Бунар жеља

Једном давно три сјајна ратника бљештавих оклопа у пустињи набасаше на бунар. Нераскидиво пријатељство потврђено у рату тражило је свој живот у миру. Исцрпљени од врућине, застадоше код бунара да се напију воде.

Благи сутон и мјесечина обасјавали су пут ратницима. Малени бунар није био издашан. Прије би се могло рећи да је то била тек малена локва, али ипак у врелој пустињи био је дар Божији.

Пун мјесец је гледао на њих. Одлучише, кад се напију воде, да ће заноћити крај бунара. Тако и би. Нису ни знали да је бунар дјело једног старог времењака. Нису ни слутили да је то бунар жеља, настао као жеља дотичног времењака.

Остарјели времењак видјевши да својом ријечи не може зауставити бол, патњу, биједу, ратове и глад одлучи да напусти град, оде у пустињу и тамо оконча свој овоземаљски живот. Кад је одмакао у пустињу на дан хода, заустави се у предвечерје пуног мјесеца.

Округли големи мјесец као стари фењер објешен о врхове Свете планине обасјавао је пустињу. Врели пијесак под босом ногом лагано се хладио. Времењак клону. Сједе на пијесак и погледа у небо.

„Чини ми се да је неко залутао“, обрати се мјесец незнанцу.

Времењак уморног погледа и онако исцрпљен невољно одговори мјесецу:

„Залутао сам свјесно и чисте савјести. Самим тим могу рећи да уопште нисам залутао.“

„Зар се не може залутати својевољно? Ко си ти? Шта радиш овдје?“ мјесецу би интересантан незнанчев одговор.

„Сад више није битно ко сам. Ко сам био још мање је битно. Тек незнанац и невољник у пустињи.“

„Знаш ли шта чиниш? Теби више нема помоћи. Јутро нећеш дочекати.“

„То ми је јасно од оног тренутка кад сам се одлучио на ово. Мој завјет да помажем људима није могао бити испуњен. Кад сам невољнику понудио кору хљеба и штап за пецање, било им је мало. Хљеб би појели, штап за пецање продали, добијеним новцем купили би још једну кору хљеба. Кад бих невољнику пружио преноћиште, мојој скромној колиби пронашли би стотину мана. Кад бих на љубав позивао, новцем би ми звецкали. Кад бих зараћенима мир нудио, мачем би ми показали пут. Сировој снази нисам мјеру нашао.“

„Како мислиш да ћеш им на такав начин помоћи?“

„Ноћ је преда мном. Нешто ћу већ смислити.“

„Лаку ти ноћ, незнанче. Морам даље. Навратићу за мјесец дана да видим шта си смислио.“

Времењак, одувијек скроман, ненавикнут на неки комодитет, брзо се намјести и замисли се. „Шта бих могао да урадим да мој овоземаљски живот добије некакав смисао? Шта да урадим добро за људе?“ Плакао је због људске похлепе, глупости, самољубља и среброљубља. Није ни примијетио да се од његових суза створио мали бунар, прије би се могло рећи мала локва. Кад је то примијетио, на лицу му затитра некакав загонетни осмијех.

„Сваком ко захвати воду из бунара у ноћи пуног мјесеца, а при том не попије сву воду, нека се жеља једна испуни“, у даху изговори стари времењак и испусти душу.

Сунце и вјетар избрисаше његове трагове. Оста само мали бунар. Бунар жеља.

Како нико није знао за судбину старог времењака, није могао знати ни за његов благослов и жељу.

Први ратник након што је у длан захватио воду, попи је, и онако освјежен полугласно пожели: „Ех, да је мени кући стићи мојој дјеци и супрузи. Ко зна колико још морам путовати до њих, надам се да ме још увијек чекају.“ Спусти се потом на земљу, намјести за спавање и загледа у велико небо и пун мјесец.

Други ратник захвати воде у длан, освјежи се и леже на земљу до првог ратника. Загледа се у небо и онако за себе пожели: „Ја сам прије свега овог био ковач. Како бих желио своју стару ковачницу и да наставим гдје сам стао.“

Трећи ратник попи такође воде на длану, леже крај ове двојице па им се обрати:

„Слушам вас и ваше жеље. Скромни сте ми обојица. Ја бих сад највише волио ћуп златног новца, па да обилазим цареве и шеике. Ћерке да им гледам, очима да бирам. Новцем силним да надокнадим све што сам пропуштао све ове године“

Свану јутро. Нешто се чудно бјеше десило. Само је трећи ратник био код бунара. Прве двојице ни на видику. Ни трагова да су некуда отишли. Поред њега стајао је ћуп пун блага. Све у злату. Ратник није могао да вјерује својим очима. Скакао је час на једној, час на другој нози. Пјевао је гласно све пјесме које је знао. Помињао је Цариград и Куле вавилонске. Није ни примијетио да је сунце високо одскочило.

За то вријеме први ратник је већ био поред своје породице. Био је сретан. Породица на окупу, обрађивала је мали плодни комад земље поред ријеке. Још један пар руку добро им је дошао. Земља је била плодна те су производили више хране него што су могли потрошити. Било је толико да су је продавали на тржници. Нису оскудијевали у храни, о љубави да и не причамо. Срећа је нашла свој дом.

Други ратник је имао среће. Његова ковачница остала је читава. Наставио је свој ковачки посао. Ојачале мишице младог ратника радиле су више него икад. Свака варница испод тешког чекића би претворена у дукат. Брзо се прочуло о вриједном ковачу. Оженио се из добре трговачке породице. Стекао је бројно потомство. Много вриједних занатлија наставило је његову лозу.

А трећи ратник, жедан, без воде, тетурао је кроз пустињу.

„Ево новац, платићу све. Дајте коња. Дајте воде. Воде ми дајте...“, од силне врућине погубио је памћење. Дошавши у град, причао је неповезано. „Бунар. Ћуп и злато. Новац. Жеља.“ Чашћавао је све око себе. Цариград није никад видио.

Око њега се скупило мноштво свијета. Смијех, галама, сумња. Све на истом мјесту. Сви су тумачили по своме. А кад је пала ноћ, многи се упутише у пустињу. Понесоше задњи новчић из куће и тражише бунар који испуњава жеље. Бацали су новчиће, помишљали жељу и враћали се својим кућама.

А негдје горе мјесец и очи старог времењака будно су мотрили свјетину. Смијали су се необичним жељама.

Од тога дана људи су редовно бацали новчиће за жељу. Реалне жеље остваривале би се, а нереалне жеље и бачени новчићи пунили су нови ћуп за неопрезне.

Зоран Плавшић