недеља, 01. јун 2014.

GRBAVI VRABAC, japanska bajka

vrabacU davno vreme u jednom selu živela je neka dobra starica. Jednog svetlog, sunčanog prolećnog dana pođe ona u baštu da čisti cveće i lišće od štetnih gusenica. Odjednom odnekud sleteše vrapci. Počeše da skakuću i da cvrkuću tražeći hranu. U to vreme iza ograde se igrao dečak iz susedstva. Baci se kamenom na jednog vrapca – i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kičmu. Vrabac poče žalosno da cvrkuće, htede da poleti, ali ne mogaše, već je samo mlatarao krilima i kružio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta, doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca. To vide dobra starica i sažali se na vrapca.

- Ej, ti jadniče!… Ali ne brini, neću te ostaviti. Rekavši to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva disao na dlanu: bio je preplašen. Starica poče da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kući. Zatim ga nahrani pirinčem, a noću, da bi ga zaštitila od mačke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi. Čim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poče da pazi pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali.
- Šta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hraniš vrapca – zašto?

 Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poče da se oporavlja i mada nije sasvim ozdravio, već je mogao da skakuće po sobi. Vrabac je bio srećan i presrećan što je ostao živ. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teško da se od njega rastavi, a kada je to morala – onda bi ukućanima naređivala:
- Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite! Tako je ovim opomenama dosadila svima u kući, i svi su gundali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se smešila i govorila:
- Zar vam nije žao sirote ptičice? Kome ona smeta? Najzad, blagodareći staričinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poče da leti. Jednom, kao obično, starica ga stavi na dlan i iziđe na verandu.
- Hoćeš li da poletiš? – upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoči s njene ruke i polete visoko prema nebu. Starica je rasejano gledala za njim.
- Znači, odletećeš. Teško će mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali čuj, dođi opet! Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali:
- Samo čujte šta govori! Sasvim je izlapela.

Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije sećala svog vrapca. Tako prođe dvadeset dana. Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora. „Da to nije doleteo moj vrabac?“ – pomisli starica i iziđe da pogleda. I zaista – to je bio on.
- Hvala ti što me nisi zaboravio! – pozdravi starica svog poznanika. A vrabac kao da je želeo nešto da kaže, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u kljunu i ponovo odlete.
- O, šta li mi je to ostavio – primeti starica. Priđe i pogleda: na podu je ležalo belo seme od tikve. „Sigurno to nije obično seme!“ – pomisli starica. Pažljivo uze seme i sakri ga u kesu. A u kući su joj se opet svi smejali:
- Čudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost.
- To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac – odgovarala je starica. – Sigurno će dobre tikve nići. I ona posadi seme u bašti. Dođe jesen – i stvarno – iz semena izrastoše divne tikve: bezbrojno mnoštvo ogromnih plodova žutelo se medu lišćem. Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, počasti komšije i još je ostalo toliko da nije znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi na verandi da se suše. Prođe mesec dana. „Daj“ – pomisli starica – „da vidim svoje tikve. Sigurno su se već osušile.“

Ona ih spusti na pod i začudi se: umesto da budu lakše, tikve su bile teže.
„Kakvo je ovo čudo?“ – začudi se starica. Iseče jednu tikvu – a iz nje odjednom poteče beo prebrani pirinač. Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinač još izlazi. Stavi veliko korito, a nije se još ni okrenula, a ono već puno. A u tikvi još uvek dosta pirinca. Starica otvori i ostale tikve – kad i one do vrha pune pirinča. Presipala je pirinac, ali tikve su uvek bile pune. U staričinoj kući počeše da žive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domaćinstva.

U tom istom selu živela je još jedna starica, koja je bila škrta i pohlepna. Videvši srećne komšije, ona nije mogla da živi od zavisti. I jednom, pošto više nije mogla da izdrži, pođe ona svojoj srećnoj komšinici i upita je:
- Govore da vam je vrabac doneo sreću u kuću. Da li je to istina?
- Istina je – odgovori susetka. – Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga počeli srećno da živimo… Ali škrta starica nije mirovala, htela je sve da sazna. „A zašto da krijem?“ – pomisli susetka. I ispriča kako je spasla vrapca i sve šta je zatim bilo. Ali sve je to bilo malo škrtoj starici.
- Hoćeš li da mi daš jedno srećno zrno? – upita ona.
- Vrabac je doneo samo jedno zrno – odgovori dobra starica. – Ja sam ga posadila i više nemam. Evo, mogu da ti dam pirinča.
- Pa dobro, daj makar malo pirinča – nezadovoljno progunđa škrta starica, ali je džak napunila do vrha i uputila se kući. Posle toga ona poče da misli i nagađa kako da nađe grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i odlazila u baštu iza kuće. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali. Kamen pade tamo gde je jato bilo najgušće i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti, tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kući i dade mu hrane.

