Planinske priče: Zlatibor i Tara

- Mama, voleo bih da odemo na planinu – rekao je Milan mami. – Gledao sam danas neke slike i mnogo mi se dopada.
– Planine su veoma lepe. I ja bih volela da odemo – rekla je mama. – Tebi bi prijao planinski vazduh, ali dok ne ostvarimo našu želju, hoćeš li da ti ispričam jednu priču?
– Može – zadovljno reče Milan i udobno se namesti na krevetu.
– Nekada davno, živela je vila Tara, najlepša od svih vila. Priče o njenoj lepoti stigle su do zlog vilenjaka Tamagora, pa je on poželeo da je upozna. Kada ju je ugledao znao je da će postati njegova žena. Okupio je svitu i krenuo po vilu.
– O, vilo, izađi, došli su svatovi po tebe! – uzviknuo je Mali Zli Patuljak.
Tamagor je postao nestrpljiv jer se vila nije pojavljivala. Zato on svojim štapom razbi vrata na brvnari i uleti kao munja.
Tara nije bila unutra. Uspela je da pobegne i sakrije se u obližnju pećinu. Međutim, Tamagor je bio vilenjak koji je imao moć da vidi u tami i vila nije mogla dugo da se krije tamo.
Budući da se vila Tara nije htela udati za zlog Tamagora, morala je bežati, ali svaki put on je uspevao da je pronađe.
Vila je u svom bežanju otišla daleko od kuće. Došla je do jedne šume i, da bi zavarala trag, svoj zlatni prah je prosula po drveću i proplancima, po pašnjacima. Zbog toga su ljudi tu planinu prozvali Zlatibor.
Tamagor je bio nemoćan protiv zlatne boje, ona je slabila njegove moći, ali zato, kad je došla noć i sunce nije obasjavalo zlatne vrhove drveća, on je opet video gde je vila. Cele noći je jurio za njom, ali je ona uspevala da mu pobegne. Tek kad je sunce izašlo i najavilo novi dan, Tamagor se povukao i čekao sledeću noć. Vila Tara se, umorna od bežanja, spustila na jedan proplanak. Znala je da Tamagor neće odustati od ženidbe i zato odluči da upotrebi sve svoje moći kako bi mu zauvek pobegla.
Pretvorila se u planinu. Svu svoju lepotu joj je darovala.
Ljudi su planinu prozvali Tara.
– Gotovo? – upita Milan i, kad je mama klimnula glavom, on sanjivo reče:
– Baš bih voleo da vidim te zlatne vrhove i lepotu Tare.
Mama ušuška Milana, poljubi ga u čelo i tiho šapnu:
– Želje se ostvaruju onima koji veruju.

Kotur Biljana

Trifun i Valentin

Nekada davno, živela su dva najbolja prijatelja, Trifun i Valentin. Bili su poznati po svojoj mudrosti, pa su mnogi dolazili kod njih po savet za razne probleme koji su ih mučili.
Jednoga dana do njih dopru glasine o devojci koju niko nije uspeo da uda.
Kada je tek stasala za udaju, mnoge provodažije su pokušavale da joj nađu muža jer je bila izuzetno lepa devojka, ali niko nije uspeo da pronađe momka po meri. Neki su bili nedovoljno lepi, neki previše lepi, bilo je previsokih, preniskih, debelih, mršavih, nedovoljno pametnih, nadmenih,  pretihih… Spisak mana je bio dugačak.
Kako su godine prolazile, bilo je sve manje udvarača. Provodadžije su i dalje pokušavale da je udaju, jer su znale da će to biti dobro za njih. Nije šala udati devojku koja nikoga neće.
Trifunu i Valentinu je cela priča bila zanimljiva, te oni odluče da odu u to mesto i pokušaju udati devojku.
Kada su došli u selo, uputili su se kući devojke. Predstavili su se i rekli da su joj doneli čarobni napitak koji će joj pomoći da se uda.
Devojka ih je lepo ugostila i dok su ručali, Trifun iz torbe izvadi flašu rumenog napitka.
– Ovo je čarobni napitak za koji mislimo da će ti pomoći da pronađeš dobrog muža – reče Trifun devojci.
– Baš danas mi dolazi jedan prosac – odgovori devojka – videćemo hoće li vaš napitak doneti neke rezultate.
Uzela je čašu koju joj je pružio Trifun i otpila nekoliko gutljaja.
-Mmmm, lepo je – reče i ispi sve. – Mogu li dobiti još malo?
– Može, ali samo pola čaše – strogo je rekao Trifun.
Kada je prosac zakucao na vrata, devojka je bila lepo raspoložena, oči su joj bile sjajne i sa osmehom je primila gosta. Dok su veselo pričali, devojka pomisli da bi bilo dobro da i taj simpatični momak popije čašu čarobnog naptika.
Otišla je brzo u jednu malu prostoriju, gde su se skrili Trifun i Valentin i zamolila ih da joj daju flašu sa naptikom kako bi mogla nazdraviti sa momkom.
– Draga devojko – reče joj Valentin – ne smeš više piti čarobni napitak. – Ako popiješ još jednu čašu ovaj momak će videti jednu sasvim drugu osobu, a oj je došao zbog tebe.
Na svadbi su Trifun i Valentin bili počasni gosti.

Kotur Biljana

PUTOVANJE DO ZVEZDA

PRIČE ZA DECU IZ KNJIGE ”LETO BEZ VERONIKE”

PUTOVANJE DO ZVEZDA

  

Te mirne i lepe letnje noći, sa milionima zvezda načičkanih nebeskim svodom, Danilo je poželeo da upregne dva vilinska konjica i uzleti na nebo.

„To nije nemoguće”, mislio je zagledan gore, ležeći nauznak, s rukama ispod glave.

Lekoviti miris kamilice i tek prosušenog sena, prijatno ga je opijao i pojačavao njegovu želju. Budzašto bi mogao nabaviti jednu laku kočiju. Na jezercetu je video vilinske konjice, poveo bi i dva svica da mu, ako bude potrebno, osvetljavaju put, a pribavio bi i ostale sitnice. Svakako bi trebalo da ponese topao pokrivač, debele vunene čarape i verovatno štitnike za uši. Gore je sigurno hladno i protiv prehlade dobro bi došao čaj od žalfije.

         „Da, da, čaj od žalfije. On je baš dobar protiv nazeba.”, promrmljao je smešeći se.

Zaneseno je posmatrao treperavo i užareno zvezdano more, grickajući stabljiku nekog cveta, osluškujući raspevanost zrikavaca i pesmu ptica u žitnim poljima pored grada. Jedna repatica odletela je iza planine. Druga krupna zvezda, svetlija od ostalih, zagledana u mirnu površinu reke i livadu, kao da mu je namigivala. Miris leta uspavljivao je sve na livadi pored obale.

– Šta čekaš? – čuo je nepoznati glas. – Jesi li spreman?

