da tamo šeta Omaja, ima da vas omađija? Niste čuli za njega, eeeeeeeee… Ona vam svakoga omađija i natera da radi ono što ona želi. Najčešće natera ljude da skoče u veliku rupu ili neki ponor. Mnogo je on opasan. I ne ostajte do kasno jer ima Bauka. Jel čujete deco, ako niste dobri ima da vas pojede Bauk. Ako budete čuli “Bauuu, bauuuuuu, bauuuuuu…!” Da znate da je to Bauk! U šumi ima raznih Karakondžula, Beda i Bukavaca, naročito danas, čuvajte se!

-A, jok komšija Jabučilo ne plaši nam decu. Ajd ti svojim putem a mi ćemo svojim! Mufljuzu jedan! Podviknu na njega tata Svarog.

-Ne bojte se deco, šuma je puna dobrih vila koje će nas čuvati, ne slušajte ovog starog čoveka, samo vas plaši! Uteši tata Dubravko decu.

-Ti si jedna alamunja, koji ti je andrak da nam plašiš decu? Idi sa tom tvojom aspidom kud ste pošli. Ljutito će tata Svarog njemu.

Jabučilo i Mora samo mrko pogledaše decu i u isti glas viknuše:

-Bauuuuuuuuuuuuu! I odoše smejući se zlobno.

Deca se skupila na gomilicu i u strahu gledaju za njima. Tada im tata Dubravko reče:

-Ma ne bojte se deco u aps će on! Zaludni su oni, samo tako bazaju i baljezgaju. On je obična šuša. To on samo izmišlja, to je sve kobajagi. Nećemo se više bakćati sa njima, idemo mi u našu avanturu. Šta ste se tu šćućurili šušumige male? Idemo!

-Deco vidite leptire! Reče mama Ljubljenica.

-E u to ime mogli bi smo zapevati onu pesmicu Dete i leptir. Dodade mama Vida.

I svi u glas zapevaše.

-Leptiriću, šareniću, hodi k meni amo! Evo imam lepu ružu, omiriši samo. Ja bih došo, al se bojim kakve igle klete. Stisnućeš me, probošćeš me, onda, zbogom svete! Neću, lepko, neću, lepko, života mi moga.Samo hoću da izbrojim kolko imaš noga. E, pa to ti mogu kazat i izdalje malko, leptir ima šest nožica, a sad zbogom, ranko!

Tako pevajući stigoše do reke. Tu se podeliše na dve grupe mušku i žensku, i odoše svako na svoju stranu da se okupaju, da bi bili zdravi i jaki. Brzo su to obavili jer je voda bila baš hladna i nastaviše put uz brdo, kroz šumu, ka najlepšoj livadi na svetu.

Jedno vreme su išli stazom kroz šumu a onda se pred njima pojavio najlepši prizor koji nisu mogli ni da zamisle. Livada sa bezbroj šarenog cveća i isto toliko leptirića koji su leteli na sve strane. Otišli su do ogromnog starog Hrasta koji se nalazio na sred livade i tu spustili svoje stvari. Tu će im biti sklonište od sunca i mesto za trpezu. Prvo su svi legli na travu, da se odmore i oslušnu šta im zemlja poručuje. Kada su se odmorili, deca su ustala i rastrčala se. Devojčice su se uhvatile za ruke i vrtele se u krug, podižući ruke u vis, ka nebu. Mame su predložile da se odmah krene u branje biljkica dok sunce ne bude jako i visoko na nebu. Tate su rešile da odu i pronađu neko staro i osušeno drvo, i da naseku za vatru koju će uveče zapaliti. Deca su rekla da su ogladnela i iskaše nešto za jelo. Mame im dadoše po jednu prženicu da grickaju a one uzeše zembilje u koje će brati bilje i pođoše u berbu.

Deca su landrala po livadi. Ič, im nije smetala trava i trnje po njoj. Izgustiraše livadu i zaludni nisu više znali šta će, dečaci se osmeliše i krenuše ka šumi. Penjali su se po drveću i izvodili razne kerefeke. Devojčice su im prišle i smejale se, pa im se u one pridružile u penjanju i glupiranju. Svi su bar po jednom ljoljnuli ali im to nije smetalo. Đipali su, trčali, i kerebečili se bez prestanka. Kad odjednom začuše neki čudan zvuk. Zvučalo je baš kao, “Bauuuu, bauuu, bauuu…” Dadoše se u vrisku i ciku i pojuriše kod mama, vičući svi u glas:

-Bauuuuuuuuk, upomoć, bauk!