- Eto, najzad mi je sreća u rukama! – radovala se opaka starica. Ali onome ko je škrt sve je malo.
„Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znači, od tri-četiri ptice sreća će biti tri-četiri puta veća“ – razmišljala je ona. Starica opet pođe u baštu, posu pirinča i počeka. Kao i uvek, na zrna ubrzo počeše da sleću vrapci. A starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala – i pogodila je još dva. Sad je imala tri vrapca. Ona se obradova:
- Sada ću se obogatiti. Stavi nesrećne ptice u korito i poče da ih hrani i pazi.

Prođe mesec dana, i vrapci se oporaviše. Ona ih pusti, a oni se podigoše i odleteše. Pogleda starica za njima i pomisli: „A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno će me nagraditi“. A vrapci odleteše proklinjući je:
- Ta nas je starica povredila i još nas je mesec dana držala u mračnom koritu. Nikada nam se takva nevolja nije desila. Otada je starica počela da čeka kada će doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorište i gledala u nebo doleću li vrapci. I, desetog dana uveče, najzad doleteše tri vrapca; svaki je držao u kljunu po jedno seme od tikve. Baciše ih starici i odletoše.

U kući poče gužva: „Eto, i nama je Bog sreću poslao!“ Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bašti. Prođe pola godine, a u bašti izrastoše ogromne vreže od tikava sa bujnim lišcem, ali plodova je bilo malo. Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni. Starica se i tome obradova i sva srećna odlazila je svuda i hvalila se:
- Eto, sad ćemo početi da živimo bolje od suseda! Ali kakva nesreća! Tikava je bilo malo, a škrta starica, da bi dobila što više pirinča, niti ih je sama jela niti ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoše:
- Ako budeš škrta, nećeš biti srećna. Eto, naša susetka je i druge hranila i sama jela – i zato ima svega dosta. „Istina je!“ – pomisli starica. – „Moram da budem izdašnija.“ Pozva sve svoje rođake i pred njima otvori tikvu. Gosti videše da se starica sprema da ih počasti samo jednom tikvom, te se naljutiše i odoše kući. Ostade samo malo njih – ostaše oni najpohlepniji. Oni počeše da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije mogla jesti. To je bilo samo pola nesreće. A zatim sve spopadoše užasni bolovi u stomaku, kao da ih neko nožem probada.
 Gosti se uplašiše:- Zašto ste nas takvim tikvama nahranili?
Počeše da grde staricu, a ni starici ni njenim ukućanima nije bilo lakše: vukli su se oko stola previjajući se od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dođe do tuče. Gosti se okupiše i odoše svojim kućama. Posle toga bolovali su još tri dana.
Ali pohlepnoj starici to ne beše nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mučila od gorkih tikava.
- Iz tikve treba da se dobije pirinač. A mi smo tikve pojeli – govorila je starica. – Dobili smo što smo zaslužili. Više nikome neću da dam. Starica priveza ostale tikve i okači ih za ekser.

Prošlo je još oko mesec dana. Čeka starica i ne može da sačeka da iz tikava poteče pirinač. Nije više mogla da izdrži: „Vreme je“ – pomisli ona – „da ih skinem.“ Spusti tikve na pod i poređa sva prazna korita koja je imala u kući, jer je trebalo da bude dosta pirinca. Uze jednu tikvu, probuši je i okrenu prema koritu. Čekala je da otuda, u belom mlazu poteče pirinac. Ali umesto pirinča počeše iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naleteše na staricu, stadoše da je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strašno. Ali starica od pohlepe kao da beše slepa. Činilo joj se da to pirinac tako kulja i poče da se brani od ujeda buba i muva, režući tikvu i govoreći:
- Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinač! Sipajte polako! A kad iseče i poslednju tikvu, iz nje ispuzaše otrovne zmije i smrtno izujedaše požudnu staricu.

Нема коментара:

Постави коментар