– Naravno – odgovorio je brzo. – Već odavno.

– Onda krećemo. Odmah!

– A ko si ti? Nikoga ne vidim.

– Zar je to važno? Ja ću te pratiti na putu. Ništa ne brini.

Danilo je bez oklevanja uskočio u kočiju u koju su već bila upregnuta dva vilinska konjica širokih prozirnih krila. Kočija je bila lepa, ni prevelika ni premala. Osvrnuo se i video da je unutra sve na svom mestu. Čak i termosica sa čajem od žalfije. Na sedištu je zatekao dvogled i skupocen mobilni telefon.

– Dobro sam se toga setio. Nadam se da će biti dobar signal da se mogu javiti mami i Nini.

Kočija je bila spremna za polazak. Pogledao je prema kući i osvetljenim prozorima, a onda niz široku varošku ulicu prema zgradi u kojoj je stanovala Nina. Njen prozor je bio osvetljen. Ona sada sigurno surfa internetom i čudi se zašto njega nema na vezi.

– Možda bi trebalo da se javim svojima – dvoumio se. – I Nini. Hm, ali svi bi se oni pobunili zbog moje odluke, a mama i baka još i mnogo nasekirale. Biće bolje da šmugnem bez pozdravljanja.

I onda je zaplovio, lagano, pa sve brže, bez truckanja, penjući se sve više, posmatrajući kako brzo nestaju kuće, drveće, ulica, reka, celi gradić.

– Ovo je kao na filmu! – radosno je uskliknuo osećajući kako mu vazduh struji oko ušiju, a kosa leprša.

Kočija je jezdila s lakoćom i on je samo ovlaš držao uzde, više posmatrajući okolinu nego što se usredsređivao na upravljanje. Ispod sebe video je već dva osvetljena grada, zatim mnogo njih, vijugave reke i visoke planine. Mimoišao se s nekom velikom pticom. Onda je proleteo avion osvetljenih prozora, pun putnika. Neki su ga primetili i mahnuli. I on je njima uzvratio, a najviše jednoj devojčici, koja je, lica priljubljenog uz staklo, bila iznenađena onim što vidi.

– Hej, ti! – odjednom je čuo glas nekog dečaka na krilatom konju. – Kuda si se uputio?

– Na nebo, do zvezda – odgovorio je mirno. – Oduvek sam to želeo i sada mi se želja ispunila.

– Nije loše, nije loše. Dovitljiv si.

– I ti. Neobičan ti je taj konj. I veoma lep.

– To je moj Pegaz. Mnogo je dobar i brz.

– A ti, kuda si krenuo?

– Samo malo da projašem. Onako, pre spavanja.

Spavanja! O, da! Dole se sada sigurno svi spremaju na počinak. Mama je oprala zube, tata je zaspao na terasi u fotelji pored televizora koji je izneo zbog vrućine u vikendici, baka već odavno hrče u svojoj sobi… Sada će sigurno primetiti da ga nema i počeće da ga traže, da se sekiraju i dozivaju. Setio se mobilnog telefona i brzo ukucao poruku: ”Ne brinite. Otišao sam malo da prošetam.”

– Moram i Nini da se javim – rekao je poluglasno.

         – Šta kažeš? – upitao je dečak na Pegazu koji je još jahao uporedo s kočijom.

         – Moram da se javim Nini.

         – Ko ti je to?

         – Moja devojka. Prava lepotica. Sigurno će se zabrinuti.

         – Bolje nemoj. Znaš kakve su žene. Odmah počnu da cmizdre.

         – O, ne! Ona će me razumeti. I siguran sam da neće nikome otkriti moju tajnu.

         – Kako želiš. Hajde, zdravo!

         I dečak obruši svog konja i brzo nestade u nebeskom plavetnilu. 

         Danilo je, sav srećan, jurio dalje. Ni sam nije znao koliko je daleko odmakao od Zemlje. Sigurno već veoma mnogo, jer se dole videla samo jedna velika lopta, s kontinentima koji su se još mogli nazreti. Je li osećao strah? Nije, naravno, jer je bio hrabar dečak.

         Prošao je jedan kosmički brod. Jasno je video kosmonaute u skafanderima kako lebde unutra. Jedan mu se nasmešio i lagano mahnuo. Ali, to je bilo samo na tren, jer kosmički brodovi jure velikom brzinom.

         Nabio je štitnike za uši, prebacio prekrivač preko krila i gucnuo malo čaja iz termosice.

         „Da obujem i čarape? Ma ne, nije toliko hladno”, prošaputao je i cimnuo uzdama.

         Kočija je jurnula još brže. Približavao se jednoj prelepoj zvezdi. Za koji trenutak, znao je to, spustiće se. Svuda je blistala zlatasta svetlost i bilo je lepo, lepo…

         – Mihailo, gle! – rekla je mama. – On je zaspao.

         – Odneću ga u krevet. Baš lepo spava – smeškao se tata, ustajući iz fotelje i prilazeći Danilu.

         – I sanja – dodala je mama.

_ Jovica Đurđić

Mapa želja

Na trgu je bilo veoma živopisno. Ljudi su prolazili u žurbi, obilazeći radnje ili samo skraćujući put do sledeće ulice. Neki su glasno raspravljali, poneko bi nešto doviknuo, deca su razdragano trčkarala za svojim roditeljima…

Retki su primećivali devojčicu koja je sedela na parčetu kartona, sa iscepanom kutijom ispred sebe. U toj kutiji se nalazilo nekoliko novčanica, metalnih i papirnatih.

Činilo se da devojčica ne primećuje svu tu graju, kao ni one koji joj ubace poneki novčić. Ona je na drugo parče kartona stavila papir i nešto veoma predano crtala.

U jednom trenutku, starija, otmena gospođa primeti devojčicu. Više od njene sirotinje ju je dirnuo izraz lica koji je, kao magnet, privlačio njen pogled. Polako je prišla devojčici.
– Zdravo. Šta to crtaš? – veselo je progovorila gospođa.
– Mapu želja – rekla je devojčica pomalo odsutno.
– Mapu želje? Čula sam za mapu blaga, ali za tu tvoju mapu nikada nisam čula.
Devojčica je ćutala. Gospođa je čekala odgovor.
– Izvini – bojažljivo reče gospođa – da li bi htela da mi kažeš šta je to mapa želja?
Devojčica odloži papir:
– Čula sam da se čoveku ostvaruju želje ako nacrta mapu. Onda one postanu stvarnije.
– O! I ja imam jednu veliku želju, pa me zanima kako ti to radiš. Mogu li da vidim šta si nacrtala?
– Nacrtala sam svog tatu kao radi. Znate, on nema uvek posao. Nacrtala sam i moju mamu kako se smeje. Ne sećam se kada se poslednji put nasmejala, a njen osmeh je nešto najlepše što sam videla. Ovo je moja baka. Želim joj zdravlje, da mogu ponovo sesti u njeno krilo i jesti njene kolače. Ovo je auto za mog batu, želim da ima najlepši auto, koji sam ide i loptu… i svoj krevet… I želim da svi živimo u lepoj kući, toploj i suvoj.
– A ti? Šta ti želiš?
– O, ja želim jednu lutku.
– Ne vidim da si je nacrtala – primeti gospođa.
– Stvarno… da, nema više mesta, ali nema veze. Ako tata uvek bude imao posao, kupiće mi lutku, mama će biti veselija i šiće za nju najlepše haljine, a baka će joj pričati najlepše priče.
Na devojčicinom licu se pojavi osmeh. Gospođa oseti kako joj se oči pune suzama.
– Znaš šta? Ti bi mogla da mi pomogneš. Hoćeš li da ti ispričam jednu priču?