Tate su čule neku galamu i brzo potrčaše iz šume ka livadi da vide šta se to dešava. Kad su stigli deca su sva u glas opet povikala:

-Bauuuuuuuuuuuk! Bauk!

-Kakava je to larma?Gde ste čuli bauka? Upita tata Svarog.

-U šumi, vikao je bau, bau, bauuu…! Progovori Perun kao najstariji.

-Jeste, jeste, svi smo ga čuli! Dodade Zora.

-Dečice, nije to Bauk, to su samo ptičice Sove, uznemirili smo ih i probudili dok smo sekli drva. Da niste čuli ovako,”Huu, huuu…”? Upita ih tata Dubravko.

-Jeste baš tako! U jedan glas odgovoriše Stribor i Davor.

-Eto to vas samo onaj neovejan, obešenjak i šalabajzer uplašio. On je običan džudža i ona njegova džaftara! Umiri ih sve tata Dubravko.

-Gde nema reda, tu nevolja vlada! Reče tata Svarog i nastavi:

-Sada će Perun, Jarilo, Stribor i Davor sa nama u šumu, da nam pomognu da donesemo drva a devojčice da dvore mame. A mogu i da leškare u hladu i vežbaju ovu brzalicu, “Odosmo u kotlokrpa, kad kotlokrp kotle krpi sa svojih devet kotlokrpića a stara im kotlokrpovka kotlokrpavim kotlovima vodu nosi.” E tako, žutokljunci polazite u šumu!

I odoše muški, čim su zamakli mama Vida reče:

-Hajde da se našalimo sa njima, da se maskiramo i da ih iznenadimo, šta mislite devojke?

-Haha, može.

Reče mama Ljubljenica a i devojčice rado prihvatiše tu ideju. Odmah se dadoše u maskiranje. Ispletoše sve venčiće od cveća, raspustiše svoje duge kose i staviše ih na glavu. Sve su postale prave vile. Uputiše se tiho ka šumi, kad su im se približile zapevaše pesmicu koju su smislile:

-Gde ste momci, gde ste lepotani? Odbrojani su vam dani. Što nam šumu sečete, što nam ptice plašite? Došle vile momke da vide. Došle da vide šta oni to rade. Došle sa sobom da ih vode.

Odjednom utihnu sve. Muški se ućutaše, vile prestadoše da pevaju. Samo se začu kako jedan tata kaže:

-Deco hvatajte štur!

I još se začu:

-Huuuuuuuuuu, huuuuu, huuu…!

Bila je to sovica, koju je uznemirila ova buka.

Pored vila protrčaše uplašene tate sa dečacima, one pojuriše za njima. Al su brzi! Kad tate i dečaci stigoše na livadu, videše da nema mama i devojčica, i još se više uplašiše. Okrenuše se i ugledaše kako vile trče ka njima. I onda u trenu shvatiše da su to mama Vida i Ljubljenica sa devojčicama. Svi počeše da se smeju a zatim polegaše po travi da im se duše odmore od trčanja. Dok su tako leškarili ugledaše jednu srnu i jelena kako bezbrižno šetaju po obodu šume. Kakav divan prizor, pomisliše. Od svih ovih uzbuđenja, ogladneli su, pa rešiše da ručaju. Uz jelo i razgovor, svi su se opustili i uživali. Bio je ovo divan i čaroban dan, negde i nekada u Srbiji. Može i vama biti ovako uzbudljivo i zabavno samo ako želite. Može, samo se vratite sebi i prirodi.

*

Za priču sam iskoristila pojmove iz Starosrpske mitologije, stare srpske običaje i običaje rodnovernih. Rodnoverni sledbenici poštuju božanstva starih Slovena i kultove predaka, vegetacije, vatre, vode i svetih životinja.

Imena pozajmila iz Slovenske mitologije:

Vesna– Boginja proleća.

Davor– Bog rata.

Živa– Boginja života.

Zora– Boginja jutra i lepote.

Jarilo– Bog vegetcije i plodnosti.

Lada-Boginja leta.

Mora– Noćni duh koji napada muškarce i uzima im snagu.

Svarog– Bog stvoritelj sveta.

Stribor– Bog vetra.