Devojčica klimnu glavom.
– Želim da donesem odluku – gospođin glas je delovao nekako čudno. – Vidiš, moj muž i ja nismo imali dece i kada je on umro, ja sam imala previše vremena koje sam morala nekako da iskoristim. Počela sam da skupljam lutke. Njih sam uvek volela. Kupovala sam ih ovde u gradu, donosila sa putovanja, neke sam dobijala i na poklon. Ako mi pomogneš da donesem jednu odluku, možeš da izabereš lutku koju želiš.

Devojčici se pojavio sjaj u očima, a onda se naglo uozbiljila. Tiho je promrmljala: – Pa, ne znam.
– Molim te, pomozi mi. Pođimo mojoj kući, a ja ću ti ispričati šta me muči. Ti si pametna devojčica i znam da ćeš mi pomoći da dobro odlučim.
– Dobro, kažite šta vas muči.
– Vidiš, rekla sam ti da nemam decu. Muž mi je umro, živim sama u veoma lepoj kući. Ostarila sam i polako moram da razmišljam kome ću ostaviti sve što imam.
– Zar nemate neke rođake?
– Imam. U tome i jeste problem. Godinama nismo imali neke posebno lepe odnose, više je to bilo radi reda, a sada svako od njih očekuje da baš njemu ostavim sve što imam. Čula sam i da se svađaju oko toga.
Došle su do gospođine kuće. Devojčica ju je zadivljeno posmatrala, ali kad je ušla u sobu sa lutkama, njenom oduševljenju nije bilo kraja. Prilazila je svakoj lutki, pomazila je, popravljala haljinicu… Gospođi je bilo puno srce.
– Izaberi lutku koju želiš i kaži mi kome da ostavim kuću?
– Onome kome vi želite.
– Ali ne želim da je ostavim nikome od rodbine, a oni će se ljutiti. Niko me neće razumeti.
– Zašto? To je vaša kuća.
– Šta bi bi uradila na mom mestu?
– Hm… da ja imam ovako lepu kuću… pa ja bih donela odluku koja bi mene činila srećnom i koja bi nekoga drugoga učinila srećnim.
– Čak i ako bi se neko naljutio na tebe?
– Ako će uvek neko da se naljuti, onda je najbolje da je date onome ko će vas učiniti srećnim.
– O, mislim da znam šta bi mene učinilo srećnom, samo moram naći hrabrosti za to.

Gospođa je pomazila devojčicu po glavi. Nežno joj se nasmešila. Njena mapa želja će se ostvariti.

Kotur Biljana

У цара Тројана козије уши

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је", вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло." Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

- Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије. 

 

Народне умотворине

 

http://www.umotvorine.net

Сендвич а ла Мара

Причу коју ћу ти сада испричати чуо сам од једног дечака који се зове Топлица.

Топлица има маму Мару која му свакога дана прави сендвич за ужину. Сендвич је специјалитет, зове се "а ла Мара" и прави се на следећи начин: 

Узме се једна свежа кифла и у њу се, са једне стране, намаже мајонез, а са друге стране кечап. Затим се стави мало пршуте, качкаваља и пар колутова куваних јаја. Постоји и један тајни састојак који не могу да ти откријем, јер ће се мама Мара љутити. Могу само да ти кажем мама Марину загонетку, а ти пробај да је решиш:

Могу бити црвена, зелена и жута.

Могу бити слатка, а могу бити љута.

Можеш ме пећи, можеш ме сећи,

Онда се добије ајвар такорећи.

Једнога дана понео Топлица сендвич "а ла Мара" у школу. Када је дошао велики одмор решио је да га поједе. Међутим, неколико другова, који нису имали сендвиче, стали су око Топлице и почели да га моле:

- Топлице, буди друг, дај мени мало сендвича. – рече један друг.

Топлица одломи парче сендвича и даде првом другу. Онда други друг рече:

- Топлице, дај и мени мало сендвича.

Топлица опет одломи парче сендвича и даде другом другу, а трећи друг рече:

- Топлице, био бих ти врло захвалан када би и мени дао то мало сендвича што ти је остало.

- Да, али ако ти дам ово парче сендвича мени неће остати ништа. – рече Топлица.

- Топлице, треба да знаш да се са друговима све дели. Ако си прави друг ти ћеш ми дати последње парче сендвича. – рече трећи друг.

Топлица даде оно последње парче сендвича трећем другу и оста гладан до краја наставе. Када је дошао кући, рекао је мами:

- Мама данас сам са друговима поделио сендвич и на крају сам остао без њега.

- Да, сине. Остао си без сендвича, али си зато добио три друга. А они су вреднији од сендвича. – рече мама Мара. 

Следећег јутра, Топлица је пожурио да стигне на први час и у тој журби је заборавио да понесе сендвич. Када је дошао велики одмор другови су се, као и претходног дана, окупили око њега. Пошто су видели да Топлица нема сендвич, другови су, без размишљања, одлучили да му помогну. Један друг је дао свој сендич, други друг је дао свој сок, а трећи колач. Тако Топлица, за разлику од претходног дана,  није остао гладан. Када је дошао у кући мама га је упитала:

- Сине заборавио си сендвич. Мора да си и данас остао гладан?

- Нисам мама, другови су ми помогли као што сам ја јуче помогао њима. И могу ти рећи једну ствар коју сам данас научио:

Сендвичи долазе и пролазе, свежи су па се убајате,

А другови су за цео живот, треба децо то да знате!

Ето то је прича коју сам желео да ти испричам, а ти пробај да је поделиш са друговима као што сам је ја поделио са тобом.

 

Објавио Милош Стефановић  http://www.песмезадецу.срб

Oh, koja je Pepeljuga prava?

Pepeljuga je jedna od najpoznatija bajki, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa. Najčitanija verzija „Pepeljuge“ je ona koju su napisali Braća Grim.^[1] Međutim, srpska verzija ove bajke zabeležena po narodnom predanju od strane Vuka Stefanovića Karadžića^[2] je starija od varijante Braće Grim, jer je objavljena 1821. godine. Braća Grim su svoju verziju objavili kasnije. Poznato je da su Braća Grim bili preko Vuka upoznati sa srpskom narodnom prozom jer su je i prevodili na nemački jezik.

Vikipedija

Пепељуга (српска народна бајка)

Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им рече: "Ђевојке! чувајте се ви те јаме, јер да које од вас упадне вретено у њу, оне би се мати одмах претворила у краву." Ово рекавши старац отиде, а ђевојке онда чудећи се његовијем ријечима прикуче се јами још ближе и стану се у њу надвиривати и разгледати је, док се једној, која је била најљепша између њих, измакне вретено из руке и падне у јаму. Кад она у вече дође кући, а то јој се мати претворила у краву и стоји пред кућом.

По том она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима. Послије некога времена отац се ове ђевојке ожени удовицом која доведе једну своју кћер. Маћеха стане одмах мрзити на своју пасторку особито за то што је она била много љепша од њезине кћери: забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблачи, и свакојако је тражила узроке да је кара и мучи. Једном јој даде ујутру пуну торбу куђеље па јој рекне: "Ако ово све данас не опредеш и у кокошку не смоташ, не иди ми довече кући, убићу те." Ђевојка сирота идући за говедима прела је колико је могла, а кад на подне говеда полијежу у пландишту, она видећи да се на куђељи не познаје што је опрела, стане плакати.

Кад је види она крава што јој је била мати ђе плаче, запита је што јој је, а она јој каже све редом што је и како је. Онда крава тјешећи је рекне јој да се за то не брине ни мало: "Ја ћу" вели "куђељу узимати у уста и жвакати па ће се на моје ухо помолити жица, а ти је ухвати па одмах мотај на кокошку." Тако и учине: крава ставе куђељу у уста узимати и жвакати а ђевојка на ухо њезино жицу извлачити и мотати, и одмах буду готове.

Кад ђевојка у вече маћеси да велику кокошку, маћеха јој се врло зачуди, па јој сјутридан да још више куђеље, а кад она и ово опреде и смота као и оно прије и увече донесе кокошку готову, она помисли у себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више куђеље, али крадом пошаље за њом и своју кћер да гледа ко то њој помаже прести и мотати. Кад се ова послана ђевојка привуче те види како крава куђељу узима и жваће а пасторка на њезино ухо пређу мота, она се врати кући и каже све матери својој.

По том маћеха навали на свога мужа да се крава она закоље; муж је изнаприје жену од тога одвраћао, али најпослије кад се жена није шћела оканити, пристане и он на то, и каже јој да ће је у тај и у тај дан заклати. Кад пасторка за то дозна она стане једнако плакати, а кад је крава запита за што плаче и она јој каже све што је и како је, рече јој крава: "Мучи ти, не плачи, већ кад мене закољу, да не једеш од мене меса, већ кости моје да покупиш, па да их за кућом под тијем и под тијем каменом закопаш у земљу, па кад ти буде кака невоља дођи на мој гроб и наћи ћеш помоћ."

Кад краву закољу и месо јој стану јести, ђевојка није шћела окусити изговарајући се да није гладна и да не може, него покупи све њезине кости па их закопа ђе јој је крава казала. Ђевојци је овој било име Мара, али како је послије тога највише радила и слушала у кући: носила воду, готовила јело, прала судове, мела кућу и радила све остале кућевне послове, и како се тако највише око ватре налазила, прозову је маћеха и њезина кћи пепељугом.

Једном у неђељу маћеха опремивши се са својом кћери у цркву проспе по кући пуну копању проса па рече пасторци: "Ти пепељуго! ако ово све просо не покупиш и ручак не зготовиш док ми из цркве дођемо, убићу те." Пошто оне отиду у цркву, ђевојка сирота стане плакати говорећи у себи: "За ручак ми није бриге, ласно ћу га зготовити, али ко ће толико просо покупити!" У том јој падне на ум што јој је крава рекла ако кад буде у невољи да иде на њезин гроб и да ће наћи помоћ, па отрчи одмах онамо, кад тамо, али шта да види! на гробу стоји великачки сандук отворен пун свакојакијех драгоцјенијех хаљина, а на заклопцу његову два бијела голуба, па јој реку: "Маро! узми из сандука хаљине које хоћеш, па се обуци и иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити."

Она весела узме прве хаљине с врха све од саме свиле, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви све се, и женско и мушко, зачуди њезиној љепоти и њезинијем хаљинама, а највише што нико није знао ко је она и откуда је, а особито јој се зачуди и око на њу баци царски син који се онђе десио. Кад буде испред свршетка летурђије, она се из цркве искраде па бјежи кући, па свукавши своје хаљине остави их у сандук, а он се сам затвори и нестане га, а она брже к ватри, кад тамо а то просо покупљено, ручак готов и све уређено. Мало постоји, ал ето ти јој маћехе са кћерју својом из цркве, и врло се зачуде кад виде све уређено па и просо покупљено. Кад буде у другу неђељу, маћеха се са својом кћерју опет спреми у цркву и на походу проспе још више проса по кући па каже пасторци као и прије: "Ако то све просо не покупиш: и ручак не зготовиш и остало све не уредиш док ми дођемо из цркве, убићу те."

Пошто њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материну гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: "Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити." Онда она узме из сандука хаљине све од чистога сребра, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви јој се опет зачуди све још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те бјежи кући, пак се брже боље свуче и хаљине остави у сандук, па к ватри. Кад јој маћеха са својом кћерју дође из цркве, још већма се зачуде кад виде просо покупљено, ручак готов и остало све уређено, и никако се нијесу могле дочудити.

Кад буде у трећу неђељу, оне се опет спреме у цркву, па на походу маћеха проспе још више проса по кући и каже пасторци као и прије: "Ако ово просо све не покупиш, ручак не зготовиш и остало све не уредиш док ми дођемо из цркве, убићу те." Пошто оне отиду из куће, пасторка одмах к материну гробу и нађе опет сандук отворен и на заклопцу два бијела голуба који јој реку да се обуче и да иде у цркву а да се не брине ни за што у кући. Онда она узме из сандука хаљине све од суха злата пак се обуче и отиде у цркву. У цркви јој се сви зачуде још већма, а царев је син био намислио да је не пушта као и прије, већ да је чува да види куда ће. Кад буде испред свршетка летурђије те она пође да иде, а царев син за њом устопице, и тако она између народа провлачећи се и бјежећи некако јој спадне папуча с десне ноге, и она не имајући кад тражити је побјегне босонога а царев син узме јој папучу. Дошавши она кући свуче се и хаљине остави у сандук па одмах к ватри као и прије.