Iz srpske mitologije:

Svarogova supruga Vida je zamolila Višnjeg da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je poslušao i udahnuo je svoj dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek – Dubravko. Drugom hrastu je podarila svoj dah Vida i od njega je postala prva žena – Llubljenica.

Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Nema, Zemlje i Hada. Mora da je bio izuzetno poštovan kad su mu prvi hrišćani zamenjivali ime pogrdnijim nazivima: Troglav Jabučilo, Trojan i Trajan. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Pesmicu “Dete i leptir” je napisao Čika Jova Jovanović Zmaj.

Rečnik:

Aber, vest, glas. Abronoša osoba koja širi vesti, obično laažne. neko ko svojom pričom drugima zagorčava život.

Alamunja, neko ko je neozbiljan.

Andrak, đavo,nečastiv. Koji ti je andrak? Šta ti je?

Aps, zatvor

Aspida, zla žena. Zmija.

Bazati, hodati bez cilja.

Bakćati, baviti se ili imati posla sa nekim, uzaludno se zanimati.

Bajagi, kobajagi, tobože, umišljeno, pričam ti priču.

Baljezgati, pričati gluposti.

BEDA je takođe biće iz srpskog narodnog predanja. Ona putuje po svetu, posećuje ljude, napada ih i muči. Beda je zapravo gadno, slinavo, koščato biće koje je, izgledom i svojim karakteristima dostojno prezira. Bede se brzo množe. Vole da kradu ljudima stvari i zakopavaju ih u zemlju. Jezik beda liči na šištanje i krkljanje.

BUKAVAC je demonsko biće iz stare srpske mitologije. Verovanje u njega je zabeleženo u nekim delovima Srema. Neki su ga zamišljali kao stvorenje sa šest nogu i kvrgavim rogovima. Ono živi u jezerima i močvarama. Noću kada izlazi iz vode stvara strašnu buku (po tome mu je i naziv), skače na ljude i životinje i davi ih. Sličan je drekavcu.

Bauk je mitska životinja u srpskoj mitologiji. Bauk je opisan kao stvorenje koje se krije na tamnim mestima, rupama ili napuštenim kućama, čekajući da zgrabi, odnese i proždere svoju žrtvu; ali može se oterati svetlom i bukom. Ima nespretan korak (baulja), a njegova onomatopeja je bau.

Duriti, ljutiti.

Đipati, naglo ustati, skočiti.

Zablenuti, zagledati.

Zaludni, nemaju posla i obaveza.

Zembilj, pletena, poveća torba.

Izgustirati, izgubiti inetresovanje.

Iskati, tražiti.

Ič, ni malo, ništa.

Jok, ne.

Karakondžula je naziv za noćnog demona u narodnom verovanju u Bugarskoj, Makedoniji i Srbiji. Karakondžule su isključivo ženski demoni sa likom starice sa velikim noktima i gvozdenim zubima i (veoma često) sa rogovima.

Kerebečiti se, smejati se, praviti grimase.

Kerefeke, šale kojima se svi smeju.

Landrati, lutati, ići bez cilja.

Ljoljnuti, ljosnuti, pasti.

Mufljuz, neodgovoran, netaktičan čovek.

Neovejan, prva budala, prvak u glupostima.

Obešenjak, prepreden, lukav.

Vila U južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. To je izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Živi daleko od ljudi, po planinama, šumama, pored vode i u oblacima. Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kada pada kiša i greje sunce, i kada se na nebu pojavi duga. Svoje dvorce izuzetne lepote i raskoši gradi na oblacima.

Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije. Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vreme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tada bi se omaje pojavljivale u obliku neke životinje, najčešće koze,ovce, psa ili bivola. Čoveku kome se ukazala neka od ovih životinja javila bi se potreba da je uhvati, što bi rezultovao besomučnom trkom za omajom. Onaj koji je jurio ovo biće skrenuo bi se putu kojim je krenuo i bivao naveden da skoči u neku jamu ili ponor. Dešavalo se i da seljaci uhvate nepoznatu životinju ne znajući da je to omaja, i da je odvedu u obor.

Džaftara, žena svađalica, nezgodne naravi.

Džudža, prostak, nekulturan čovek.

Šalabajzer, neozbiljan.

Šuš, ništak, podlac, gad.

Šušumige, luckasta osoba, neozbiljna ali dobra.

Šćućurili, skupiti se, smanjiti se.

Štur, bekstvo, beži.

Zorica Mladenović