Царев син потом зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће дође и кући њезина оца. Маћеха њезина кад је виђела да ће царев син доћи и њиховој кући да тражи ону ђевојку, она њу пред кућом сакрије под корито.
Кад царев син дође с папучом и запита имају ли каку ђевојку у кући, она му каже да имају и изведе му своју кћер. Кад јој папучу он огледа на ногу, али јој папуча не може ни на прсте да се навуче; онда царев син запита имају ли у кући још каку ђевојку, а она му каже да немају више никаке. У том пијевац скочи на корито пак запјева: "Кукуријеку, ево је под коритом."Маћеха повиче: ,.Иш, орао те однио!" Царев син чувши то, потрчи брже боље ка кориту те га дигне, кад тамо, а то под њим она иста ђевојка што је била у цркви и у онијем истијем хаљинама у којијем је трећи пут била, само без папуче на десној нози. Кад је царев син угледа, он се готово обезнани од радости, па јој брже боље папучу назује на десну ногу, и видећи да јој је не само таман на ногу него да је управо и онака као и она што јој је на лијевој нози, одведе је своме двору и ожени се њоме.

за вас пронашла на http://www.umotvorine.net

PEPELJUGA (Jacob i Wilhelm Grimm)

Razbolje se žena nekog bogataša, pa kad osjeti da joj je blizu kraj, pozva kćer jedinicu i reče joj:

– Drago dijete, budi dobra i čestita, pa će ti svatko biti od pomoći.

Kad to reče, sklopi oči i izdahnu.
Djevojčica je svaki dan odlazila do majčinog groba i plakala. Nije zaboravila majčine riječi. Kad je došla zima, pokri snijeg majčin grob svojim bijelim pokrivačem, a kad ga sunce u proljeće okopni, bogataš se oženi drugom ženom. Žena sa sobom dovede i svoje dvije kćeri, koje su naoko bile lijepe i čiste, ali u srcu zle i prljave. Tako nastadoše teški dani za sirotu pastorku.
– Zar će ova glupa guska sjediti s nama u sobi? – govorile su.
– Tko želi kruha, mora ga i zaslužiti.
Oduzeše joj lijepe haljine, navukoše joj staru sivu pregaču i dadoše drvene klompe.
– Vidi ti ponosne princeze, kako se dotjerala! – vikale su, smijale se i odvele je u kuhinju. Tu je morala od jutra do mraka raditi teške poslove, ustajati u ranu zoru, donositi vodu, ložiti vatru, kuhati i prati. Osim toga, polusestre su joj radile svakojake pakosti, rugale joj se i sipale joj u pepeo grašak i leću, a ona je morala sjediti i prebirati. Uvečer, umorna od tolikog posla, morala bi leći kraj ognjišta, jer nije imala svoje postelje. Kako je od pepela uvijek bila prašnjava, nazvaše je Pepeljugom. Jednoga dana otac se spremao na sajam pa upita pastorke što žele da im donese.
– Lijepih haljina – reče jedna.
– Bisera i dragog kamenja – reče druga.
– A ti, Pepeljugo, – upita otac – što bi ti željela?
– Otkinite, oče, prvu grančicu koja vam dodirne šešir kad se budete vraćali kući. Nju mi donesite.
Tako otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisere i drago kamenje, a kad je vraćajući se kući jahao kroz šumu, okrznu ga ljeskova grančica i zbaci šešir. On je otkide i ponese.
Kad je došao kući, dade pastorkama što su zaželjele, a Pepeljugi dade ljeskovu grančicu. Pepeljuga mu zahvali, ode na majčin grob i zasadi grančicu; pri tom je toliko plakala da su joj suze tekle niz obraze i zalijevale grančicu. Grančica je od suza odmah počela rasti i postala lijepo drvo. Pepeljuga je svaki dan tri puta odlazila na grob, plakala i molila, a svaki put bi na drvo slijetala bijela ptičica, pa kad bi Pepeljuga izgovorila neku želju, ptičica bi joj s grane bacila ono što je zaželjela. Dogodi se da kralj te zemlje priredi svečanost koja je trebala trajati tri dana i na koju je pozvao sve lijepe djevojke iz kraljevstva kako bi njegov sin sebi odabrao nevjestu. Kad su dvije polusestre čule da će i one biti pozvane, silno se obradovaše, pozvaše Pepeljugu i rekoše joj:
– Očešljaj nas, očisti cipele i pričvrsti kopče, ići ćemo na svečanost u kraljeve dvore.
Pepeljuga ih je poslušala, ali je gorko plakala jer je i ona željela ići na ples pa zamoli maćehu da i nju povedu.
– Zar da ti, Pepeljugo, – reče ova – takva, puna prašine i pepela, ideš u dvorac? Nemaš ni haljinu ni cipele, a plesala bi!
Kako je Pepeljuga i dalje molila, ona reče:
– Evo, sasula sam ti zdjelu leće u pepeo. Ako je za dva sata istrijebiš, možeš ići s nama.
Pepeljuga izađe na zadnja vrata u vrt i povika:
– O, vi pitome golubice, vi grlice i sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi: Dobra zrnca u lončić, loša u trbuščić!
Odmah sletješe na prozor dvije bijele golubice, za njima dvije grlice, a onda dolepršaše sve ptičice pod nebom i spustiše se na pepeo. Golubice zaklimaše glavicama i, kljuc-kljuc, kljuc-kljuc, a za njima i sve druge ptičice, pa potrijebiše sva dobra zrnca u zdjelu.
Nije prošlo ni sat vremena, a one završile i odletjele. Tada djevojka, sva radosna, odnese zdjelu maćehi, vjerujući da će sada smjeti ići na svečanost. Ali maćeha reče:
– Ne, Pepeljugo, ti nemaš haljinu i ne znaš plesati. Svi će ti se smijati.
Kad se djevojka opet rasplakala, ona nastavi:
– Ali ako mi dvije pune zdjele leće istrijebiš za jedan sat iz pepela, onda možeš ići. – A u sebi pomisli: "To neće nikako stići." Kad ona prosu dvije zdjele leće u pepeo i ode, djevojka opet izađe u vrt i povika:
– O, vi golubice, vi grlice i pitome ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi trijebiti: Dobra zrnca u lončić, loša u trbuščić!
Opet na kuhinjski prozor sletješe dvije bijele golubice, pa dvije grlice, a onda dolepršaše sve ptičice pod nebom i spustiše se na pepeo. Golubice klimnuše glavicama pa; kljuc-kljuc, kljuc-kljuc, a za njima i sve druge ptičice, i istrijebiše sva dobra zrna u zdjelu. Nije prošlo ni pola sata, a one završiše i odletješe. Djevojka odnese zdjelu maćehi, sva radosna, jer je pomislila da će sada i ona ići na svečanost. Ali maćeha reče:
– Ništa ti ne pomaže. Nećeš s nama jer nemaš haljinu i ne znaš plesati. Mi bismo te se sramile.
Okrenu joj leđa i požuri za svojim oholim kćerima. Kad više nikog nije bilo kod kuće, Pepeljuga ode na grob svoje majke pod lijesku i reče:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!
Jedna ptica joj baci zlatom protkanu haljinu i svilom i srebrom izvezene cipelice. Ona se brzo obuče i potrča na svečanost. Njene polusestre i maćeha je nisu mogle prepoznati. Bila je tako lijepa u raskošnoj odjeći, da one pomisliše kako je kraljevska kći.
Na Pepeljugu nisu ni pomišljale, uvjerene da ona sjedi kod kuće u prašini i trijebi leću iz pepela.
Kraljević joj priđe, uze je za ruku i zaplesa s njom, pa je čitavo vrijeme plesao samo s njom i nije joj htio ispustiti ruku, a kad bi je neko drugi zamolio za ples, on je odgovarao:
– Ovo je moja plesačica.
Tako je ona plesala do večeri. Kad htjede krenuti kući, kraljević reče:
– Poći ću s tobom da te ispratim.
Htio je vidjeti čija je to kćer, ali ona mu pobježe i skoči u golubinjak. Kraljević je čekao sve dok nije došao njen otac, kome je kazao da je neznana djevojka skočila u golubinjak. Otac pomisli: "Da nije Pepeljuga?"
Donesoše mu sjekiru i trnokop da razvali golubinjak, ali unutra nikoga ne nađoše. Kad dođoše kući, Pepeljuga je ležala u prašnjavim haljinama u pepelu, a petrolejka je tužno svjetlucala kraj dimnjaka. Jer, ona je brzo iskočila s druge strane iz golubinjaka i otrčala do ljeskovog drveta. Tamo je svukla lijepu haljinu i stavila na grob, a ptica je odnijela. Onda je obukla svoju sivu pregačicu i legla u kuhinju kraj pepela. Drugog dana, kad se svečanost nastavila i roditelji sa sestrama otišli, ode Pepeljuga ponovo do ljeskovog drveta i reče:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!
Ptica joj tada baci još gizdaviju haljinu. Kad se u toj odjeći pojavila na svečanosti, svi su bili zadivljeni njenom ljepotom. A kraljević, koji ju je čekao, odmah je uze za ruku i ponovo zaplesa s njom. Ako bi je neko drugi zamolio za ples, on je govorio:
– To je moja plesačica.
Kad je pala večer i ona htjela otići, pođe i kraljević s njom da vidi u koju će kuću. Ali ona pobježe u vrt iza kuće. Tamo je stajalo lijepo veliko stablo na kojem su visile prekrasne kruške. Hitro kao vjeverica uspne se Pepeljuga među granje i kraljević nije vidio kud je nestala. Ali on opet pričeka dok ne dođe njen otac i reče mu:
– Neznana djevojka je opet pobjegla. Mislim da se sakrila u kruškinom granju. Otac opet pomisli: "Da nije Pepeljuga?" Naredi da mu donesu sjekiru i posiječe drvo, ali ne nađoše nikoga. A kad uđoše u kuhinju, Pepeljuga je već ležala u pepelu, jer je prije toga skočila sa stabla, vratila ptici sa ljeskovog drveta lijepu haljinu i obukla svoju sivu pregačicu. I trećeg dana, kad su roditelji i sestre otišli, pođe Pepeljuga na majčin grob i reče drvcetu:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!
Sad joj ptica baci haljinu koja je bila tako sjajna i raskošna kakvu još nitko nije imao i cipelice od suhog zlata. Kad je u ovoj haljini došla na svečanost, svi su zanijemili od divljenja. Kraljević je opet plesao samo s njom i kad bi je netko drugi zamolio za ples, on je govorio: – To je moja plesačica.
Kad padne večer i Pepeljuga pođe kući, kraljević je opet htio pratiti, ali ona mu tako brzo pobježe da je nije mogao stići. Ali, kraljević se ovog puta poslužio lukavstvom. Naredio je da se stepenice namažu smolom, pa kad je djevojka potrčala kući, lijeva cipela joj se zalijepi i ostade. Kraljević je podiže i vidje da je bila vrlo malena i od suhog zlata. Drugog dana dođe s cipelicom Pepeljuginom ocu i reče mu:
– Nijedna druga neće mi postati žena osim one kojoj pristaje ova zlatna cipelica.
Dvije polusestre se silno obradovaše jer su imale lijepa stopala. Starija uze cipelicu i pođe s majkom u sobu da je isproba. Kako je cipelica bila premalena pa joj palac nije mogao stati, majka joj reče:
– Odsjeci palac! Kad budeš kraljica, nećeš trebati hodati. Djevojka odsječe palac, ugura nogu u cipelicu, stisne zube od bola i izađe pred kraljevića, a on je kao svoju nevjestu uze na konja i odjaha. Kad su prolazili pored groba, na ljeskovom grmu sjedile su dvije golubice i gukale:
"Gukni, gukni, golubice,
krv curi iz cipelice.
Cipela je premalena,
a nevjeste prave nema."
Kraljević pogleda njenu nogu i spazi kako je krv procurila. On okrenu konja, vrati lažnu nevjestu i reče da to nije prava, i neka druga sestra isproba cipelu. Sad druga ode u sobu, s mukom utiska prste u cipelu, jer joj je peta bila prevelika, pa majka i njoj reče:
– Odreži petu. Kad budeš kraljica nećeš morati pješačiti.
Djevojka odreza komad pete, utisnu nogu u cipelu i izađe pred kraljevića, a on je uze na konja kao svoju nevjestu i odjaha. Ali kad su prolazili pored ljeskovog drveta, sjedile su na grani dvije golubice i gukale:
"Gukni, gukni, golubice,
krv curi iz cipelice.
Cipela je premalena,
još nevjeste prave nema."
Kraljević pogleda njenu nogu i opazi kako je krv procurila iz cipele i natopila bijelu čarapu, pa okrenu konja i lažnu nevjestu vrati kući.
– Ni ovo nije prava, – reče. – Imate li još kćeri?
– Ne – reče otac. – Tu je još samo Pepeljuga, siroče moje pokojne žene, ali ona vam ne može biti nevjesta.
A kad kraljević reče da mu je pokažu, povika maćeha:
– Ah, ne, ona je prašnjava i prljava, ne možemo vam je pokazati.
Kraljević, međutim, ostade pri svome pa su morali pozvati Pepeljugu. Ona prvo opra ruke i lice pa izađe i pokloni se kraljeviću koji joj pruži zlatnu cipelu. Tada ona sjede na klupicu, skide drvenu i obuče zlatnu cipelu koja joj je pristajala kao salivena. A kad je ustala i kraljević je pogledao u lice, prepozna lijepu djevojku s kojom je plesao i povika:
– Ovo je moja prava nevjesta!
Maćeha i polusestre se skameniše i poblijediše od bijesa, a on uze Pepeljugu na konja i odjaha s njom. Kad su prolazili pored ljeskovog drveta, zagukaše bijele golubice:
"Gukni, gukni, golubice,
tu su zlatne cipelice
što djevojci dobro stoje
jer nevjesta prava to je."
A onda poletješe i spustiše se Pepeljugi na ramena, jedna s desne, druga s lijeve strane. Kad je trebalo slaviti svadbu, dođoše se obje polusestre dodvoriti i s Pepeljugom lažno dijeliti sreću. Kad su mladenci pošli na vjenčanje, stade starija s desne, a mlađa s lijeve strane Pepeljuge da joj budu pratilje, ali ih golubice, koje su ostale na nevjestinim ramenima, otjeraše.
A Pepeljuga i kraljević ostaše sami u svojoj sreći, pa su živjeli dugo i sretno i ostali dobri i plemeniti.

- PEPELJUGA (Jacob i Wilhelm Grimm) - Bajke i priče za djecu - Lukin portal za djecu
Preuzeto sa: Lukin portal za djecu i obitelj

PEPELJUGA   Šarl Pero

Bio jednom jedan vlastelin koji se po drugi put oženio jednom udovicom, oholom i opakom, najgorom na svijetu. Ona imađaše dvije kćeri koje su bile iste naravi kao i njihova majka i one su joj u svemu bile slične. Muž je opet imao kćer, tako milu i dobru, da joj nije bilo ravne. Ona je to naslijedila od svoje majke, koja je bila najbolje stvorenje na svijetu. Odmah poslije svadbe, maćeha ispolji svoju rđavu narav. Nije mogla da podnosi plemenite osobine ove djevojčice, pored koje njene kćeri izgledahu još odvratnije. Maćeha joj je naređivala da radi najgrublje poslove u kući: morala je da pere suđe i stepenice, da čisti gospođinu sobu i sobe gospođica njenih kćeri. Djevojka je spavala na tavanu na tvrdoj slamarici, dok su njene sestre boravile po lijepo namještenim odajama s najudobnijim posteljama i velikim ogledalima, u kojima su se mogle ogledati od glave do pete. Sirota djevojka je strpljivo podnosila sve to i nije se usuđivala da se požali ocu, koji bi je izgrdio, jer je bio pod uticajem svoje žene.

Pošto bi posvršavala sve poslove u kući, ona bi se šćućurila uz ognjište i sjela bi u pepeo, zbog čega su je svi u kući zvali Pepeljugom. Ipak je Pepeljuga, iako u ritama, bila sto puta ljepša od svojih sestara, mada su one bile raskošno odjevene. Jednom se dogodi da kraljev sin pripremi veliku igranku, na koju pozva sve značajne ličnosti. Bjehu pozvane i one dvije gospođice, jer su one uživale veliki ugled u zemlji. Obradovaše se i odmah počeše izabirati i spremati haljine da bi izgledale što ljepše na toj svečanosti. To je Pepeljugi donijelo nove patnje. Oko njih je imala mnogo posla: morala je svojim sestrama glačati rublje, stavljati ukrase na haljine i udešavati ih da što ljepše izgledaju. Govorilo se samo o tome kako će se one obući i dotjerati za tu svečanost.
- Ja ću obući haljinu od crvene kadife s engleskim čipkama - reče starija.
- A ja ću – reče mlađa - obući običnu suknju, ali ću zato imati divan ogrtač sa zlatnim cvjetovima, a na glavi kapu ukrašenu dijamantima.

Pozvaše i Pepeljugu da je upitaju za savjet jer je ona imala odličan ukus. Ona im sasvim iskreno dade savjet i čak se ponudi da ih lijepo očešlja, što sestre rado prihvatiše. Dok ih je češljala, one su je pakosno zadirkivale:
- Pepeljugo, bi li i ti voljela da ideš na igranku?
- Vi mi se, gospođice, rugate; to nije za mene.
- Imaš pravo, ljudi bi se smijali kad bi vidjeli Pepeljugu na zabavi.
Druga bi ih nakaradno očešljala, ali pošto je Pepeljuga bila dobra srca, ona se trudila da ih što bolje očešlja. Od silne radosti sestre nisu dva dana ništa jele. Nisu se micale od ogledala i pokidaše više od dvadeset pojaseva stežući se da budu što vitkije. Najzad dođe i srećni dan; gospođice odoše na igranku, a Pepeljuga ih je pratila pogledom dok se ne izgubiše. Tada Pepeljuga stade plakati. Njena kuma, kad je vidje svu uplakanu, zapita šta joj je.
- I ja bih htjela... ja bih tako rado htjela... Plakala je tako jako da nije mogla da prestane. Kuma, koja je bila vila, reče joj: – Ti bi htjela da ideš na igranku, zar ne?
- Da - reče Pepeljuga uzdišući.
- Dobro - reče vila - pošto si dobra djevojka, pomoći ću ti da odeš tamo. - Odvede je zatim u sobu i reče joj:
- Hajde u baštu pa mi donesi jednu bundevu.

Pepeljuga odmah ode, ubra najljepšu bundevu i odnese je svojoj kumi, ne mogavši da shvati kako će joj ova bundeva pomoći da ode na igranku. Njena kuma izdubi bundevu sve do kore i dotače je svojim štapićem, a bundeva se odmah pretvori u divne pozlaćene kočije. Zatim ode do mišolovke, u kojoj nađe šest živih miševa. Ona reče Pepeljugi da podigne kapak od mišolovke, pa svakog miša koji izađe dotače svojim štapićem i miš se odmah pretvori u divnog konja zelenka, tako da šest miševa predstavljahu divnu zapregu od šest konja. Kad se kuma zamisli kako će stvoriti kočijaša, Pepeljuga joj reče:
- Idem da vidim da se nije uhvatio koji pacov u pacolovku; mogli bismo od njega načiniti kočijaša.
- Imaš pravo - reče joj kuma - idi pogledaj.
Pepeljuga joj donese pacolovku u kojoj su bila tri velika pacova, vila odabra jednog od njih koji je imao velike brkove i čim ga dotače svojim štapićem, pacov se pretvori u stasitog kočijaša s krasnim brkovima. Poslije toga vila joj reče:
- Idi u baštu; iza one kante za zalivanje naći ćeš šest guštera pa mi ih donesi.

I tek što Pepeljuga donese guštere, vila ih pretvori u šest lakeja u odijelima sa zlatnim gajtanima. Oni se odmah popeše u kola pozadi i držahu se dostojanstveno kao da su cijelog vijeka samo to radili. Vila tada reče Pepeljugi:
- Eto ti kočija kojom ćeš se odvesti na igranku. Jesi li zadovoljna?
- Jesam, ali zar ću ići u ovim ritama?
Kuma je samo dotače svojim štapićem i njene se rite odmah pretvoriše u divnu haljinu, iskićenu srebrom, zlatom i dragim kamenjem. Zatim joj vila dade par staklenih papučica, najljepših na svijetu. Kad Pepeljuga bi tako lijepo opremljena, pope se u kočiju, ali joj vila pri polasku preporuči da nikako ne ostane na zabavi duže od ponoći, jer ako ostane i jedan trenutak duže, kočije će se pretvoriti u bundevu, konji u miševe, lakeji u guštere, a njena raskošna haljina u obične dronjke.
Pepeljuga obeća svojoj kumi da će svakako otići prije ponoći; zatim ode sva radosna.

Kraljev sin, koga izvijestiše da je došla neka veoma lijepa nepoznata princeza, pohita da je dočeka. Prihvati joj ruku kad je silazila iz kočija i odvede je u svečanu dvoranu u kojoj su bile zvanice. Kad ona uđe, nastade tajac, ples prestade, a svirači prekidoše svirku – toliko svi bijahu zadivljeni ljepotom i sjajnim izgledom nepoznate. Čuli su se samo šapati:
- O, kako je lijepa!
Čak i kralj, iako je bio veoma star, nije skidao pogled s nje i šapnu kraljici na uho da već odavno nije vidio tako lijepo i ljupko stvorenje. A sve su gospođe pažljivo zagledale kako je ona očešljana i kakve su joj haljine, da bi se odmah sutradan na sličan način očešljale i obukle, samo ako uspiju da nađu tako lijepe tkanine i tako vješte majstore. Kraljević je posadi na najpočasnije mjesto, pa je zatim pozva da igra s njim. Ona je igrala tako dražesne da su joj se svi divili. Donesoše i bogato posluženje, od kojeg mladi princ i ne okusi, jer je neprestano gledao u nepoznatu princezu. Pepeljuga sjede pored svojih sestara, s njima je veoma ljubazno čavrljala i podijelila limunove i narandže koje je dobila od kraljevića. To je njene sestre veoma iznenadilo jer je nisu poznavale.

Dok je tako razgovarala, Pepeljuga začu da sat otkucava jedanaest i tri četvrtine. Ona naglo ustade, duboko se pokloni društvu i što je brže mogla ode kući. Kad stiže kući, potraži vilu i pošto joj se zahvali na njenoj dobroti, izjavi želju da i sutradan ode na igranku, pošto ju je kraljević zamolio da ponovo dođe. Dok je ona bila zaokupljena pričanjem svojoj kumi šta se sve dogodilo na igranci, njene sestre zakucaše na vrata i Pepeljuga ode da im otvori.
- Kako ste se dockan vratile! – reče im zijevajući, trljajući oči i pretvarajući se kao da se tek sad probudila.
- Da si ti bila s nama na igranci - reče joj jedna od njih - ne bi ti se spavalo. Bila je tamo i jedna divna princeza, najlepša na svijetu. Prema nama je bila veoma ljubazna i dala nam je narandži i limunova.
Pepeljuga bijaše izvan sebe od radosti i zapita ih kako se zvala ta ljepotica. One joj rekoše da je niko nije poznavao i da se sam kraljević na sve moguće načine trudio da sazna ko je ona i da bi dao sve na svijetu kad bi to mogao da sazna. Pepeljuga se nasmija i reče:
- Zar je ona tako lijepa? Kako ste srećne! Zar je i ja ne bih mogla vidjeti? Ah, gospođice Žavota, pozajmite mi vašu žutu haljinu, onu koju nosite običnim danom.
- Gle, molim te - reče joj gospođica Žavota - šta bi ti htjela? Zar da ja svoju haljinu pozajmim jednoj prljavoj Pepeljugi! Nisam luda!

Pepeljuga je i očekivala takav odgovor i bio joj je po volji, jer bi se našla u velikoj nevolji da joj je sestra pozajmila svoju haljinu. Sutradan obje sestre odoše na igranku, a i Pepeljuga, samo što je sad bila još ljepša i raskošnije odjevena nego prvi put. Kraljević je bio stalno uz nju, govorio joj je ljubazne i nježne riječi. Mlada djevojka se tako lijepo zabavljala da je zaboravila šta joj je vila preporučila. Odjednom začu kako izbija ponoć, dok je ona vjerovala da nema još ni jedanaest sati. Ona skoči i istrča iz dvorane hitro kao košuta. Kraljević potrča za njom, ali je nije mogao stići. Dok je trčala, spade joj s nogu jedna staklena papučica, koju kraljević pažljivo uze. Sva zadihana, Pepeljuga stiže kući, ali bez kočija i lakeja, u svojim svakidašnjim ritama. Od skupocjenog odijela bješe joj ostala samo jedna staklena papučica, ista kao i ona što ju je izgubila. Ispitivali su stražare na kapiji zamka da li su vidjeli kad je izašla jedna princeza. Oni odgovoriše da niko drugi nije izašao osim neke rđavo odjevene djevojke, koja je više ličila na neku prostakušu nego na kakvu gospođicu.

Kad se sestre vratiše s igranke, Pepeljuga ih zapita jesu li se opet lijepo zabavljale i da li je opet bila tamo ona lijepa princeza. One joj rekoše da je bila, ali da je otišla kad je izbila ponoć, i to tako brzo da joj je spala s nogu jedna staklena papučica, najljepša na svijetu. Kraljević je uzeo papučicu i do završetka igranke stalno je gledao u tu papučicu. Izgleda da se silno zaljubio u prekrasnu princezu. Doista su one to pogodile, jer uskoro zatim kraljević objavi preko trubača da će uzeti za ženu onu djevojku kojoj bude pristajala na nogu papučica. I tako počeše da probaju papučice svim princezama i vojvotkinjama, a i ostalim djevojkama na dvoru, ali uzalud. Najzad donesoše papučicu i dvjema sestrama, koje se naprezahu da uvuku nogu u nju, ali je nisu mogle nikako navući. Pepeljuga, koja ih je posmatrala i koja je poznavala svoju papučicu, reče smiješeći se.
- Da probam i ja, možda će meni odgovarati.

Sestre se zakikotaše i stadoše joj se rugati. Čovjek koji je isprobavao papučicu, pažljivo se zagleda Pepeljugi u lice i vidje da je veoma lijepa, složi se s tim, jer mu je bilo naređeno da je probaju sve djevojke. On posadi Pepeljugu na stolicu i prinese papučicu njenoj maloj nozi. Papuča se navuče bez muke i stajaše joj kao salivena. Sestre se veoma začudiše, a još više kad Pepeljuga iz džepa izvadi i drugu papučicu, koju navuče na nogu. U taj čas dođe njena kuma i kad je dodirnu svojim čarobnim štapićem, Pepeljugina haljina postade još blistavija od onih koje je dotad imala. I tada njene sestre poznadoše u njoj onu ljepoticu koju su vidjele na igranci. One padoše na koljena i zamoliše je da im oprosti što su s njom tako rđavo postupale. Pepeljuga ih podiže i reče im, grleći ih, da im oprašta od svega srca i da želi da živi s njima u ljubavi. Zatim odvedoše Pepeljugu, onako krasno odjevenu, mladom kraljeviću. Ona mu se još više dopade i nekoliko dana kasnije, oženi se njome. Pepeljuga, koja je bila isto toliko dobra koliko i lijepa, dovede svoje sestre k sebi na dvor i udade ih tog istog dana za dva kraljeva dvorjanina.

http://www.lektire.me